BOJAN KRIVOKAPIĆ: PADAJU KRUŠKE
Istaknuto

08 Septembar 2015

Stigla promrzla jutra na periferiju Sarajeva. S drveća pada voće. Hodamo po razgnjeckanim kruškama.

Jutros, negdje iza pola osam, budi me cika, vriska, deranje. Teško razaznajem glasove, uključuje se i cuko, malo laje, malo zavija. Neka žena plače iz grla. Čuje se i neki muški. Pomislim nasilje je neko, treba zvati policiju. Izađem na prozor, ulica je uska, samo kuće. Prekoputa, dvije nene se podbočile na prozor isto ko i ja, pa samo tresu glavama i otpuhnjuju. Onaj muški se prodere, Daj bona te tablete, daj! Mislim, možda se neko truje, pokušaj samoubistva. Viknem neni, Komšinice šta se dešava? Veli ona, Umro nam komšija Mujo. Pitam, Pa kako umro? Eto lijepo umro, lego i umro, e gluho bilo..., kaže to i otpuhne. Uključuje se i druga, Jes eno umro, lego i umro. Onda svo troje otpuhnemo. Pitam, Pa šta se dešava, otkud toliko vike? To mu se ćerka kida, odgovara jedna, kida se ispred kuće, a ne može im niko doć... Kažemo svo troje još nekoliko puta gluho bilo pa pozatvaramo pendžere. Vani je pet stupnjeva.

A prije neki dan stali tramvaji. Haber se brzo proširio – Umro neki čoek u tramvaju. Il se ubio. Umro i ubio se. Pa jel umro il se ubio, pitam. Jah, gluho bilo..., otpuhujemo. Otegla se teška sparina, svi čekamo da krenu tramvaji, niko nema za taxi, na onog što je umro brzo smo zaboravili. Za po sata eto tramvaja, hajmo svi, uguraj se. 

Tramvaj star, trucka po onim tračnicama. Dođemo do Alipašinog, nešto pukne. Šta je bilo? Otpala neonka, iskočile dvije žice. Dolazi vozač, pogleda one žice pa kaže, Hajd svi napolje, napolje, nemoj da bi ko diro te žice, pa da bude belaj, to je struja, hajte izlazite. Mi, šta ćemo, svi jedno za drugim, nema veze, ne žuri nam se toliko, samo nek smo živi. Dođe drugi tramvaj, samo što smo krenuli kad eto ti revizora. Jedna cura nema kartu, kaže Nemam bogami, ne radim, nemam odakle platiti. Napolje. Mi opet, hajd nema veze, mlada je nek pješači, samo nek tramvaj više ne staje, po dana provedosmo od Ilidže do Baščaršije.

A prije neki dan, zlatno predvečerje oko Alifakovca, Bentbaše, Vijećnice, pa uz Miljacku, pa ezan, pa sve nekako kao s razglednice. Miljacka skoro presušila. Pomislim, Jes lijepo ovo Sarajevo. Lijepo je kad ideš pješke kroz centar. Lijepo je kad možeš sjest u kafić. Lijepo je kad možeš pojest nešto u restoranu. Lijepo je kad ne brojiš marke u novčaniku. Lijepo je kad ideš lagano, vrckaš dupetom, pa se smješkaš prolaznicima, ciao, ciao.

A onda sjedneš u taj tramvaj pa odeš malo dalje.

Padaju ljudi ko kruške. Padnu pa se rasprsnu. Po tramvajima i po kućama, i ispred kuća. A noću i dalje nema vode. Al navikli ljudi, navikli pa se više i ne bune.

A ovom komšiji, o kome saznadoh jutros na pendžeru sve, i ko je, i odakle je, i kakav je bio, i kakvoj se smrti nadao, želim vječni rahat i sve ljepote džennetske bašče. A njegovima da nisu živjeli samo od njegove penzije.

I nek pokupi neko ove silne kruške, grehota da gazimo po njima.

Top