RADA DE JELENIĆ: PRIČA O BEATI

05 Oktobar 2015

Pre neko veče gledam ja na televiziji neki dokumentarni film o Drugom svetskom ratu, Nemačkoj, Hitleru, esesovcima i ostalim strahotama iz tog doba. Ja inače volim istoriju a i otac mi bio partizan i posle oficir JNA, pa je onda lako razumljivo zašto mene takve stvari privlače. I na kraju filma izlaze ona slova, ko je sve učestvovao u pravljenju filma i ja vidim piše Beata Grossman.

I SETIM SE! Setim se moje Beate Grossman! Posle toliko godina! Ona je jednostavno izvetrila iz mog sećanja i da se njeno ime nije pojavilo na TV-u verovatno bi bilo trajno zaboravljeno. Naravno, ta Beata iz filma nije ista ona moja Beata, ali je bilo dovoljno da me podseti na jednu lepu i zanimljivu priču. I evo, par dana mi se ta priča o Beati mota po glavi, prisetio sam se i skoro svih detalja i onda sam morao da je podelim sa vama. Da me ne gnjavi više po glavi a i lepa je priča. Barem meni je lepa a za vas ... Za vas ne znam.

Sve se dešavalo jednog davnog leta. Ja sam završio II godinu studija i sasvim slučajno sam upao u delegaciju rukovodilaca i aktivista Saveza studenata novosadskog univerziteta, koja je putovala u ondašnji Zapadni Berlin. Ne sećam se tačno kako se to desilo, ali je neko morao da odustane i onda su mene pitali da li bih hteo da sutradan putujem u Berlin, na 12 dana, sve za džabe. Naravno da sam hteo! Išli smo vozom iz Nova Sada, preko Pešte i Praga, do Istočnog Berlina. Neću vas gnjaviti sa detaljima sa tog putovanja, mada je tu svašta bilo, ali neka to ostane za neku drugu priču. Mi smo inače bili gosti opštine Šarlotenburg i nemoj da me sad neko pita kakve veze ima novosadski Savez studenata sa opštinom Šarlotenburg u Zapadnom Berlinu? NEMAM POJMA!!!

Stigli smo tamo, posle dugog čekanja i silnih peripetija sa istočnonemačkom policijom oko prelaza u Zapadni Berlin (oni su stvarno bili pravi kreteni) i onda nas tamo dočekaju neki drugi Nemci, nasmejani, ljubazni, veseli i prosto da ne poveruješ da su oni istočni i ovi zapadni Nemci jedan isti narod. I da i ovde malo skratim priču, jer su mi sve priče predugačke, uglavnom su nas ti ljudi, iz te opštine, stvarno lepo ugostili.

Spavali smo i jeli u jednom studentskom domu a vodili su nas po celom gradu i svašta smo videli. Svakog dana smo imali drugog vodiča, koji nas je vodio i objašnjavao sve što nas je interesovalo. Neki od njih su radili u opštini a neki su bili volonteri, koji su se dobrovoljno i besplatno prijavili da to rade. I tu sad ide ono BLA-BLA-BLA-BlA i TRUĆ-TRUĆ-TRUĆ i peskačemo celu nedelju, sve do vikenda. Mi smo u Berlin stigli u ponedeljak ujutru i ostali tamo do sledeće subote, dakle punih 12 dana i noći. Ono između ponedeljka i subote će, možda, biti u nekoj drugoj (ili trećoj) priči.

