HUSNIJA CRNJAK u epizodi: BARAŽ, ONAJ GORE I JA DOLE

16 Novembar 2015

Ako doživim infarkt neće bit od cigara već od ovih naših baraža! 

Kažu da cigara smanjuje život, al meni ga, brate, ništa nije smanjilo ko ove naše utakmice. Vazda neko natezanje i drama, uvijek najvažnija utakmica, životna. Jebote, jes životna, kako nije, svaki put se borim za život kad ih gledam!

I pušim ko lud, ma kaki pušim ― jedem cigare! Ameri jedu čips kad gledaju tekmu, a ja jedem cigare. Kažu naučnici da jedna cigara skraćuje život za 11 minuta. I onda računam: Ako mi treba 10 minuta da ispušim jednu, znači, ja za vrijeme tekme, u 90 minuta, ispušim 9 cigara. Malo je reć. Ako se tu još doda pušenje u pauzi, dimljenje cijelo jutro (od sabaha me naki žmarci spopadnu kad je taj dan tekma), pa onda poslije utakmice... Ma, dvije kutije o šale! Znači, 40 cigara puta 11 minuta, to mi izađe 440 minuta, što će reć, na dan utakmice ubijem se za oko 7-8 sati. To samo od cigara. Kad se tu još doda stres, pivo, nespavanje, Džemilino otpuhivanje, ih, skratim ga ja sebi u ta 24 sata najmanje za 15 sati!

Sad kad tu još dodam i ostale utakmice đe se radilo o glavi, pa svjetsko prvenstvo, pa onu Slovačku, Francusku i Dansku i svaku drugu, jer svaka nam je haman bila ko za baraža, jarane, ja sam, meščini, trebo davno biti mrtav!

Tolko se napušim za svake kvalifikacije da se fakat čudim kako do sad nisam rikno. I svaki put sebi kažem (ko fol napravim pakt između sebe i Onog Gore) da ako pobjedimo ovu sad ― prestajem pušit! Kad tekma završi i ako zijanimo, vidim da je Onom Gore svejedno, pa pušim iz razočarenja, a ako pobjedimo pušim od sreće i nervoze, jer znam šta nas čeka. Đe ću, ba, prestat kad znam da ću se iznervirat ko budala, nema teorije!

I nije to da mene naše tekme samo iznutra izjedaju i krate mi život, nego mi i ozbiljno kvare performans i učinak na poslu. Protiv Portugala, bio sam tolko bijesan da sam lupio šakom u zid, napravio rupu i slomio dva prsta na desnoj ruci. Haj, što sam napravio štetu, već sam moro čuvat volan sa tri prsta isto Kemo iz Kozarca. Njemu su u Manjači ocaparili po dva na svakoj šaci, pa vozi sa šest prstiju. Doduše, vozi bolje neg mnogi što imaju deset. Reko, kad može Kemo iz Kozarca, mogu i ja koji mjesec, imam lijevu čitavu, fala Bogu, samo sam moro ufrštuljit kako da mijenjam brzine a da mi ne smetaju ona dva prsta u gipsu. To je još i dobro. Kad je ono Džeko zabio Belgijancima, ućerali oni sebi, tako sam skočio s kauča da sam iščašio koljeno, evo me još uvijek lijevom nogom i kočim i gas držim! Vozim isto hendikepiran. Da smo barem pobjedili, ne bi mi bilo krivo... Vako, izbaciše me iz takta, pravim se pred Džemilom da hodam normalno, znam reće koji sam ja kreten, da sam se barem iščašio džogirajući da skinem ovaj trbuh... Šta ću, šutim i trpim, ne kazujem nikom svoju muku.

E, za ove kvalifikacije sam sebi reko ako budemo jedno od prva dva mjesta, znači da me Onaj Gore gleda i razumije moje nedaće: prestaću pušit, garant, samo da se plasiramo laganice za Francusku. Al kaki. Čim smo prvu zijanili, ja sam znao da nema od prestanka ništa i da valja meni čadit do baraža. Sreća, pa ode onaj baksuz Sušić, radi njega sam dimio extra kutiju. E, onda kad su nam ostale još dvije tekme, bio sam gotovo siguran da nećemo proć, pa sam obećo Onom Gore ako se plasiramo u baraž, prestajem sto posto. Ma, nema pojma.

Čadio sam, naravno, od ranog jutra. Tolko sam nadimio kuću u prvom poluvremenu, meščini, da su mi se i po dvi cigare dimile u pepeljari dok je treća bila u ruci. Prst se pred okom nije u kući vidio. Kad je pošlo drugo poluvrijeme konto sam da mi se zamaglio kompjuter od cigara: nit vidim lopte nit vidim igrače! Brišem onaj kompjuter, pravim promaju ― ništa. Skontam da sam tolko napušio da se zadimilo čitavo Bilino polje! Biće da se Onom Gore dojadilo natezat sa mnom dole, pa je sav dim što sam ikad ispuho gledajući naše tekme spustio u Zenicu, e namjerno meni, da ne vidim tekmu već da vidim koja sam budala!

Onda sam reko, sto posto, prestajem. Ako zijanimo u Irskoj, imam tačno godinu dana fore da batalim cigare. Tamam. Ako pobjedimo, ućerašmu, moraću čekat da ispadnemo u Francuskoj. Hoćel mi tri mjeseca do narednih kvalifikacija bit dovoljno da prestanem pušit ― ne znam, al se nadam da će infarkt sačekat dok se ne završe i da mi se život nije baš tolko skratio da ih ne dočekam...

Reko sam za Dablin ću otvorit širom i prozore i vrata. Tako i bi. Napravio sam promaju, sve se vidilo, nije moglo bolje. Tolku sam promaju napravio da je stigla čak do Dablina i čitavu nam koncepciju raskrhala, ta moja promaja, al ja sam to skužio tek kad smo i drugi go primili! A onda je već bilo kasno da zatvaram vrata... Ispušismo mi baraž, ko naivci najveći, čak mi se i infarkt, meščini, pošo smijat, jer sam se toliko razočaro da se nisam mogo ko čovjek ni nasikirat.

Valja se kutarisat ovog pušenja, vala, nikakog haira od toga...

 

http://balkancoexist.blogspot.com/

Top