Platon, Država (knjiga sedma)

16 Oktobar 2015

"Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maći s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, medjutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih ledja. Izmedju vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je podignut zid kao ograda kakvu podižu madjioničari da iznad nje pokazuju svoju veštinu.

 

-Zamišljam -reče on.

-Zamisli uz to još da pored tog zida ljudi pronose razne sprave, i to kipove ljudi i životinja od kamena i drveta, kao i sve moguće tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom, kao što to obično biva, pojedini od njih u prolazu razgovaraju a drugi ni reči ne govore.

-Tvoje je poredjenje neobično -reče on -a neobični su i tvoji zatvorenici.

-Slični su nama -rekoh. -Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine?

-Kako bi mogli da vide kad su prinudjeni da celog veka drže glave nepokretno?

-A kad su u pitanju predmeti koje pored njih pronose? Zar neće i sa njima biti to isto?

-Razume se.

-A kad bi mogli medjusobno da govore, zar ne bi ono što vide morali smatrati za realne stvari?

-Bezuslovno.

-A kad bi odjek dolazio sa suprotne strane zatvora? Zar ne misliš da će oni čim neko od prolaznika progovori verovati da to ne govori niko drugi, nego senka koja prolazi?

-Zevsa mi, tako je.

-Oni uopšte nijednu stvar neće smatrati realnom, osim ove senke predmeta koje su napravili ljudi.

-Tako je -reče Glaukon.

-A sada zamisli -nastavih ja -kako bi oni postupili kad bi im stvarno uspelo da se oslobode okova i izleče od neznanja. Moglo bi biti samo ovo: kad bi neko od njih bio oslobodjen okova i bio prinudjen da odjednom ustane, da okrene vrat i da podje i pogleda prema svetlosti, dok pri svemu tome oseća bolove, a od svetlosti ne može da vidi one stvari čije je senke nekad gledao, šta misliš šta bi odgovorio kad bi mu neko rekao da je sve dotle gledao samo koještarije, da je sada mnogo bliže realnosti i da vidi pravilnije, pošto je okrenut većoj istini? A kad bi mu tada neko pokazao pojedine predmete koji prolaze i pitanjem ga primorao da odgovori šta oni znače, zar ti se ne čini da će on biti u neprilici i da će misliti kako je ono, što je ranije gledao, stvarnije od onoga što mu se sad pokazuje?

-Tako je, naravno.

-A kad bismo ga sad primorali da gleda u samu svetlost, onda bi ga zabolele oči, i on bi pobegao i okrenuo se prema onome što može gledati i verovao da je to zaista jasnije od onoga što mu se sada pokazuje.

-Zaista bi tako učinio -reče Glaukon.

-Kad bi ga sad odande neko silom odvukao uz težak i nepristupačan izlaz ne puštajući ga dok ga ne izvuče na sunčevu svetlost, zar ne bi on tada trpeo muke i ljutio se što ga ovaj vuče, i zar mu se, kad bi zatim došao na svetlost, oči ne bi zasenile tako da ne bi mogao videti ništa od onoga što mi zovemo stvarnim?

-Ili, bar, ne bi to mogao odmah.

-Morao bi da se navikne na svetlost kad bi hteo da vidi predmete gore. U početku bi najlakše raspoznavao senke, onda slike ljudi i ostalih predmeta u vodi, a same njih još docnije. Zatim bi, gledajući svetlost zvezda i meseca, lakše video nebeska tela i samo nebo noću, nego sunce i njegovu svetlost danju?

-Svakako.

-Najzad će moći, mislim, da vidi i posmatra samo sunce onakvo kakvo je ono po sebi i na svome mestu, a ne njegove slike u vodi ili na nekom drugom mestu.

-Zacelo.

-I posle toga će već moći da dodje do zaključka kako je sunce ono koje odredjuje vreme i godine, koje vlada celim vidljivim svetom i od koga na neki način proizlazi sve što se može videti.

-Jasno je da će naposletku doći do toga.

-Dalje. Kad se bude setio svog prvog stana, ondašnje mudrosti i svojih drugova sa kojima je zajedno bio okovan, zar ne misliš da će se tada radovati ovoj promeni, i da će žaliti one koji su još tamo?

-Svakako.

-A ako tamo dole budu odredili počast, pohvalu i nagradu za onoga ko je najbolje video predmete koji su prolazili, najbolje zapamtio koji su od njih obično prolazili prvi, koji poslednji, a koji istovremeno, tako da bi najbolje mogao unapred reći koji će od njih sad naići,misliš li da će on posle ovoga još žudeti i zavideti onima koji tamo kod njih uživaju moć i ugled? Ili će sa njim biti kao sa onim Homerovim junakom, pa će žarko želeti "da pre bude kod siromašnog čoveka sluga" i da trpi sve drugo pre, nego da veruje u te predstave i da živi na onaj način?

-Ja mislim da će više voleti da sve to trpi, nego da živi onakvim životom.

-Promisli još i o ovom -rekoh. -Kad bi takav čovek ponovo sišao i seo na isto ono mesto, zar mu se, kad bi odjednom došao sa sunca, oči ne bi ispunile mrakom?

-Dabome da bi.

-Pa kad bi, dok su mu oči još zaslepljene i dok još lutaju ovamo-onamo -a ponovo privikavanje ne bi bilo kratko -opet poželeo da se sa onim zatvorenicima takmiči u proceni onih senki, zar ne bi izazvao smeh i zar mu ne bi kazali da je odlaskom gore pokvario oči i da ne vredi ni pokušavati da se gore dospe? A kad bi neko pokušao da ih oslobodi i povede gore, onda bi ga i ubili, kad bi mogli da ga uhvate i da to učine.

-Razume se."

Platon, Država (knjiga sedma)

Top