Dakle, subota je ujutru i u taj naš studentski dom dolazi jedna ženska da nas vodi na neko berlinsko jezero, da tamo provedemo vikend. Meni su, kao i ostalima, još u Novom Sadu rekli da će biti nekog kupanja i da ponesem kupaće gaće, i sad jedva čekam da se bućnem u tu vodu. A lepo vreme bilo, sunce sija, jedno 25-26 Celzijusa, što je za berlinske prilike isto kao kad je kod nas 35-36. I kaže ta ženska, na nemačkom, da se zove Beata Grossman i da će biti naš vodič na tom i tom jezeru, kome sam ja zaboravio ime i ne mogu nikako da se setim kako se zove. I ponovi to na engleskom i francuskom. Ja sam u to doba slabo divanio engleski, a nemački ništa, ali sam bio dobar u francuskom i italijanskom. pa mi bilo jasno da sa komunikacijama neću imati problema. Kao neki koji su u školi učili ruski. I uzmem ja da osmotrim vodiča, tj. vodičkinju. Moje visine, plava, šiške, naočari, jedno 35-36 godine, što smo mi onda zvali kategorija mlađa tetkica, malo punačka, nabijena, ali ne i debela, samo ono - ima je! I sve u svemu - nije loša. A ja onda imao 21 godinu, kosu do ramena, bradu, brkove, bio jako mršav i nosio crne majice i crne farmerke. Ko zna na šta sam ličio? I dok sam ja nju zagledao učini mi se da je i ona mene šmeknula, onako na brzinu. Što je meni odmah generisalo ideju (čuj mene - generisalo!), šta bi lepo i korisno moglo da se radi za vikend. Pored kupanja. I ondak se pokupimo i malo metroom, malo nekim autobusima stignemo na to jezero. Neki omladinski hotel na obali, sobe sa 6 kreveta, ali sve lepo, čisto, pristojno. Jedan stariji bračni par vodi taj hotel, on je domar i haus-majstor a ona kuvarica. I sačeka nas i doručak tamo i odmah posle klope mi se razgaćimo i pravac na plažu. Odmah iza hotela. A jezero uzano pa dugačko i to u pravcu sever - jug. Dužine par kilometara i širine od 200 do 400 metara. Tu kod nas jedno 250 metara. A na sredini jezera - granica između Zapadne i Istočne Nemačke! U ono doba, granica između velikih ideoloških neprijatelja, a odnosi između dve Nemačke su se zvali “hladni rat”. Metalne bove, loptastog izgleda, ofarbane crveno - belo i povezane lancem na razmaku od desetak metara. S druge strane se niko i ništa ne vidi, ali je sigurno da nas neko odande gleda. I to preko nišana! I krenemo mi da se kupamo i ja naravno odmah napravim vrhunsku budalaštinu. Krenem da plivam do bova, da vidim šta će se desiti. Ovi moji se svi brčkaju u plićaku a ja kao ludak plivam prema sredini jezera. I kad sam bio na jedno 30 meteri od granice, sa one strane obale odjednom, kao iz praćke, izlete jedan vojni patrolni čamac, sa 2 mitraljeza na pramcu. Grmi motor a on se ustremio pravo na mene. Ja se naravno uplašim i stanem, ne znam šta ću sad? A čamac dojuri na 5 metara od bova i stane a mitraljeze okrene na mene. A niko se ne vidi na čamcu, svi unutra. I odjednom nastala neka strašna tišina, da se usereš od straha i te tišine. I onda čujem prvo onog domara iz hotela da nešto viče, pa onda i Beatu i ove moje kako viču da se odmah vraćam natrag. I ja se okrenem i zaplivam iz sve snage prema obali, oborim lični rekord u brzini i časom stignem na obalu. Kad sam izašao na suvo, onaj čamac odjednom doda gas i odjuri tamo, odakle je i došao i sakrije se u neko granje. Nema ga.

