Elvis Hadžić: dženaza

30 Juli 2015

2. dženaza

Babina dženaza je bila u ponedjeljak, 10-tog avgusta. Sav taj poso oko dženaze razbolio je i mene i Rasima. Rasimu je proradio čir, valjo se po krevetu od bolova, a ja sam završio kod doktora Šahinpašića.

Evo kako je to bilo.

Tih dana sam bio kod Rasima i plako tri dana bez prestanka. Tolko sam plako da skoro ništa nisam spavo. Nisam mogo da skontam zašto je otac to uradio. Čak mi ni Mirela nije mogla pomoć. Jednom me je pustila da joj stavim ruke na sise, i bile su tvrde i bile su tople, al ja ništa... Džaba ti sise, džaba Mirela – meni Muzafer nije izlazio iz glave. Čim zatvorim oči vidim ga kako se ljulja na šnjuri od usisivača. I kako mu curi niz nogu. I kako kapa na pod. I nije mi jasno zašto se upišo... Nije mi jasno zašto se ubio... Nije mi jasno da ga više nema, tek tako. Nije mi jasno da više nikad nećemo zajedno na ćevape, da me više nikad neće poljubit u čelo, da ga više nikad neću vidjet kako pije kafu i čita novine na balkonu... Ništa mi jasno nije.

Rasim kaže da je babu garant neko zakačio za plafon, bio je dužan žirantima. Žiranti su oni što potpišu za tebe da možeš dignuti kredit, pa kad ti ne vraćaš pare bankama onda najebu žiranti. Ne znam stvarno ko je blesav da takav papir potpiše. Kad je Rasim vidio da ga gledam zbunjeno objasnio mi je kako je u Bosni postalo tako kad primiš platu ko da si dobio na lutriji. To znači, i ako imaš poso nikad nemaš para, jer ti plata vazda kasni, pa ako hoćeš da preživiš do sljedeće plate, moraš dignut kredit, a onda opet nemaš para da vraćaš taj kredit. „Šta insan da radi?” veli Rasim. „Uzme drugi kredit da bi otplaćivo onaj prvi, pa uzme treći da otplati drugi i sve tako! Da raja ne potpisuje jedni drugima svi bi pocrkali od gladi. Njemu je bezbeli potpiso neki jalijaš...”

Ja to ne bi ni sam sebi potpiso, mislio sam, kolko sam mogo da mislim, jer tih dana nisam nikako mogo da razmišljam. Stalno sam plako i plako i plako. I svaki put kad hoću nešto da kažem ja pođem plakat.

Kakvi su to žiranti koji vješaju ljude na šnjuru od usisivača? Zar im nije pametnije da čuvaju na životu ove što im potpišu, mrtvi im garant neće vraćat kredite? Sumnjivo je meni bilo to što je Rasim pričo. On je to mene samo tješio, da ne mislim kako se babo sam objesio... Nisam ja glup ako sam tužan. A sretan više nikad neću bit! Zato sam i ljut na babu. Ostavio me vako samog a ja ni kredita ne mogu da dignem, kamoli šta drugo! Nije mu to fer i nikad mu to neću oprostit! Ako ima Boga kazniće ga za ovo sigurno. I to preko reda!

Naljutim se tako na oca i sve ga ružim u sebi. A onda plačem što ga više nikad neću vidjet i mislim kako bi mu sve oprostio da se pojavi na vratima. Kako ću ja sad da živim bez njega? Sve mi nešto fali, nešto kontam sad će on, sve je bio samo fol, neka zajebancija, tu je on, viri iza ćoška i smije nam se svima što mislimo da ga više nema...

I opet nisam nikako mogo da skontam da ga više nema...

Dok sam ja bio kod Rasima otac je bio u našem stanu, tamo su ga pripremali za dženazu. Meni nisu dali da ga više vidim, jer sam ga stalno, onako hladnog i mrtvog, grlio i ljubio i plako mu na lice...

