BOJAN KRIVOKAPIĆ: DVA JARCA
Istaknuto

15 Oktobar 2015

Vežbam danas u teretani kad nailazi jedan u majici србIN.

Moram priznati, mislio sam da su te majice izašle iz upotrebe, bile su IN za mojih ranih studentskih dana. No, primetim, србIN me gleda nekako ljutito, sigurno mu idem na živce - zbog frizure. Naime, србIN i ja imamo veoma različite zurke. Pomislim, možda oće da me bije. Međutim, србIN ne prilazi, samo povremeno ožeže pogledom. Ožeže on, pa ožežem i ja. Samog sebe iznenadim.

Kasnije, odem u svlačionicu kad eto ti i njega (neće se razviti onako kako se iz uvoda može očekivati). Krenem prema najboljoj tuš kabini, krene i on. Valjda misli da ću da mu se sklonim, jer je sav tako nekako: bizon bez vrata. Ali ne. U tom se trenutku setim drugog osnovne, pesme koju smo recitovali i koja se valjda zvala Dva jarca (pesma je o dva jarca koja su se srela na ćupriji, pa ne mogu dalje jedan od drugoga). Setim se onog dela u kojem jedan jarac drugom, samouvereno, veli: Sklanjaj mi se, ružna stoko, baciću te u duboko! Ne izgovorim to, ali stih prebacim u pogled. Kad ono, србIN se zasro, spušta pogled, sklanja se.

Kasnije opet drama ispred ogledala. Krenuo србIN, krenuo i ja. Opet ga pogledam, on se opet skloni, a ja fino počnem da se feniram. I tako, osta србIN sav nekako posran na onoj klupici. Na momente mi ga bi žao. A samog sebe iznenadih. Pre par godina bih se od takvih sklanjao i telom i pogledom. Ali, jal od teretane, jal od odraslosti, jarčevima se više ne sklanjam s puta.

CрбINe, soriškica, 1:0 za mene.

Obuvam cipele od vražje kože, vezujem crvene pertle i napuštam ćupriju.

A inače, jesen ko jesen, metiljava i bezsadržajna. Na uglu Kornelija Stankovića i Rumenačke jedan čovek svako veče peče kestenje. To me seća na Prištinu, Bulevar majke Tereze, pre oko godinu dana.

Danas sam se setio Danila Kiša, nekoliko ljudi ima rođendan, kiša se kilavi...

Top