Kanda sam ja malo pobledeo od straha a možda sam se i tresao, jer su me odmah odveli u kuhinju i ona kuvarica mi je kuvala kafu da se povratim. A onaj čiča izvadi jednu flašu sa nekom rakijom, da li od trešnje ili višnje, ne sećam se više. I sedimo Beata, ovih dvoje i ja za stolom i svi drmnemo naiskap po dve čašice, da dođemo sebi. Jer su se i oni uplašili. I počne stari da priča, kako ovi od preka, preko zime, svake noći pucaju po jezeru i ne smeju nikog da stave u sobe koje gledaju na jezero, nego samo ovamo gde je glavni ulaz. Meci samo zvižde na sve strane. Beata mi sve prevodi i meni postane jasno kakvu sam glupost napravio, mogao sam časom da poginem i ko bi vam sada pisao priče? Pa nastavi da priča kako je njihov sin možda tamo preko i možda i on puca na ovaj hotel. I na to njegova žena počne tiho da plače. samo joj suze cure i brada joj se trese, a ne pušta ni glasa. I nastavi stari da priča, kako su oni živeli u Istočnom Berlinu, sve dok im ćerka nije umrla od leukemije a onda su rešili da prebegnu ovamo. Ali mlađeg sina nikako nisu mogli da ubede, jer je bio zaluđen sa komunističkom ideologijom i prijavio se u školu za oficire vojske. Kad su videli da sa sinom ne mogu da izađu na kraj, oni iskoriste jednu priliku i kroz jedan tunel, zajedno sa još nekim ljudima prebegnu u Zapadni Berlin. Davno, neke 1963-64 g, kad je to još moglo da se uradi. Posle su ovi komunisti sve hermetički zatvorili i silan svet je izginuo pokušavajući da prebegne. A ovde u Zapadnom Berlinu ih dočekaju neki dobri Nemci, pomognu im da se snađu, daju im smeštaj, pa onda i posao za oboje i oni su ovde srećni. Ali do prošle godine nisu imali ni jednu vest od sina i to ih je jako mučilo, noćima nisu spavali zbog toga. Onda su jednog dana na recepciji zatekli jedno pismo, adresirano na njih, ali nije stiglo preko pošte, nego ga je neko doneo i ostavio. A u pismu slika sina u uniformi i par rečenica da je on dobro, da je postao kapetan u pograničnim jedinicama i da ih puno voli i pozdravlja. Onako na brzinu napisano. I oni sad misle da je on tu preko, da ih je video kroz dvogled i da je zato pronašao način da im se javi. Pa se oni, s jedne strane raduju da im je sin tu, s druge strane jezera, blizu njih, a s druge strane se boje da će on narediti da se na nekog puca i da se neko ubije. Kao na mene danas. I tu stara gospođa počne naglas da plače, da rida. I Beata mi kaže da plače zato što je ona isto godište kao njena pokojna kćer, pa je Beata podseća na nju, a ja izgledam isto kao njihov sin pre nego što su oni prebegli ovamo i pre nego se on zaludeo sa komunistima. Pa onda njen muž natoči još po jednu rakiju, da se ona malo smiri i drmnemo mi i to naiskap. I smiri se i stara gospođa a ja obećam da neću više praviti takve gluposti. A stari kaže Beati da pazi na mene i da je najbolje da me ne pušta uopšte u vodu. I krenemo mi da se razilazimo a ja vidim da Beata jedva ustaje od stola. Udarila joj ona rakija u glavu. Pa joj ja pomognem da ode do sobe. I uđem sa njom u tu njenu sobu, ona je imala zasebnu sobu u prizemlju, sa telefonom i televizorom.

