Elvis Hadžić: TAKO JE GOVORIO MOJ DJED MEHMED

12 Juli 2015

Cijeli život šutim. Ustvari, gledam da ne pričam vazda, a i ono što velim da ne ode u havu. O onome što ne znam ja bih radije da ne govorim, a o onom što, ko biva, znam: da sam kratak i jasan. Nikako ne begenišem šuplju priču. Vakat za to nikad nije bio, ko ni sad što nije, pa rijetko s kim i zborim u zadnje vrijeme.

Beli ne bih ni ovo pričao da mi ne nestaje dar govora. Sad šutjeti moram sve i da neću. Kao da mi neko uzinad začepi gubicu, pa i nužno iz mene ko iz aveti izlazi. Doktori pričaju nešto na njemačkom, ono dijete se sturi da mi prevede, a ja znam šta mi je da znam i tu mi ne treba nikakav prevod.

Vidim, moji me slabo tabire, ali se i dalje pravim da ove promukle i idiotske glasove puštam bez muke, ko što se i oni pretvaraju da me razumiju bez problema. Lažemo se iz obzira, jer ljubav je ko i mržnja, slijepa i gluha kad u istinu gleda.

Eh, šta ti je starost. Sporo pišem, pinkalo mi drhti među čvornatim zglobovima prstiju, ruke me jedva služe; uvlače se u ramena ko zlo u pamet, da prostiš. I koljena mi znaju često izmaknuti pod korakom. Vele, naka skleroza. Kosti mi se rasklimale, mišići mi se koče, nervi zategli ko praćka, počelo je s grlom, a završiće sa mnom ili u invalidskim kolicima ili na tabutu. U svakom slučaju valja mi pod zemlju.

Smrt je najgora kad se čeka. Truhle kosti, pohabana koža, pamet samo sebi znana...

Ljudi pričaju kako mudrost dolazi s godinama, a ja velim ne treba mi ni sad kad mi nije valjala dok je trebalo.

Najmudrija je pamet dječija: gleda a ne vidi, čuje a ne sluša. Djeca su blagoslovljena rahatlukom kojeg razuman čovjek sebi ne može priuštiti.

Eto, mene rahmetli otac nije učio da pričam već kako da šutim, pa sam i kasnije vazda gled’o da gledam svoja posla. To da mi gluplji ne pametuje, a pametniji ne zaglupljuje. I opet insan zgriješi. Bude mi žao za mnogoštošta, ko da mogu drukčije bih, ali šta je bilo ‒ bilo je, a ono što je bilo drukčije ne može biti, pa ne vrijedi ni žaliti. Malo je fajde od mudrosti, velim, ljudsko je da se griješi a mudrost na greškama stiče. Da bi nešto saznao prvo moraš spoznati veličinu sopstvene gluposti. A kad si mlad budala si, ako nisi ‒ drugi te budalom naprave. To je tako, tu se ne može ništa. Na tebi je kasnije da deveraš sa svojim greškama. Za to služi starost. Ako si budala i kad ostariš onda si bezbeli bio budala čitav svoj život.

Kad se čovjek nađe pred zidom stvari vidi mnogo jasnije. To je valjda neki refleks, trzaj izgubljenog, instikt što njuši puteljak okolo ćorsokaka. Mlađi mogu busiju i preskočiti, treba im zehra hrabrosti i malo pameti, a mi, stari, možemo samo okrenuti reumatične kosti golom zidu, sjesti, i pustiti se očaju da nas strelja otvorenih očiju.

Šah-mat, i to je to...

......

Probudih se jutros sa givitom u grlu i ukočenim leđima. Mišići mi se preko noći napeli, nategli bruh do vrata, pa me guši i ne da mi mira udahnuti. Pokušao sam istresti tegobu na nos i na usta a umalo mi utroba ne iščepi na uši; ripao sam i hrakao da me je pet susjednih kontejnera moglo čuti, ali belaj ni da čuje: kako stoji ‒ stoji. Valja mi odsad i s givitom u grlu kuburiti.

