HADŽIBEG U BIJELOME SVIJETU
Istaknuto

24 Novembar 2015

U holandskom gradu Rozenburgu upriličen je kulturni program povodom obilježavanja Dana državnosti BiH. Program su organizovali Bosanska dopunska škola BiH ‘BIHRO’ iz Roterdama i volonteri posvećeni obrazovanju bosanskohercegovačke djece na maternjem jeziku u holandskoj provinciji Rijnmond.

 

Osim recitala, domoljubivih pjesama, tradicionalnih sevdalinki i folklora, poseban ugođaj napravio je Uzeir Hadžibeg, koji je svoje priče iz nedavno objavljene knjige “Hadžibeg” promovisao u formi kratke pozorišne predstave. U jednostavnoj koreografiji i tek ponekim bosanskim detaljem na sceni, Uzeir je sa svojom hanumom Fatom podsjetio na duhovitost naših ljudi i merak običnog bosanskog života. Ili, bolje reći ― nekih od onih života, jer se takvi životi sve manje žive i u Bosni i Hercegovini i izvan nje. Ali, eto, zato žive i dišu u tekstovima Kemala Čopre, odnosno u eglenisanju Uzeira Hadžibega.

Inače, Hadžibeg za sebe kaže da je mladi pisac pod stare dane. Hadžibeg tako zbori kao stari bosanski akšamlija, polahko i s ćeifom, komentariše komšiluk i mahalu jednako kao i televizijske sapunice i život u tuđini. Naši mali životi u Čoprinim tekstovima bivaju oživljeni onim čuvenim bosanskohercegovačkim humorom i magijom svakodnevnice koja danas pehlivani po tankoj ćupriji između fikcije i stvarnosti. „Rođen sam u nevakat”, kaže Hadžibeg, pa onda dodaje: “A koji to Bosanac nije?” I fakat, koji je Bosanac rođen u vakat, kad je u nas vazda neki nevakat?

Možda je upravo ta akutna šizofrenija bosanskohercegovačke historije izrodila jedinstveni smisao za humor. Onako, u predahu, između dva kijameta... U tom predahu se nižu i tekstovi Kemala Čopre. Njegov Hadžibeg ne zaboravlja ni naše ljude u dijaspori ni one u sokaku. A, bogami, ni one u „ćorsokaku”. Hadžibeg je fiktivni lik, koji je toliko stvaran da je odavno utekao od fikcije, pa se najčešće i sam nalazi u ćorsokaku. Tu, u predahu između dva kijameta, njegovo eglenisanje i mudrost obične misli su komični do bola i bolno istiniti. Tu, na sirat-ćupriji naše svakodnevnice, naizgled je važnije hoće li ko u turskoj sapunici priznati svoje dijete nego što je bitna zaostala penzija. Tu se Hadžibeg sikira da mu ahbaba Omera u Holandiji ne uhvati propuh, a što se tiče propuha u državi Bosni ― zagrniće se Hadžibeg kaputom i provirit malo na Fatinu seriju...

Hadžibeg egleniše pomalo o svemu i ponešto o svačemu, ali socijalno-društvene teme u Čoprinim tekstovima se ne dotiču velikih stvari i krupnih događaja, niti imaju potrebe: s komšijinog pendžera vidi se čitava Bosna, a sa Hadžibegove verande, bogami, i svi naši ljudi rasuti po vas dunjaluku i bijelome svijetu...

kultur-reporter

Top