RADA DE JELENIĆ: VRBINA DECA

09 Septembar 2015

Radnja ove neobične priče počinje još neke daleke sedamdesete godine prošlog veka, u Novom Sadu. Ja sam na prvoj godini jednog glupog tehničkog fakulteta, neću ni ime da mu spominjem, i upravo je počeo zimski raspust. Nemam obaveza na studijama, nema više ni lovaca - turista, koje sam prethodne jeseni vodao po vojvođanskim lovištima, a negde su mi se i drugari razbežali.

Subota je popodne, hladno je, ispod nule, i kao da se neki sneg sprema da pada. Dosadno mi kod kuće, pa sam došao u centar grada i idem prvo da kupim japanske cigarete. U to vreme sam tek započinjao svoju dugu pušačku karijeru, pušio tek 5-6 cigara dnevno, ali sam pokušavao da bar sa vrstom cigara budem ekskluzivan. Da se pravim važan, u prevodu. A čuo sam da u "Lipar"-u u Zmaj-Jovinoj ulici prodaju neke japanske cigarete, pa idem tamo. To je bilo doba kad tek počinju da se kod nas prodaju razni proizvodi sa zapada, a ponuda robe je inače bila vrlo sirotinjska, pa je svaka inostrana roba bila interesantna. Kupiću te cigarete, zatim idem u neki bioskop, od 6 do 8, i onda ću na korzo i tamo će već biti nekih drugara i programa za dalje. To je bio plan, s tim što su takvi moji planovi obično propadali iz najneobičnijih razloga, a najčešće zato što bih se sa nekim zaglavio u nekoj kafani. I nemoj da me neko pita šta smo radili na korzou.

Dakle, ulazim u "Lipar", a ono puna radnja Cigančića! Svi uglas govore, galame i jedva čekam da izađu. I nešto mi smeta, uznemirava me, mada ne znam šta. Kao da neka hladnoća bije od njih. Možda zato što su ovi klinci neuobičajeno šareno obučeni, u svim duginim bojama, mada skromno i odrpano. Ne znam tačno šta, ali nešto kod njih nije standardno i kao da mi zvoni na opasnost. Stavljam ruku u džep sa novcem, da mi ne popale lovu, i gledam šta rade. Ima ih jedno 15-20, uzrasta od 10 do 15-16 godina. Samo su 3-4 devojčice, ostalo su dečaci. Jedan, koji je izgleda najstariji i vođa grupe, kupuje 5 kila čajnih kobasica i 5 vekni belog hleba. Ima neki čudan promukli, nazalni glas. Plaća sa novim šuštavim novčanicama i neće da uzme neki manji kusur. Izlaze na ulicu a prodavačice pomno prate da neko nešto ne makne u prolazu. Cigani su to! Kad su otišli, sve prevrću očima i hukću, u znak "eto kako je nama teško, šta sve moramo da trpimo". Kupim ja 3 kutije tih japanskih cigara, od svake vrste po jednu i izlazim napolje. A tamo, desetak metara dalje, Cigančići dele one kobasice i hleb. Onaj najviši lomi vekne na 3-4 dela i svakom uz parče hleba daje i jednu rudu kobasice u ruku. Klinci ciče i smeju se, deluju jako gladno i odmah počinju da jedu. U to doba nije bilo brze hrane i svako jedenje na ulici se smatralo vrlo nepristojnim i pristajalo je samo Ciganima ili nekim nekulturnim dođošima. Odlazim do bioskopa "Jadran", iza nove Pošte. Neki kaubojski film, od pola šest, taman da popunim vreme do korzoa. I nemoj da me neko ... aha, to sam već rekao, ono za korzo. Kupujem kartu, ulazim i sedam negde pozadi. Sala je skoro puna, mada ima još mesta. U minut do pola šest, uz veliku galamu ulazi i ona neobična grupa Cigančića i seda u ona prva tri reda od ekrana, gde su jeftinije karte. Počinje Žurnal. Ko ne zna šta je Žurnal, neka gugla malo ili neka pita nekog starijeg, ne mogu baš sve da vam objašnjavam. Cigančići se svađaju, vrište i počinju da se tuku sa kobasicama kao palicama. Pali se svetlo, dolazi razvodnica i sve ih izbacuje napolje, uz gomilu raznoraznih komentara iz sale.