Rekoh, Meho, i vrijeme je bilo.

Kad uđoh nazad, u ćumez, Hata je već čekala sa kahvom na hastalu. Veli mi da srknem dok je vrela, možda tako sperem šljam i ostavim komšije na miru. Briga mene za komšijama, rekoh, a glasa mi niđe, ko da je u zemlju propo. Ono što iz mene izađe ličilo je više na nikanje magarca već na ljudski avaz. Zatvorih usta bržebolje, i sam se prepadoh tog gluhog hvatanja zraka. Više nisam prozborio nijedne.

Oduzimam se na tenane. Rođeno mi tijelo muči dušu svoju.

I velim opet, Meho, vrijeme je bilo.

Hatidža je, jadnica, počela spravljati hranu bez grudvica, supe, bilje i meso tako isjeckano i istucano da to više i nije meso. Ja jedva gutam i to, a ono mene živog, eto, jede. Njoj za dušu, morao sam popodne doktoru. Dovede isto ono čeljade da me voda po tramvajima i prevodi, meni kako rakija i duhan škode, a njemu, doktoru, ono što i sam već zna. E, moja Hato, starost ima samo jedan lijek...

Neka, tako mi i treba. Šutio si, Meho, kad si mogao da pričaš, a vidi te sada: ne možeš ni opsovati ko insan. Džaba ti huja, moj Mehmede, gotovo je: što si prič’o – prič’o si!

......

U boga se ne uzdam, ali sa šejtanom nisam nikada bio načisto. Život mi se tako nasadio da ne vidim druge nego da tu šejtan tura prste svoje. Zamutila mi naka zvjerka vodu, stala mi u fildžan, u grah mi se, haman, popišala.

Čini mi se, koliko god je naš rahatluk nekad bio hair toliko mu je tuga sada samo čežnja prijeka. Može biti da smo šejtanu skrivili nešto, ali ne vidim zašto nas je Bog ostavio na cjedilu. Jer, ako postoji đavo, onda mora biti i Boga. To je neka logika, ako u Bosni ima kakve logike. Ali nema. Život često nema logike. A i to su šejtanska posla.

To što sumnjam u Boga ne plaši me vazda. Sumnjati je ljudsko. Na Njemu je da zna, a na meni je da sumnjam. Da je htio drukčije, dao bi i meni da znam, pa bi bili rahat. Ovako, moja vjera radije počiva na sumnji nego na vjeri koja izaziva sumnju. A vjera je lična stvar jedne duše i jednog mozga; zajedno te čine ljudskim bićem, a odvojeno magarcem. Za društvo je vjera politika, za fukaru nada, za nevjernike razlog, za idiote oružje, a za mene, bogu hvala: moja lična stvar! Šta se koga tiče gdje ću i kako ću sutra ja, jer meni je pred Istinu, ne njima. Svako će kad mu vakat dođe, nek se ne sikira. Ako ništa Iza nema ‒ nikom ništa, dobro i jest, šta te briga ako brige nema. Ako Nešto ipak ima: još bolje, jer život bi bio i previše glup da ničega baš nema!

Radije sam polovni ateista nego polovni vjernik. Razuman čovjek važi za pametnog samo onda kad poštuje svoje neznanje više od onog što zna. Nekako mi to izgleda poštenije.

Ovdje se sad svi selame. Svi, osim mene. Raja se pokondirila pa im nije pravo ako kome i dobar dan poželiš. Ruku na srce, ima tu i pokoji efendija što je zavrijedio selam iako ja nisam, pa njima klimnem glavom a oni, ako su prave efendije, znaju na šta mislim. Druge i ne pozdravljam, nit ko pozdravlja mene, nit ko sa mnom šta zbori. Nije mi ni išćil, jer pričati mi je srklet a pametno se ionako nema šta čuti. I dok sam govorio nisam se vazda upuštao u razgovor. A mahala brzo uči. Oni meni iza leđa, a ja njima u sebi... Ispušim svoju cigaru, pogledam u dvorani dnevnik, prvo bosanski pa hrvatski, vidim isto sranje, opsujem i vratim se u ćumez. Hastal, ona kašasta meza, rakija. Hata šuti sebi, ja sebi. Poslije sat-dva ona othukne jah..., ko krivo joj što pijem, pa onda i ja kažem- jah, ko velim, šta te briga, sebi ću, i tako odemo na spavanje, pomalo sretni i do kostiju nezadovoljni. Ona što sam prestao piti a ja što mogu barem još to...