Rasim je bio pravo tužan kad je vidio kolko sam ja tužan i da stalno plačem. Pa mi je stalno nešto pričo. Pričo mi je da Muslimani ne smiju plakat kad im neko drag umre i kako se Muzafer mora sad pripremit za onaj svijet, da se mora fino oprat i da mu se mora proučit, pa kad dođe na onaj svijet da bude čist i tijelom i dušom. Rasim je mislio da me tješi s tim kako će babo od sad biti na onom svijetu, ali mene nije zanimao taj drugi svijet – ja sam htio svoga babu na OVOM svijetu! Šta ja imam od njega kad je on tamo a ja vamo? Jedino da se i ja zakačim za neku šnjuru...

Onda je babina smrt izašla u novinama. Tu je bilo vazda nekih ljudi što su se preselili na ahiret. (Ahiret znači onaj svijet). Neki su se preselili na ahiret, neki su samo napustili ovaj svijet, a neki su bili bez slike i obavijest im je bila tako kratka isto ko da nikad nisu ni bili na ovom svijetu nit imaju kakve šanse da ugledaju onaj drugi. Dvije stranice pune malih sličica ljudi koji su nekad bili živi a sad više nisu... Neki čak nisu imali ni sličice, pa isto ko da nisu nikad ni postojali oprave. Ko će tu kojem Bogu na Sudnji Dan i koji će Bog sudit onima što nemaju svog Boga i da li će Bog prepoznati one bez slike – meni nikad neće biti jasno. Babo je govorio da je Bog Bosancima davno presudio.

Rasim je dao da se stavi slika od mog babe kad je bio malo mlađi, jer otac nije uopšte imo pravih slika otkako se rat završio. Muzafer nije izgleda volio da se slika. Imo je par slika sa rajom iz rata, al se na tim slikama nije smijao. Imo je dosta slika od prije rata. Tu je izgledo pravo sretan, smijao se, nije imo podočnjaka i bio je bez brade. Rasim nije htio da stavi nijednu od tih slika jer ga niko od raje koja je ostala u Sarajevu ne bi prepozno. U Sarajevu je sada malo pravih Sarajlija, pa zato. Mogo je da stavi onu sa lične karte ali Muzafer je tu ispo pravo ozbiljan i neraspoložen. To je, kaže Rasim, vjerovatno zato što te po šalterima ishandre ko majmuna dok ne dođeš pred kameru, a onda ti nije ni do čega. Kaže, garant im je Muzafer u sebi psovo mater dok su ga slikali. Ja sam na kraju pokazo prstom Rasimu na onu sliku gdje sam ja sa ocem kad sam bio beba. Tu se otac smije pravo fino i liči na sebe kakav je bio kad je bio sretan i obrijan. Rasim je dao da se ta slika iskruži i uveća na fotošopu i onda objavi u novinama. A ja sam onda sliku iz novina iskružio, zajedno sa obavijesti o tatinoj smrti. Obavijest je išla vako, znam je napamet:

Sa velikom boli obavještavamo rodbinu, prijatelje i poznanike da se Muzafer (Dževada) Sudžuka iznenada preselio na ahiret u petak, 7. augusta 2009. Dženaza će se obaviti u ponedjeljak, 10. augusta u 16.00 na gradskom mezarju Vlakovo. Ožalošćeni: Sin Kenan, Sestra Amina i familija, prijatelji Rasim, Amra i Mirela, kolege profesori i studenti. Tevhid će se obaviti istog dana u stanu rahmetlije u 14.30.
RAHMET MU DUŠI.