Ja odgledam film i krenem prema centru i ispred "Žute sale" sretnem Feriku. On je malo stariji od mene, ima oko 25-6 godina, nizak, ne više od 167-168 cm, tamnoput i krivonog. Stanuje na Telepu, u Adijevoj ulici, i živi sa jednom Dušankom, Crnogorkom iz Lovćenca, koja je za glavu viša od njega i glat bi prošla kao bacačica kugle ili kladiva. Inače radi u ribarnici na Ribljoj pijaci, onoj levoj što je bila, gledano od pokojne autobuske stanice. A Ferika je kondukter u GSP-u, sedi u onoj kućici kod poslednjih vrata u autobusu, prodaje karte i zatvara zadnja i srednja vrata. Dobar je čovek i kad god ga Dušanka nedeljom pusti, dođe na Partizan da sa nama igra fudbal. Svašta je preživeo i jako puno stvari zna, koje na vrlo zanimljiv način zna da ispriča. Radio je i u nekom italijanskom cirkusu i proputovao pola Evrope. Zna sve trikove sa kartama, zna da jede žilete i da guta sablju i svašta još. Ja baš volim da pričam sa njim, uvek nešto zanimljivo čujem. Kaže Ferika:

- Gde si Rado, kućo stara? Hoćemo na jedan vinjačić, ja častim?

- Što častiš, jel ti rođendan, da te čupam za uši?

- Nije mi rođendan, nego sam višak dobio, pa je red.

Uđemo u "Žutu salu", to je sad sve hotel "Vojvodina", i sednemo za jedan sto pored izloga. Poručimo dva dupla vinjaka i raspalimo neku žestoku diskusiju. Ja sam nešto pričao i usred reči kroz izlog spazim opet onu grupu Cigančića i krenem da mu pričam događaj iz bioskopa. Ferika se okrene na stolici da ih bolje vidi i odjednom se sav smrači i kaže:

- Uuuff, to su Vrbina deca, to nije dobro.

- Kakva Vrbina deca, šta ti je to?

- Pa vrba, znaš šta je vrba? Ono drvo što mu grane vise do zemlje, a od pruća se svašta pravi.

- Dobro, znam a kakve veze ovi imaju sa vrbom?

- Imaju, imaju, oni su Vrbina deca.

- Dobro, i šta oni rade, šta s njima?

- Pa, ako se neko zapriča sa njima, nestane i niko ga nikad više ne vidi.

- Idi bre Ferika u kilenc, šta ti svašta znaš!

- Jeste, jeste, i oni su danas ovde, a sutra u Švedskoj, prekosutra u Japanu i nikad ne znaš gde ih možeš sresti.

- Au, šta mi napriča! Ima li još nešto za njih?

- Ima, ima, tamo gde su oni, svi muzički instrumenti se pokvare i ne daju više nikakav ton, postanu nemi.

- Eeee, Ferika ajde da pređemo na neko drugo piće, ovde u vinjak sipaju nešto pa ljudi počnu da lupetaju ...

- Možeš ti da se zajebavaš koliko hoćeš, ali zapamti šta ti je Ferika rekao, ako ih negde sretneš. NE PRIČAJ NIŠTA SA NJIMA!

- Dobro Ferika, a kako ću znati da su Vrbina deca?

- Lako, uvek su u gomili i uvek jedu kobasice.

