BOJAN KRIVOKAPIĆ: GRADOVI I LJUDI PO KIŠI I SUNCU
Istaknuto

22 Novembar 2016

Zalaufalo se s putovanjima, opet.

Meni su Srbija južno od Save i Dunava, Bosna i Crna Gora isto, ne osetim razliku, to su ona mesta za koja ne možeš reći da su lepa, jer ne može biti lepo nešto što je ružno čim padne kiša; lepo je lepo i pod suncem i po kiši – govori mi Jakov. Ja se tu odmah uzvrpoljim, pa bih da dreknem: Lepo je, lepo, lepo! Ali ne dreknem. Ušutim se i počnem razmišljati o tome što je rekao.

U Prijedoru sam bio prvi put. Do Prijedora putujem autobusom. Putovanje traje skoro devet sati. Entitet se zablatnjavio, autobus polako gilja, staje pa proklizava. Autobus se zove Milinović.

Posle sladunjavog Torina Bosna me drži budnim, gledam gradove i sela, do Kozarca pada kiša, onda se razvedrava. Potkozarje osunčano i promrzlo. Milinović me izbacuje kao ugruvanu vreću krompira, telo me zabolelo, glas utanjio. Odlazim do šaltera da pitam kad sutra ima za Sarajevo. Kaže u 5:30h. Koliko putuje? Šest i po sati. Klimnem glavom. Pored stoji deda na štakama, umesto leve noge ima protezu koju su mu loše namestili, pa taj komad plastike zanosi dok se starac poštapa, ali niko na to ne obraća pažnju. Prilazi šalteru i pita, Mogu li zamijenit ovu kartu za onu jeftiniju? Ne može, kaže uposlenik. Daj bolan, ustrajan je starac. Ajde, stari, pa to ti je samo marku skuplje, ustrajan je i uposlenik. Eto me i bez nogu i bez očiju, dodaje starac i polako odstupa od šaltera.

U Zavodu za izgradnju grada Prijedora razgovaramo o antifašističkim pozicijama danas i otporima fašizmu, jer Deveti je novembar. Tamara, Luka, Marijana, kasnije i Enes, Goran, Zorana, Bruna, pa Tanja, Aleksandar, Nađa. Enes mi daje svoju knjigu poezije koju narednih dana čitam. Enes je dobar pesnik. Obećao sam mu da ću doći kod njih u Sanski Most.

Put do Sarajeva, sutradan u cik zore, volšebno je iskustvo putovanja u autobusu-sauni. Ušli smo sa minus nekoliko stepeni na plus trideset i koji, četrdeset, onda smo se komirali od sna, mokri do gole kože.

Oči sam otvorio tek u Maglaju, možda mestu koje me uznemirava na najneobičniji način. Autobus se spustio do reke, pa ide malo napred, malo nazad. Osušeni posle preznojavanja nastavljamo put Zenice, pa onim kratkim autoputem do Sarajeva.

U Sarajevu sam živeo i studirao pre pet godina. Od tada dolazim jednom do tri puta godišnje. O Sarajevu mislim sve najbolje i sve najgore. Znam da ono nije otvoreno, multi-kulti, sex&droga&rock'n'roll. To su budalaštine. Sarajevo je težak, zagušljiv grad u kojem svako svakog zna i skoro svako ima potrebu da o svakom sve zna. Zašto? To ni sam ne zna. Umorilo me je to Sarajevo pre nekoliko godina. Otišao sam da se nisam osvrnuo za njim. Zagušeno viktimizacijskom pričom, osiromašeno i sjebano, nacionalističko i zajedljivo. A onda je počelo da mi nedostaje, ljudi su počeli da mi nedostaju, i mirisi i ulice. I shvatio sam: kakvo-takvo, Sarajevo je moj grad. Mislim da bih opet mogao da živim u njemu.

