BOBA ĐUDERIJA: Kako mi je smrt spasila život

09 Avgust 2015

Iza mene je desetak, da ne kažem dvadesetak poprilično teških godina. Bila san jeanput negdi čula kako se navodno ta razdoblja sriće i nesriće kod svakog čovika ponavljaju u ciklusima od 10 godina. Pa kad mi je bilo prošlo onih prvih deset nesritnih, sa nestrpljenjem sam iščekivala onih deset sritnih, dakle nagli prevrat u vidu dobitaka na lutriji, ostvarivanja sretne zajednice sa nekin muškin iz mojih snova, seljenje u neki vlastiti stan iz ovog podstanarskog, ukidanje hadezeja kao stranke, pojma i ideje iz svih sfera društvenog i ekonomskog života, ma, svašta nešto san očekivala u tom sritnom ciklusu koji je bija isprid mene.

Međutin, iza deset nesritnih došlo brate deset još nesritnijih. Počela san se zabrinuto raspitivat okolo, ne bi li saznala u čemu je problem, i zašto meni onih sritnih deset stalno izmiču. Svi su slijegali ramenima, a kako san vidila, ni njima nije baš sve cvitalo, pa san zakjučila da ono „deset sritnih-deset nesritnih“ stoposto važi za Amerike i Europe, a da na Balkanu ciklusi nesritnih traju cili život, a onda dođe ciklusić čiste sriće od pet minuta prid smrt, kad čovik sav sritan pomisli „Gotovo je, napokon!“.

E sad, kako to izdržat? Kako se nosit sa konstantnim sranjima u životu a ne obolit na živce? Kako preživit življenje? Ja san to sasvim slučajno otkrila, i priporučujen sa štovanjen tu dragocjenu metodu svima kojima je potribna, a potribna je svakome ko živi u Hrvackoj, narafski.

Prvi put kad san došla u stanje u kojem sam pomislila da je gotovo, da san dotakla dno dna, drugim ričima, kada me životni jad pritisnija iz sve snage a izlaza nije bilo na vidiku, ja san, ležeći jedan dan na krevetu i buljeći tupo u strop, odlučila: Ubit ću se.

Čim san to odlučila, iste sekunde san se počela osjećat bolje. I ne samo bolje, nego čak i razgaljeno, pošto san, vizualizirajući vlastiti mi sprovod, izvizualizirala tužnu povorku od nekoliko iljada ljudi, i naslovnu stranu Slobodne na kojoj je velikin sloviman pisalo :“Rekordni broj ljudi ispratijo Marčelinu na posljednji počinak“.

Pa onda ispod naslova slija, a na sliji prizor milenijskog sprovoda, dvi iljade osantošezdeset judi grca u suzama i slomljeno tetura iza kolica u kojima se moje olađeno tilo lipo voza i gingolaje. Dok san to vizualizirala, grlo mi se skupilo od sućuti za bidnon menon, a pogotovo jer san bila dirnuta tolikin brojem judi na mom sprovodu. To me baš ugodno iznenadilo, pa i oraspoložilo. Za taki veličanstveni ispraćaj se čak i isplati odradit i nekoliko ciklusa od po deset nesritnih godina.

Još veći gušt mi je bija kad bi zamišjala kako će se grist svi oni koji su mi ikad ružnu rič rekli, i koji su mi prigovarali da san vaka i naka, a ja umrla. I kako će mi bivši muž plakat zamenon i svima govorit kako san ja u stvari bila najboja žena u njegovon životu, ali on to nije svaća dok san bila živa, a sad me, eto, neeemaaaaa...naricat će bidan nad mojin grobon a ja ću mu petavat roge odozdola i guštat ka prase. Majkemi ako se stvarno ne isplati patit cili život samo za doživit ove gušte kad umreš.

Tako su svi oni šta san se sa njima inače namrtvo svađala i kontreštavala, i koji su me smatrali divljakušon i prznicon, počeli komentirat da kako san postala pomirljiva i blaga, za ne pripoznat me, jerbo san na sve provokacije ostajala smirena i smješkala se. A ja san in se u stvari u sebi podlo naslađivala, ka "Samo se ti deri na mene, a da samo znaš kako ćeš revat zamenon kad umren!"

I tako, dok san prisustvovala mom pogrebu, skroz san zaboravila na sve probleme i na činjenicu da se nalazin u bezizlaznoj situaciji iz koje me samo smrt more spasit. Digla san se sa kreveta i hrabro krenila u suočavanje sa svim nevoljama, a koja god nevolja da me sustigla, ja bi samo pomislila: Neš ti, ijonako ću se ubit, pa se ne triban živcirat ni brinit.

Propala mi firma – ja mrtva ladna, ijonako ću se ubit.

Prestale stizat plaće – baš me briga, ijonako ću se ubit.

Došlo mi isključit struju – ma samo isključujte, još san jude ponudila kavon i keksiman, neka me zapante kako san bila jubazna za života čak i kad su mi iskjučivali struju, to će bit ono baš zgodan detalj u nekrologu. Još san in nadahnuto ponudila da mi usput iskjuču i vodu, ijako san nju bila platila.

Mali mi okinija prvi razred srednje – pih, šta je jedna njegova izgubljena godina naspram vječnosti koja me čeka kad se lipo ubijen.

I tako, šta je više nevolja nailazilo, ja san bila sve mirnija i blaženija, jer san u glavi stalno imala onu moju čvrstu odluku – ja ću se ubit. A pošto ću se ubit, i bit namrtvo mrtva, sve ovozemaljske peripetije postaju jednostavno – smišne.

Ljudi su mi se divili kako ja hrabro podnosin životne patnje i probleme, a pojma nisu imali da se u stvari isprid njih nalazi osoba koja se od kukavičluka odlučila ubit, i da moja hrabrost u stvari nije hrabrost nego ona brate mrtvačka ravnodušnost od koje ti najedanput sve postane lipo.

Ništa me u životu nije tako spasilo ka ta moja vlastita smrt, jer bi me bez nje život bija slomija, pogotovo oni nesritni ciklusi od po deset pa još deset godina nesriće zaredom.

Ukratko, šta ću van reć: Da mi nije smrti, možda već odavno ne bi bila živa.

Top