Vidim ja da ne vredi da se dalje raspravljam sa njim, samo može da se uvredi na kraju. On jeste pametan, iako nikakve škole nije završio, ali je ipak pravi mađarski Cigan i on u neke stvari veruje, u nešto što je nama neverovatno. Popijemo još po jedan dupli i odemo na korzo. I nemoj da me ... a to je već bilo! Sretnem Stevu Kosijanera, bari dve klinke sa Satelita, idu u ekonomsku, znam ih sa igranke. Prikačim se i ja i nagovorimo ih da idemo u Dunavski park, da im nešto objasnimo. Sednemo na jednu klupu i krenemo da se pipamo i vatamo, kad nailaze opet oni Cigančići. Ja taman zinuo da prepričam ono što mi je Ferika rekao, kad vidim čika Vasa ide sa njima i nešto pričaju. I presečem se! Uplašim se, sav se skenjam! Čika Vasa je tatin drugar, potpukovnik u penziji, često dolazi kod nas da sa ćaletom igra šah. Ide u nekom dugačkom pepito kaputu i sa beretkom na glavi i maše rukama dok im priča a ovi oko njega ga pažljivo slušaju. Ja bih skočio i zvao bih ga da stane i da beži od te dece ali ne mogu, kao da me neka gvozdena ruka drži otpozadi za jaknu. Ja sam sa mojim buljenjem u ove Cigančiće potpuno sjebao vatačinu i dižemo se svi i idemo nazad na korzo. Prolazimo pored jedne grupe mladih, na dve spojene klupe, gde dva mladića drže gitare u ruci i vrte čivije, pokušavajući da naštimuju žice. Onaj drugi kaže:

- Bile su u redu, svirale su kao zvona, ne znam šta je ovo?

Ja mislim da znam, ali ne smem da kažem. Bojim se. Nedelju dana kasnije ćale kaže da je čika Vasa nestao. Nema ga već nekoliko dana i niko ne zna šta je sa njim. Ja znam, ali ko bi mi verovao? I zato ćutim. A Ferika je 2001.g. išao u Australiju da obiđe sina, koji je tamo živeo. Ušao u avion u Londonu a u Sidnej nije stigao! Nestao negde u toku leta! Tako sam bar čuo.

I prošlo jedno 6-7 godina od tada. Ja završio onaj fakultet, ali se nisam još za stalno zaposlio. Nego radim onako sa strane i pun sam love. Danas kažu "pun kao brod". Imam i auto, ćale se "otvorio" i kupio mi nov Citroen, čim sam diplomirao. I sad me stalno pita, kad će taj posao? I on obilazi svoje drugare, pokušava da nađe nešto adekvatno za mene i ja znam da će nešto ubrzo ispasti. Osećam. Nešto u struci, tako ćale kaže, jer što si inače studirao taj teški fakultet, mogao si i nešto lakše da završiš, neku geografiju ili tako nešto. Mogao sam i neku Akademiju, umetničku, da završim, mislim se ja, ali ne vredi se sa ćaletom raspravljati na tu temu. On je vojno lice, sve mora biti po PS-u i gotovo. Siguran sam da mi je to poslednje leto pre jarma zvanog stalni posao, brak, deca, karijera i sve što sledi i hoću da iskoristim tu poslednju šansu. Imam devojku u Španiji, zove se Maria Dolores, živi u Madridu, a upoznali smo se u gradu Set, u južnoj Francuskoj, prošlog leta. I zaljubili se. Jebiga, kad si mlad i zaljubljiv, onda ti se to časom dogodi. A kad sam nedavno pročitao u novinama da se organizuje turistički aranžman za Ljoret de Mar, sa sopstvenim prevozom, ja sam se odmah prijavio. General Franko je umro i Španija polako postaje normalna zemlja, pa je svaki strani turista dobrodošao. Čak i oni iz "crvene Jugoslavije". Bićemo prva, organizovana grupa Jugoslovena, koja će tamo letovati.