Ali, pre Sarajeva dva dana provodim u Konjicu i Mostaru. Volim Hercegovinu. Ima to nešto na šta otkidam i o čemu vazda blebećem, kamen, sunce, odbljesak što dere u univerzum, surovost. Neretva. Po dolasku u Konjic pročitam da se sprema fudbalska utakmica, igra Buturović Polje protiv pojma nemam koga. Setim se Aide. Pišem joj. Uskoro dolazi Aldina sa svojim petogodišnjim sinom, retko nesramežljivim, bistrim i pričljivim dečakom. Decu, inače, ne volim, počesto su mi dosadna kao proliv, međutim, mali Dino vadi prosek.

Aldina je pesnikinja. Uveče u Narodnom univerzitetu Konjic predstavljamo njemu prvu zbirku poezije. Nikad nisam video toliki dom kulture. Zvaću ga Dom kulture. Za grad veličine Konjica, taj Dom kulture bi mogao biti pravi ne mali – pravi veliki raj. Amer mi govori da je sagrađen 1955. i da je Tito jedne godine doveo Nehrua da ga vidi. Nekoliko stotina kvadratnih metara bar, galerija, kino dvorana, kazališna dvorana, foajei, bife, terasa... Sve što se u socijalizmu gradilo, nakon socijalizma se sjebalo ili se i dalje sjebava. Tako i taj Dom kulture. Tako, kada smo ušli u to socijalističko zdanje, kao da je krenuo film, domaći, crno-beli ili u boji, svejedno je. Film u kojem je vreme stalo, u kojem se polako živi. Čudan neki osećaj, malo prija, malo užasava.

Književno veče je živahno, sedamdesetak ljudi. Neobično za književno veče. Po završetku odlazimo u kafe Garage i tu razgovaramo satima.

Sutradan odlazim u Mostar. Anita, takođe pesnikinja, i to vrsna, objavila je svoju prvu zbirku pesama. U Mostaru pada neka histerična kiša, kao u Rijeci, ali oni su svi na broju: Anita, Ljilja, Ivan, Šima, Mili, Iva, Barbara, Blagica... To veče prožima Perlinov šum i fina graja, radost. Ostao bih još koji dan, uvek bih ostao još koji dan, ali avaj. U Konjic se vraćam posle ponoći.

Sutradan to Sarajevo. Neki ljudi na ulici, pod kišom, dovikuju mi: Ciao! Onda nastavljam prema Željinom stadionu, pevušim: Daleke jecaju zvezde, mio se gasi sjaj, srce mi već dugo sluti svemu će doći kraj... Pevam sve glasnije. Neko ko po kiši ide sam i, vukući stvari, peva naglas – uglavnom je lud. Tako i ja.

Ubrzo sam u stanu. Meni su Srbija južno od Save i Dunava, Bosna i Crna Gora isto, ne osetim razliku, to su ona mesta za koja ne možeš reći da su lepa, jer ne može biti lepo nešto što je ružno čim padne kiša; lepo je lepo i pod suncem i po kiši – govori mi Jakov. Ja se tu odmah uzvrpoljim, pa bih da dreknem: Lepo je, lepo, lepo! Ali ne dreknem. Ušutim se i počnem razmišljati o tome što je rekao.

Onda dolaze Tamara i Jasmina, i mali Tin. Kasnije Alma i Minela, pa Balkan ekspres. Pa Mis Irbina, pa Urijan Dedina. Pa šipak koji se suši na šporetu. I Razgovori.

I Zlatan i Darko, naravno. I svi ti sati i dani koji nam nedostaju, jer svi bismo mogli i hteli još. U gradovima koji su ružni čim padne kiša, sjebani i zagušljivi, ali mi u njima ostajemo, pa se srećemo, pa se, evo, i prebrojavamo. Jer, nekad je OK baš to, prebrojati dobre ljude, i dobre gradove, bili oni pod suncem, ili u blatu.

Nakon devet sati u autobusu dolazim u Novi Sad i onda spavam, satima, satima.

 

www.facebook.com/gregor.fehmi

Top