Hatidža bi najradije da ja ne gledam vijesti, da ništa ne čitam, da se družim s ljudima, da odslužim ovu doživotnu robiju kako priliči poštenom zatvoreniku. A ja ne mogu. Nakupilo mi se, ne mogu da se obuzdam, da se smirim, da oprostim... Tu jedino rakija pomaže. Ne liječi rane, ali ih previja. Hatidža ima Boga, a ja rakiju, i ove potpuno suprotne istine nas podjednako jalovo drže na životu.

Sve se okrenulo naopačke. Sa Švabama smo ratovali, a sad evo hljeb njihov jedemo! Strpali nas u kontejnere, po jedna hâlà na dvadeset duša (nuždu čovjek ne more s ćeifom da obavi), zima ubi, sunce sprži. Slobodni smo zatočeni, ali hvala im i na ovom kad nam naše fukare nisu spaćne ništa do zuluma i srama udijeliti. Ni Švabo nije naki čovjek ali, eto ‒ ispade bolji od naših hrsuza. Ne puca se. Ne sikira se za glavu, koliko je glava sigurna dok je pehlivan Bosanac nosi...

Sve ti ovo kaže kako ni onaj kijamet dole nikakvog haira nema, i ko zna na šta će se sve okrenuti... ko zna. Možda bude da rata nije ni bilo...

Druge brige mene jedu. Valja mi, vakav đuturum, po vas dan čamiti u redu, da mi produže vizu, da mi pečat metnu, da utvrde da se još koprcam među živima, da me napomenu da neću još dugo i da mi valja nazad. Mislim se često kako ja svakako neću još dugo, a tamo gdje ću ‒ ne ištu ni pasoša ni pečata, pa se od svog jada i nasmijem, ko biva u kraj sam im stao: uprtiš svoju smrt sa sobom pa nek neko drugi devera sa tvojim životom. Ode Meho tamo đe mu vize neće iskat, tješim se dok stojim u redu da mi produže boravak. Tako, s noge na nogu, proklinjem i sebe i boga i ljude, kunem svoju sudbu kletu.

Hatidža kaže da joj je da poživi još koju, samo da vidi na šta će ove budale izaći, a ja velim da takvi mogu jedino ispasti majmuni, a pametni i čestiti nikako. Insanu je, moja Hato, ljudskost glavni motiv življenja, a hajvanu je glavno zadovoljstvo popišati se na tuđi život. Uvijek je bilo lakše nešto srušiti nego stvoriti, jer tu ne treba puno pameti. Zlo nije kreativno. Ono je banalno i prosto kao gadna psovka. Idiot se ponosi nečasnim činom kao što se budala diči svojim prostaklukom. E sad, budala može biti svako, ali svaka uporna budala na kraju obično ispadne idiot. A kod nas takvih da ti pamet stane...

......

Svako veče malo prošetam, da protegnem noge dok me još služe i ispušim cigaru da ne smeta Hatidži. Otkako je izvadila bubreg ne podnosi duhan, a i ja manje pušim. Valjda to njeno neće posve udariti na zlo. Ona bi bez mene nekako i mogla, ali ja bih bez nje crko poprijeko. Jadnici je najveća briga kako će zapostiti kad joj valja piti tri litre vode dnevno. Djeca joj nisu rekla šta je, a ja sam čuo kao što čujem i svoje, samo što za svoje ne berem brige ko za njeno. Ona ima Boga i nikad nije sama, a ja imam samo nju, i bez nje bih izgubio sebe.