Sve je u redu sa vizama i vaučerima i ja sam krenuo iz Novog Sada, sam, vozio dva dana, spavao u kolima i stigao u Perpinjan, francuski grad blizu španske granice. Tu je predviđeno trodnevno zadržavanje, da se svi okupimo i u koloni pređemo granicu, a i da prisustvujemo nekom festivalu folklora, koji se tamo održava. Pirinejski festival Francuza, Španaca, Baska, Cigana i još nekih, ne sećam se više kojih. Valjda Galjegosa iz Španije. Ja se odmah sprijateljim sa jednim Borom iz Beograda, koji je vozio isti Citroen kao i ja, samo crveni. Fini neki čovek, oko 30 godina, frćkava kosa na sve strane, visok i vrlo strpljiv čovek. Kaže, u poverenju, da radi u Državnoj bezbednosti, kao tehničko lice, nije ni policajac, ni špijun To mu baš i ne verujem, jer znam da su ti iz DB-a profesionalni lažovi, ali nema veze, Bora je ovako skroz OK i šta me briga šta on u DB-u radi. Ima ženu Veru, jednu plavušu, sisatu i stalno nadrkanu, kojoj sve smeta i non-stop se njemu na nešto žali. Ja bih od takve pobegao posle tri dana a Bora strpljivo pokušava da uvek nešto uradi, da joj udovolji. Ima i sestru Milenu, jednu malo kezavu ali stalno nasmejanu devojku, kojoj je sve lepo i sve smešno. Ima oko 25 godina, visoka je na brata i isto ima frćkavu kosu, samo je njena crvenkasta, valjda je farba. Jako je zgodna i meni se baš sviđa i ja se njoj sviđam, ali ... Ja idem u Ljoret da se nađem sa mojom Dolores i posle idemo u Madrid i tu nema mesta za Milenu. A žao mi je da je otkačim, i možda će nekad i zatrebati, pa ja sve vreme glumim nešto kao hoću-neću, ne znam-kako ću i sve tako. A i soba u hotelu joj pored moje. Sve se namestilo, kao na filmu, ali kad ne treba. I spakovao bih ja njoj za 5 minuta, ali šta ću posle? I takvih Milena ima u Jugi ihahaj, a Dolores je jedna! I tako se mi dva dana muvamo po Perpinjanu, preko dana po gradu, po nekim silnim tvrđavama, zamkovima, rimskim iskopinama i spomenicima a uveče na tom festivalu folklora. I preko dana je pun grad tih folkloraša, u šarenim, smešnim kostimima iz srednjeg veka. Sviraju, igraju, pevaju, ceo grad je postao folklor! I inače je puno turista, hipika, razne mladeži, koja je stalno u nekom pokretu. Treći dan se šetamo pored one velike tvrđave, Milena mi se stalno kači ispod ruke, meni se ona stvar više i ne spušta i skoro sam blizu da se predomislim oko onoga. Već sam i plan smislio, zvaću je kod mene u sobu, ispričaću joj sve za Dolores i usput ću je maziti i milovati i ona će hteti i posle te priče.

I odjednom se, na 15-20 metara od nas, pojavljuje grupa dece koji svi viču na francuskom, svađaju se i idu prema nama. Svi u rukama nose kobasice i hleb i malo grizu one kobasice a malo se udaraju sa njima! Ja zapanjeno zastajem i gledam, i ne mogu da verujem. Ista ona Vrbina deca iz Novog Sada, čak prepoznajem i pojedine od njih. I nisu stariji ni dan nego što su onda bili! Od desetak do petnaestak godina. Sve isto, jedino su obučeni u letnju odeću, staru i ofucanu, ali isto jako šarenu. Verovatno ostali oko nas misle da su i ovi sa Festivala, tako deluju. Milena me cima da krenemo dalje a ja ne mogu. Vidim jednog čiču u belom odelu, sa belim žirado šeširom i dugim belim brkovima, koji je u našem hotelu, na istom spratu kao i ja. Ide sa ovom decom i nešto se žustro raspravlja sa njima. Visok je i štrči među ovim Cigančićima kao neki stari orah na sred dvorišta. Ja znam da ga uskoro neće biti, i jako mi je žao zbog toga, srce mi se steže, ali ne mogu to Mileni da kažem, smejaće mi se. I ne mogu ni čiči da pomognem. A ne želim više ni ono da joj kažem, prošla me volja skroz. Odu oni i mi krenemo u hotel na ručak, pa posle ručka na bazen i uveče idemo na Tvrđavu, da gledamo folklor. Danas je poslednji dan Festivala a i mi ujutru krećemo za Španiju. Dolazimo do ulaza, ja treba da kupim karte, jer jedini divanim francuski, kad tamo neka gužva. Objašnjavaju svima da večeras neće biti folklora, iz tehničkih razloga. Meni je odmah jasno zašto neće biti muzike i zato pitam:

- Pokvarili se instrumenti, ne sviraju?