Ja sam ovo tolko puta pročito da sam naučio napamet. Čak sam i sanjo jednom kako naglas čitam. To, kad sam jednom slučajno zaspo... Al sam tu puno stariji nego sad, ko neki čovjek koji je ja. I tako, sjedim na balkonu, čitam novine, pušim i pijem kafu, isto ko što je moj babo, i čitam naglas i sve što više čitam sve mi teže i teže u glasu. U po frke skontam da ja to ne čitam sebi nego nekoj ženi preko puta mene. Pogledam, ono – u snu pogledam: sjedi neka žena a nije moja žena. To, u snu, jednostavno znam. Vidim, ima obje noge, znači nije Mirela, a Mirela će garant jednom bit moja žena, tako sam konto. Pogledam joj u facu, al mi nikako njen lik ne izlazi načisto. Vidim samo da nema dugu frćkavu kosu što znači stoposto da nije Mirela. Tek kad mi se pogled malo razbistrio skontam da je ova žena puno starija od mene, ima skroz kratku kosu i nosi kravatu oko vrata... Moja mama Ana! Tu se sjebem pravo i umalo da se probudim, a sve nešto ne znam bil se probudio il bi nastavio sanjat, eto samo da vidim šta će biti sljedeće. I tako, nastavim da čitam materi za babinu dženazu a ona ozbiljna, sluša, nit plače nit govori. I ja taman da završim ona ustane, kravata joj sad postane pravo duga, ima i dva metra u njoj... Uzme mati onim svojim tankim prstima pa začas sveže kravatu za hastal. Ja i dalje samo gledam, a mati se popenje na stolicu pa naglavačke sa balkona! Ja sav prepadnut skočim da pogledam dole – i probudim se! Vidim, opet se upišo. Sreća, pa nije prošlo na dušek...

Ustanem da odem do banje, onako na prstima, kad čujem kako Amra i Rasim nešto spominju Muzafera. Vrata od sobe su bila malo otškrinuta. Provirim, oni piju kafu. Znam da nije fino, al me nešto natjeralo da prisluškujem. Stavim uho blizu i svako malo provirim.

– I... šta veli hodža? – pita Amra Rasima.

– Kaže nije po propisu, – odgovori Rasim.

– Šta nije po propisu?

– Nije po propisu da dženaza bude po propisu.

– Zato što se ubio?

– Jȁ.

– Pa šta si mu ti reko?

– Reko sam da se nije ubio, već da ga je neko objesio. Rekoh, ne bi Muzafer ostavio dijete samo, nema pojma...

– I... šta on?

– Pa ako se nanijeti kako treba, veli... Možda bi i mogli progledat kroz prste... Mi ljudi ne znamo, Allah zna... Takav je vakat, kaže, pa i za to ima tarifa...

Amra je šutila. Provirim, drži se za glavu.

– Bogami, ženo, ne isplati se ni umirat, – nastavi Rasim. – Čovjek bi za tri milje još šest mjeseci mogo živit!

– Jesi pričo sa Anom? – pita Amra, al sad nekako skroz drukčije, sa nasikiranim glasom.

– Jesam. Ona će pokrit i hodže i dženazu...

– Hodže?

– Jȁ. Kaže, treba mu bar još dvojica, nije mali grijeh dić na sebe ruku... ako je... kaže, mi to ne znamo... Vako je, veli, draže Bogu a i molitva je jača...

– Draže Bogu?

– Jȁ...

– Znači, cijena triput skuplja nego u normalne smrti?

– Il u dženet, moja Amra, il da mu bagere iznajmimo...

– Tobejarabi... – reče Amra skroz tiho. – Šta ćemo sa malim?

E tu sam se trzno, skoro da pobjegnem u banju, bilo mi nešto nezgodno da slušam kako pričaju o meni, al onda skontam bolje da znam šta kontaju nego da ne znam...

– Srce mi puca zbog njega... Ana hoće da ga vodi sa sobom, – kaže Rasim, al sve polako, jedva govori.

Provirim, Rasim se podbočio na sto i sve šakama briše oči. Plače. Ne znam jel plače za Muzaferom jal za mnom jal za parama kojih nema... Al plače, sve mu se ramena tresu. I meni se stisne, žao mi i Rasima i babe, a i mene mi žao. I onda i meni suze krenu. Džaba nama ono da Muslimani ne smiju plakat i da je sve Bogom dato...

Top