I vi sad očekujete da ja počnem da opisujem šta je dalje bilo. Ali to ne dolazi u obzir, jer mi stalno zameraju da su moje priče blago erotske, erotizovane i sve tako. Kao i da koristim bezobrazne reči i izraze. Zato neću ništa detaljisati, reći ću samo da smo se onda Beata i ja zavoleli. Jedanput. Pa smo onda zapalili cigare i ona je počela da mi priča kako se pre 12 godina udala za jednog tipa, koji se zvao Horst Šmeling. Čiji stric je bio onaj Maks Šmeling, što je pre rata bio svetski šampion u boksu, pobedio Džo Luisa. I bio opčinjen sa tim svojim stricem, stalno je to spominjao. Zabavljali se dve godine, voleli se do neba i onda se venčali. I sve lepo funkcionisalo, voleli se isto kao i pre, čak i više i lepše a jednog dana on kaže da on ne može više tako, jer je otkrio da voli muškarce, tj. da je peder. I da sad voli jednog lika što stanuje u njihovoj zgradi, na prvom spratu. I onda se razvedu. Tu se Beata malo zaplače i ja je tešio, tešio i mi se opet zavoleli. I posle opet zapalili cigare. I onda mi Beata ispriča priču o svojim roditeljima. Ne mogu je baš citirati, posle toliko godina, ali njena priča je izgledala otprilike ovako:

“Moja mama se zaljubila u mog tatu u proleće 1939.g. Ona je imals 19 godina i sa drugaricama je bila na nekoj vojnoj paradi u centru Berlinu. I videla je Georga Grossmana, kako maršira na čelu jedne velike kolone esesovaca u crnim uniformama. On je tada imao čin SS-šturmbanfirera, što je nešto kao major u vojsci. I bio je komandant obezbeđenja Martina Bormana, generalnog sekretara nacističke stranke. Koja se zvala NSDAP - Nacional-socijalistička nemačka radnička partija. I ona se zaljubila u njega, jer je bio lep, visok, plav i imao tako lepu uniformu, sa puno ordenja i medalja. I par dana kasnije sretnu se njih dvoje na ulici i ona se zablene u njega, nije mogla ni da se pomakne, niti bilo šta da kaže. A on njoj priđe i upita je: 'Da li se mi poznajemo?' Ona je samo zavrtela glavom a on je onda odvede na čaj i kolače. I tako to krene i posle dva meseca se oni venčaju. Kum na venčanju bio Borman lično. Prethodno je tata zatražio odobrenje od svojih pretpostavljenih, da može sa njom da se ženi i podneo sve papire, po kojima je ona čista Nemica, tj. arijevka. Ovi tamo provere i odobre mu."

U septembu počne rat ali je Georg Grossman ostao u Berlinu, uz Bormana. A u aprilu 1940.g. se rodila Beata i na njenom krštenju opet bio Martin Borman. U jesen 1941.g. Hitler odluči da svoj glavni štab premesti bliže Istočnom frontu, u Istočnu Prusku, u tzv. 'Vučje leglo', blizu današnjeg poljskog grada Olština. I Georg Grossman bude postavljen za komandanta jedinice, koja je činila prvi prsten obezbeđenja oko Hitlera. Oni stražari oko samog Firera. I dobio čin SS-oberšturmbanfirera, što je kao pukovnik u vojsci.

Ali izgleda da je neko drugi pikirao na to visokorangirano mesto i počne da spletkari oko njega. Pa nameste neku komisiju da preispita mamino rasno poreklo. I utvrde da je mamina baba po majci bila Kašupka, tj. da nije bila Nemica. Što je značilo da ni moja mama nije rasno čista, tj. da nije prava Nemica. A Kašupi su neki mali narod u nekadašnjoj Istočnoj Pruskoj, nisu ni Poljaci, ni Litvanci, nego nešto između. A Nemci nisu nikako. I nagovore Georga da se hitno razvede od mame, jer božemoj nije znao za tu njenu falinku. I razvedu se u jesen 1942.g. Ali mama odmah, iznenada, dobije posao u jednom ministarstvu i počnu svakog meseca da joj stižu paketi sa hranom i odećom za nju i mene. Mama misli da je to sve Borman sredio, jer je on jako voleo i cenio Georga Grossmana. A tata se u januaru 1944.g, tamo u “Vučjoj jami” oženi sa nekom Hildikom, Hildegard joj bilo pravo ime, koja je bila stenografkinja u Firerovoj kancelariji. Hajnrih Himler im bio kum. I na svadbenom veselju mlada negde izađe i nema je više od pola sata a Georg krene da je traži i nađe je da se kreše sa jednim SS-generalom. Poludi od besa i potegne pištolj da ubije skota, ali mu otmu pištolj i strpaju ga u zatvor. I pokvari se svadba a ujutru onaj SS-general ode na Istočni front a Georga Grossmana pošalju u Italiju, za pomoćnika Ota Skorcenija, koji je oslobađao Musolinija od italijanskih partizana. I tamo tata nestane. Kazali su da je poginuo u borbi, ali se nikada nije saznalo ni gde, ni kako. A 20.jula te godine onaj fon Štaufenberg pokuša da ubije Hitlera. I zamalo da uspe. Posle ga uhapse i streljaju. A streljaju i onoga što je nasledio tatu na mestu komandanta obezbeđenja. Zbog navodnog nemarnog obavljanja dužnosti.