Neka devojka mi odgovara:

- Jeste, a otkud vi to znate?

I ja onda kažem:

- Rekao mi jedan čovek a ja mu nisam verovao.

Rekao mi pre 5-6 godina, u jednom gradu koji se zove Novi Sad i koji je sada jako daleko odavde.
Ujutru krenemo u koloni, 23 vozila sa jugo registracijom, za Figueras u Španiji. Milena je sa mnom u kolima i ja joj sve ispričam za Dolores, i da mi se ona sviđa ali da sad ne mogu i tako. Ona se nadurila i kad smo bili na granici pređe bez reči u bratovljev auto. U Ljoretu Dolores dođe kod mene i ja zaboravim i na Milenu, i na Vrbinu decu, i na onog čiču, i na sve. Bilo mi jako lepo. Neopisivo!

I prošlo je nekih 15-16 godina od tada. Ja se nisam oženio sa Dolores, nego sa jednom drugom, sa kojom sam se posle razveo. Dobio sam i dvoje dece, kupio veliki, luksuzni stan, vozio Alfa Romeo Sprint i bio neki malo viđeniji stanovnik Novog Sada. Bio i u politici, na vrlo visokoj funkciji i svašta mi se dešavalo. Jedino Vrbinu decu nisam viđao i bilo mi je drago zbog toga. Plašio sam ih se i nisam želeo da ih vidim.

Te godine smo išli u Grčku na godišnji odmor, ali smo napravili jednu lepu kombinaciju. Odseli smo u Atini, u jednom lepom, malom, udobnom hotelu, blizu trga Omonia. Išli par puta na Glifadu da se kupamo i da gledamo kako nam avioni grme iznad glava i onda otišli na dva dana na rt Sunios, na krajnji jug Atike, pa se vratili u Atinu, pa otišli na Korint na pet dana i sada se spremamo na četvorodnevno krstarenje po grčkim ostrvima. Spavaćemo na brodu a preko dana ćemo se muvati, kupati i pazariti po tim malim ostrvima. Spakujemo se i metroom odemo do Pireja, to je atinska luka, pronađemo dok br. 17 i brod "Volis Aura" i sad čekamo da se ukrcamo, jer smo stigli sat vremena ranije. Lepo je i toplo, puno sveta se muva po doku sa koferima, torbama, rančevima, šatorima, kesama, loptama ... Moji klinci jurišaju okolo a ja se trudim da ih pohvatam pre nego što upadnu u more. Jako su nestašni bili. I taman sam ulovio ovog mlađeg, na metar od ivice, čujem neku graju. Krajem oka vidim neku gomilu ljudi koja ide prema nama, ustvari to je grupa dece, koja se svađa, viče na grčkom, jedu usput neke kobasice i udaraju se sa njima. I ja sam se sledio u momentu, sve mi se smračilo i samo jednu ideju sam imao na pameti: kako da se Vrbinoj deci sklonimo sa puta! Što dalje od njih! Digao sam ovog malog u naručje a starijeg zgrabio za ruku i krenuo na drugu stranu doka. Usput sam šutirao putnu torbu, koju smo nosili na krstarenje. Ženi nisam ništa govorio, jer bi odmah krenula pitanja "zašto, ko, kako, gde, kako znaš, ko ti je taj" i slično, bez kraja i smisla i svega ostalog. Ona će ionako doći za mnom, da bi se malo raspravljala i da bi pazila da ne muvam neku žensku. I Vrbina deca su prošla. Ista ona kao prethodna dva puta, ništa starija, ništa manje bučna i ništa manje šareno obučena. Na kraju rasute gomile Vrbine dece je išao onaj najstariji od njih, onaj što je u "Lipar"-u, u Novom Sadu kupovao hleb i kobasice a pored njega je hodao jedan pravi kapetan broda, u blještavo beloj uniformi, sa gomilom zlatnih širita na rukavima i ramenima i sa nekom velikom belom šapkom ispod ruke. Kapetan je mali, crn i debeo i jako mu je vrućina, jer mu potočići znoja cure niz obraze. Onaj Ciga sa čudnim glasom mu nešto objašnjava a kapetan drma glavom. Prošli su pored nas i otišli prema početku doka, gde je neki veliki duvački orkestar upravo počinjao da svira. Valjda su nekog dočekivali ili ispraćali, nemam pojma. I onda su oni u momentu prestali da sviraju i kao da su svi oko nas zaćutali i nastala je tišina, samo su se oni galebovi čuli iz daljine. Čak su se i moji klinci ućutali i prestali da se otimaju i mrdaju. I sunce je zašlo za neki oblak i kao da se sve smračilo i neki hladan vetrić je dunuo na trenutak. Ja sam začuđeno, ali i sa besom i mržnjom gledao tamo kuda su Vrbina deca otišla, iako ih više nisam video. Bilo me je strah, sav sam se tresao! Uplašio sam se. Za decu, za mene, čak i za tu bivšu ženu!