Prolazim tako između onih načičkanih kontejnera, a svijet se zabio po njima ko miševi po budžacima, svak svoju brigu prti, vidi se. Izvire, sastanu se, tračaju, bave se politikom i onda svak sebi u bradu i nazad u rupu. A ja, šetam u krug, kao osuđenik u zatvorskom dvorištu, i brojim. Ima nas tačno pedeset i šest. Od toga je devetnaest đuturuma, mlađeg svijeta dvadeset i jedno, a šesnestero djece. Svako malo dođu novi, a ode poneko, eto Razijin Sakib neće još dugo...

Gledam ovu dječurliju kako se dovikuju na njemačkom a naš spomenu samo kad treba opsovati mater. Bezbeli Švabo nema takve riječi. E djeco... djeco, mislim se, čemu se vi nadate, nedorasli ničemu, ni tamo ni vamo... Ali neka vas, najpametniji ste dok ništa ne znate. Djeca me selame, a ja se samo malo smrknem, i prođem.

Odem da pogledam dnevnik. Mlađarija je potpuno osvojila teritorij, kao da jedva čekaju da se riješe nas đuturuma pa da na miru gledaju golotinje i ostale budalaštine. Jebe se njima. Nisam se svađao, kao što inače znam, nego sjedoh blizu televizora, da vide da sam tu, rekoh možda će sami prebaciti kanal, valjda je u njima ostalo još malo obzira prema starijem svijetu, al’ kakvi... ni mukajet. Sjedio sam tako i jednim okom gledao u ekran a drugim u stranu, a ono jedno sve više vidi već ovo drugo! Bi me stid samog sebe, pa izađoh iz sale gunđajući.

Jel izađoh meni će ti neko iz mraka: „Dobro veče, učitelju!” Gledam ga, star, ali ne ko ja, sjed i proćelav, ali ne ko ja, nije odavde, došao u posjetu bezbeli, više me iznenadi ono „Dobro veče” nego „učitelju”, ali kontam ‒ ne znamo se, klimnem glavom i okrenem svojom džadom. Kad on opet: „Učitelj Meho?” Zastanem. „Šefko Goljo, prva klupa do vrata, Ćamila kamenoresca, bili ste u partizanima zajedno, sjećate se?” brzopleto će Šefko ko da bi mu ja ovakav usporen mogao uteći. Čovjek me tjera da progovorim i nema druge. „Znam... znam,” progunđam na silu. Odmah mu bi jasno koliko je sati, nije ovo u mene više ljudski avaz. „Navratio bih,” veli, „sutra na kafu, ako nije šta. Ja ovdje poslom... Čuo sam da ste tu... I bolesni, pa da se zahvalim... i ako vam treba šta... radi Denisa...” Šta će se on meni zahvaljivati? Što sam ga učio da čita i piše? Jašta, cijeli život ukucava imena i brojeve u nadgrobne spomenike, za to da se zahvali, đavo ga odnio?! Da nije nešto saznao, kaže, radi Denisa? Ništa ne rekoh, samo potvrdim kratko i odem ispričati Hati. Jedino ona razumije moj jezik, ili se pravi ko što samo ona zna...

Dođem u svoj ćumez, sjednem na onaj rasklimani krevet i pođem govoriti Hatidži kako me je prisreo Šefko, sin Ćamila Golje, da hoće na kafu radi nečega, da je došao nekim poslom, što li pitam se, i tako... ispričam se pravo, sve u cugu, Denisa joj ne pominjem, a Hata jedino što od toga uspjede razumjeti je da je neko došao i da hoće na kahvu. Huja mi navri i na sebe i na ženu mi, pa uzeh tefter i pinkalo i sve to napišem velikim štampanim slovima, jer Hatidža ne čita nikakva druga, a ni ona slova nisu nalik na sebe, sva klimava i drhtava ko i krevet što na njemu sjedim, pa nekako, nakon desetak minuta poluglasnog sricanja, skonta Hatidža o čemu i o kome pričam.