"I kad su tatu proglasili mrtvim, mami pošalju sve njegove lične stvari, iako su bili razvedeni! I crnu, svečanu uniformu i sva odlikovanja i dnevnik njegov i među svim stvarima samo jedna fotografija - mene i mame, uleto 1943.godine. Mama kaže da je tako Himler naredio, na nagovor Bormana. Jer je on znao da je tata samo mamu voleo. I nikog drugog. Ali ...

Ja znam da je Hitler bio zlikovac i da je 20 miliona Nemaca poginulo zbog njegove politike. Plus svi drugi. I znam da su esesovci bili najgori deo tog sistema. Ali Georg Grossman je bio moj tata, koji je mene i mamu voleo do same smrti. I više od svega na svetu bih volela da saznam gde je poginuo i gde je sahranjen. I da odem tamo i stavim buket cveća i kažem 'Volim te, tata'. Samo to. “

I tu se moja Beata opet zaplače, i to jako. Ja je samo zagrlim a nešto me stislo u grlu, umalo nisam i ja zaplakao. Zbog jednog esesovca! Ali jbg. okolnosti su bile takve. Plakala Beata skoro ceo sat, dušu je isplakala. Jedva se smirila, pa se umivala, pa se onda pola sata šminkala, da se ne vidi da je plakala. A ja za to vreme gledao nemačku televiziju. I posle odemo na ručak, pa se kupali celo posle podne, ali samo tu u plićaku. Beata htela da mi zaveže kanap za nogu, da me spreči ako krenem da plivam preko. I posle sam ja, te noći, spavao u Beatinoj maloj sobi. Da je utešim ako krene da plače. A sutradan bilo oblačno, čak je par puta i neka kišica promicals i nije bilo kupanja. Pa smo ceo dan sedeli unutra i igrali karte, pričali, pevali i ludirali se. A uveče ja opet bio u Beatinoj sobi. I tešio je da ne plače. Pošto nije plakala, valjda sam je dobro tešio.
Ujutru se spakujemo i posle doručka krenemo nazad u Berlin. A na rastanku sa onim starima iz hotela, čiča meni da jednu šlašu one njegove rakije. I Beata mi prevede da mi želi sve najbolje i da se pazim od komunista. A ja u to doba bio član Saveza komunista Jugoslavije, ali mu to nisam rekao. Bilo je raznih komunista, i onakvih i ovakvih. A rakiju smo popili isto to veče, ovi moji mangaši i ja. I odvede nas Beata do našeg studentskog doma i pozdravi se sa nama. Ja je ispratim napolje i tu se mi ljubili jedno pola sata, možda i više. Jedva je otišla.

Nekoliko godina, posle toga, mi smo se dopisivali. Pisma preko pošte. Jedno, dva pisma mesečno. Pa sve ređe i ređe i ostale samo čestitke za Božić i Novu godinu. Sve dok se ja nisam oženio, pa je i to prestalo. I ja onda zaboravio na Beatu. Sve dok onomad nisam gledao onaj film.

Top