Onda je sunce opet izašlo iza oblaka i sve je ponovo postalo šareno i lepo i bučno i ja se više nisam bojao. Ukrcali smo se na brod, i onda čekali sve do 5 popodne, kad smo konačno isplovili iz Pireja. Na prvo ostrvo smo stigli tek posle 9 uveče. Trebalo je da nas dočeka neka lokalna muzika na obali, ali su se svi oni iznapijali dok su nas čekali, pa nije bilo ništa od svirke. Sutradan mi je jedan mornar, u poverenju, rekao da im se juče kapetan negde zagubio, pa je trebalo vremena dok nisu našli drugoga i dok taj nije došao. Ja sam znao gde se taj zagubio, ali sam ipak pitao:

- Da li je taj vaš kapetan mali, crn i debeo?

Mornar me je začuđeno pogledao i rekao:

- Jeste, da li ste ga negde videli?

A ja sam, malo tužno, odgovorio:

- Jesam, šetao je po doku sa nekom decom.

A mornar je na to dodao:

- Šetao sa nekom decom, pa svratio u kafić na jedan konjak i onda se zapio i zaboravio i na brod i na sve. Nije mu prvi put.

A ja sam pomislio "Ali jeste poslednji". A nisam ništa rekao, jer me niko ne bi razumeo.

2009.godina je, početak oktobra. Ja putujem avionom iz Beograda za Varšavu i onda vozom do Olština. A Olštin je grad na severoistoku Poljske, ima oko 170.000 stanovnika i sedište je Varmijsko-Mazurskog vojvodstva. Pre Drugog rata bio je u sastavu Istočne Pruske i tu su živeli Nemci, onda su krajem 1944.g. došli Rusi i posle više nije bilo ni Nemaca, ni Olština. Posle rata su tu naselili izbeglice sa istoka i polako igradili novi Olštin, koji je u centralnom delu prava replika onom nekadašnjem. Sve sa srednjevekovnom tvrđavom, Velikim vratima i makadamom po ulicama. Ja tamo idem kao predstavnik novosadske humanitarne organizacije Centar "Srce" na proslavu njihove volonterske oganizacije, koja se zove "Telefon Zaufania". I oni i mi, kao i čuvena britanska organizacija "The Samaritans" se bavimo istim poslom: Pružamo emotivnu podršku osobama u krizi i vršimo prevenciju samoubistava. Oni u Olštinu slave 35 godina od osnivanja i organizuju veliku proslavu, na kojoj će biti i gosti-volonteri iz 8 zemalja i svi njihovi bivši i sadašnji volonteri.