– Aaa... Šefko, Ćamilov! Došo garant radi Sakiba...

Uzmem opet tefter i napišem da ode malo prošvrljati po ovom našem kokošinjcu, neka navrati do Razije, Sakib je hasta, neće još dugo, da vidi je li Šefko došao njega radi, da ga potrpa u kamion i vodi ga zatrpati u Bosnu, i da bi se možda trebalo ugovoriti da i mene preveze kad mi vakat dođe...

Ode Hatidža, vidim nije joj pravo, sve cmizdri usput, i nakon podužeg sata vrati se, jadnica, zadihana, jedva se uspentra uz ona dva basamaka na kontejneru. Kaže, prevezao Šefko neke ljude iz Dervente na crno, a jest ‒ čeka da Sakib izdahne pa da se vrati sa njim za Bosnu, sređuju nake papire... Jah, mislim se, smrada onog našeg, dok mi bježimo i crkavamo po svijetu on zarađuje. I to u oba pravca!

Eto ti Šefke sutradan, izjutra, baš prispio na kahvu, kao da je iza ćoška virio...

– Volio bih da se odužim nekako... nečim, sitnicom barem... – otpoče. – Ja znam kakav ste vi čovjek, učitelju Meho, da ne očekujete, ne tražite...

– O čemu, ba, ti, dijete drago? – Hatidža će njemu, kao moj posrednik i prevodioc. – Za šta da se odužiš?

– Denis, unuk vaš... Spasio mog Hamzu, živog ga izvuko... Jest da ne može na desnu stranu... vuče je za sobom... i ruku i nogu, ali eto... hvala Bogu... živ je... hoda...

Ne rekosmo više ni jedne. Ušutila se sva četiri zida, a čovjek pokri čelo šakom, kao da poturi branu da mu bol ne iščepi na svo lice, iz duše, iz utrobe, i tek malo zajeca, gubeći dah od te sulude borbe. Gledam u Hatu, zuri kroz prozor, suze joj same idu, ko da nisu njene...

– Nek mu Allah podari dug i berićetan život. Ništa nama ne fali osim ono čega više nemamo, dijete moje... – Hata će njemu, kao da se malo pribrala. Naglim pokretom obrisa suze s obje šake.

Sad zavlada još veći mûk. Vidim, Šefki nezgodno, ne zna da li bi ustao ili bi iz pristojnosti još malo posjedio. Traži riječi, konta kako bi se najbolje izvinio, pa krenuo svojim putem. I taman da ustane i prozbori nešto, mahnem mu rukom da sačeka. Uzmem svoj tefter i pokažem mu na vrata.

Odemo do klupe iza kontejnera, moje sklonište od svijeta. Noću se oni mlađi tu skrivaju od starijih, piju, hašikuju, ali je danju ta klupa moja. Tu sjednem kada hoću da me nema.

Šefko ide za mnom, ne pita, poslušno me prati, osjetim mu strah, kao da ga vodim na streljanje. Pokažem mu rukom da sjedne. Sjednem i ja. Napišem: Pričaj. Sve što znaš! Poturim mu tefter pod nos.

Šefko priđe, dah mu osjetim na svom licu. Žmiri. Uči. Uči Šefko na arapskom a mene spopade sjeta. Vidim sebe, nazor odraslog dječarca, vraćam se iz rata... A Šefko priča, uči, priča. Uči Ševko, a ja rondam čizmetinama po mahali svojoj, jedva čekam da s kapije mater viknem. Čekala je mati, jadna, čekala. A čekala je i kućica naša, gologlava i krhka, pa sad poskakuje kako me je na kapiji ugledala.

Uči Šefko, predan. Na tabutu moje tijelo leži. A mati mi se sa pendžera smješka. Uđem u svoju avliju, miriše mi hljeb materin, preskačem skaline, udahnem na verandi, otvorim vrata, škripe. Uvirim unutra, i ko dijete čedno samo rekoh:

„E, vala, Meho, i vrijeme je bilo...”

Top