Mene su dočekali na železničkoj stanici, iako je već prošla ponoć, otpratili me do hotela i tamo smo pričali još sat vremena, dok sam ja večerao. Sutradan su nas strance vodali po gradu i ja sam više puta pipao one zgrade koje su izgledale toliko stare, iako su napravljene tek pre dvadesetak godina. Izgledale su kao da su iz XV i XVI veka. I Nikola Kopernik je tamo živeo neko vreme, pa je dosta spomenika u njegovu čast.

Sledećeg dana je bila svečana akademija u velikoj sali Vojvodstva. "Telefon Zaufania" je dobio visoko poljsko odlikovanje, neke silne donacije, proglašen je i delom lokalne bolnice, pa su dobili i par radnih mesta za volontere i sve je izgledalo jako svečano. Treći dan posete je za mene bio najinteresantniji. Nas goste su potrpali u jedan mali autobus i ceo dan vozali po okolnim znamenitim mestima. Pre svega to je "Vučja jama", gde je Hitler sa svojim generalštabom živeo od jeseni 1941.g. do jeseni 1944.g. i gde je izvršen onaj čuveni pokušaj atentata na njega, onaj fon Štaufenberga. Iako skoro ništa nije ostalo, jer su Nemci u povlačenju sve minirali, ipak i sada deluje jezivo i sablasno preteće. To su kilometri guste šume svuda okolo, u kojima još uvek ima na hiljade mina. Pa smo videli neke divne zamkove i dvorce, koji su sad pretvoreni u ekskluzivne hotele i svašta još. Dan za sećanje! Četvrtog dana su u dva velika autobusa potrpali sve bivše i sadašnje volontere i nas strance u onaj autobuščić i odveli u jedan hotel na obali nekog jezera, čije sam ime ja zaboravio. Tamo i inače ima na stotine jezera. Hotel je dosta veliki i ima i dosta pomoćnih zgrada koje okružuju jedan mali park u sredini, gde je i parking za automobile. I ceo dan su bili neki seminari i stručni razgovori, među ljudima koji volonterski rade isti posao. Ja sam čak umislio da pomalo razumem poljski jezik, pa sam slušao i jedno predavanje na poljskom. I nešto sam i razumeo, a nešto i nisam. A uveče, posle večere, u velikoj trpezariji su raspremili stolove i bila velika žurka! Svirao jedan poljski sastav: Dve gitare, bubnjevi, harmonika, truba i dva saksofona. Muzika za ples, mene stalno zvali, mada ja baš i nisam neki plesač. Dvared me zvala neka Agneza, nije loša, tetka od 40-45 ali očuvana, ja štiklirao u glavi za posle. Pošto sam sedeo za glavnim stolom, stalno je neko dolazio da mi nešto kaže i da nazdravi sa mnom. Pa se i popilo. Tako da, kada je u ponoć bio fajront, ja izgubio onu Agnezu iz vida, i nije ništa bilo. Osto suva kurca, što bi se kazlo.

Sutra zajutro, posle doručka, mene malko bolela glava i ja sedim u onom parkiću ispred hotela i pušim. Sa mnom sedi i moj drugar Edi, jedan Britanac, koji živi u Italiji i tamo radi volonterski ovaj naš posao. I njega boli glava, pa i on puši. I dođe na parking kombi sa onim muzičarima od sinoć, i počnu oni da istovaraju instrumente i opremu. Jedno 30 meteri od mene i Edija. I odjedared, ja čujem neku poznatu galamu i krajem oka nešto vidim. Nešto od čega sam se zaledio na mestu. Usred reči sam zastao i zapanjeno gledao kako u dvorište ulaze Vrbina deca!!! Isti oni, od pre skoro 35 godina, a ni dan stariji! Isto šareno obučeni, sa kobasicama u rukama! Jezivi osećaj. Mora da sam grozno izgledao, jer me je Edi pitao:

- Rada, šta ti je odjednom? Sav si bled, kao da si duha video. Hoćeš da ti donesem jedan konjačić, da se povratiš?
Svi oni Cigančići su se okupili oko onog kombija i počeli nešto da se prepiru sa muzičarima. U taj mah je iz zgrade recepcije hotela istrčao jedan recepcionar, jedan visoki, proćelavi tip sa retkom riđom bradicom i počeo da viče na Cigančiće. I oni su se svi okrenuli prema njemu i počeli raspravu. Ja sam onda Ediju rekao, ali jedva:

- Gledaj recepcionera, gledaj recepcionera.

I onda se i Edi upiljio u ono što se oko kombija dešavalo. Recepcioner je počeo jako da viče i Vrbina deca su polako počela da kreću prema kapiji. I on je išao sa njima i dalje vikao i pretio rukom. I kad su bili na 2-3 metra od ulaza, odjednom se pojavila Agneza, moja plesna partnerka od sinoć. Uključila se u raspravu i krenula sa klincima napolje a ovaj sa recepcije se vratio u hotel. Ja sam Ediju rekao:

- Gledaj Agnezu.

On je pitao:

- Koju Agnezu?

I dok sam mu ja objasnio, tamo više nikog nije bilo. I ja sam se toliko skenjao, da mi više nije bilo ni do čega. Za ručkom sam pojeo 2-3 kašike supe i više ništa nisam mogao da jedem. Čak mi se i povraćalo. Celo popodne sam presedeo na onoj klupi, gledajući prema kapiji, kao da će se Agneza svakog časa pojaviti, a znao sam da neće. Negde predveče se Edi pojavio sa flašom "Stoličnaja" votke i mi smo to za sat vremena zbrisali. Pa sam se i ja malo bolje osećao. Nešto sam i pojeo za večeru i onda smo svi izašli da se sala pospremi i pripremi za žurku. I rekao sam Ediju:

- Nema plesa večeras. Džabe se nadaš da ćeš noćas da umočiš.

A on je ponudio opkladu, flašu votke, da će biti plesa. Kad smo ušli u salu, muzičari su se svađali i na kraju su rekli da neće svirati, jer nešto sa strujom nije u redu, ili sa pojačalima, nisam baš razumeo. A ja sam znao da su im Vrbina deca zauvek zanemela instrumente. Posle su doneli neki prastari gramofon sa nekim pločama iz pedesetih i šezdesetih, pa je muzike ipak bilo. Igrali smo neke društvene igre, tj. svi drugi su igrali a ja sam samo sipao votke u sebe. I u jednom momentu sam otišao u svoju sobu i zaspao onako obučen na krevetu.

Ujutru je bilo vreme da se vratimo u Olštin i za mene da putujem kući. Izašao sam u dvorište hotela a tamo su bila dva policijska automobila i neki policajci su se muvali okolo. Pitao sam jednog od domaćina šta se desilo, mada sam znao odgovor, a on mi je odgovorio da je nestala jedna volonterka. Tu su joj stvari a nje nigde nema. Posle su mi moji poljski prijatelji poslali snimak jednog saopštenja policije od 10.10.2009.g. objavljenog u "Olštinskim novostima" Tekst je u prevodu glasio ovako:

"Policijska uprava u Olštinu saopštava da je, u okviru istrage o nestanku Agneze K, ispitala i državljana Srbije R.J. i zatim mu odredila 48-časovno zadržavanje. Postoji opravdana sumnja da je R.J. u vezi sa jednom kriminalnom grupom, koja je izvela otmicu Agneze K. iz dvorišta hotela na jezeru tom-i-tom. Sledeće saopštenje biće izdato sutra u 10h."

Mogu samo da vam kažem da sam imao veliku sreću što je osnivač i predsednik "Telefon Zaufania" najpoznatiji olštinski advokat, koji je ujedno i vrlo ugledni građanin i bivši ministar pravde. On me je izvadio iz tog sranja.

Tog puta sam se spasao, šta će biti ako bude sledećeg puta? Ne verujem da ću to preživeti.

 

Top