HUSNIJA CRNJAK u epizodi: BILION I PO, DOLARA, AMAN-ZAMAN!

15 Januar 2016

Bilion i po dolara na kamari u američkoj lutriji!

Ufatili se redovi po gas-stejšens, po granapima, đe god se lutrija prodavala, red ko u nas za hljeb što je nekad znao bit. Svi hoće da se obogate. Hoću i ja, što da ne. Šanse su skoro nikake, al lopta je okrugla, jebiga. Doduše, šest je loptica... da je jedna, lako bi to čovjek sebi naperio na volej, šest teško, al ko zna. Tako, ko i svaka druga budala, stanem i ja u red. Kontam, halaliću cenera, ućerašmu.

Jest, al da je cener, živce svoje ja halali! Jal sam uplatio loto, ja sam već dobio! Odma kontam, te vako bi, te nako bi, te ovo ću, te ono ću... Ne mogu se kontrolisat! Meditiram, pokušavam da se psihoanalitički ustrojim, i sve vičem sebi, dobro je, ba, mamlaze, kontroliši se, nemaš šanse nikake, a ako bude – dobro došlo, al nemoj se džaba nadat. Jes, lako je reć, čim ja pomeni ono ako bude – dobro došlo, odma meni mozak proradi ko džankiju heroin: „A jes, vala, baš bi dobro došlo!” Pa ne znam šta bi prije. Bil otplatio kuću i kamion, il bi odma djeci otvorio konto i tu metno pola, il bi odma uložio u nekretnine, kakav biznis, da se para vrti, il bi usrećio familiju, il bi otvorio kake škole i fabrike po Bosni, uh, šta bi sve, đe bi mi kraj bio! A najveći bi mi gušt bio sjebat one naše ugursuze od političara, poništit ih jednim potezom, zaposlio bi cijelu Republiku Srpsku, jebešmisve ako ne bi, samo onog Dodika da poserem za vrat! Ih, šta bi im radio. Za godinu dana bi Bosna Švica bila! Jah, valja te pare neđe zaštekat, pa kad smo već kod Švice, to bi bezbeli bilo najpametnije.

Al kome bi čovjek vjerovo sa tolikim parama? Valja mi kakog savjetnika nać, advokata... Dobro, imam Džemilu, ona je i jedno i drugo, al ne znam, brate, kako bi Džemila reagovala na toliku lovu. Ja bi s njom to odma popolovio, pa nek ona od svoje polovice radi šta joj je volja, a ja ću svoj dio sjeckat natenane i s merakom. Malo vamo, malo tamo, svima po potrebi, a da meni opet ostane tolko da ne moram više nikad sjest u kamion. Ljepota!

Mora se to pametno odradit. Velika je to lova. I da je pola biliona, ja ne znam kolko tu nula ide. Znam samo da ih ima dovoljno da se ne mogu potrošit. Doduše, mogli bi oni naši ugursuzi, oni bi i veće pare zijanili. Treba dobro pazit da se koji od tih naših lopova ne prikuči mojim parama. Džaba, trebaće mi neki dobar ekonomista, da radi samo za mene. Ja mu kažem ideju, šta, a on meni – kako. Tako ću, i nikako drugačije.

I neću se slikat! Ni za kake novine. Publisiti mi ne treba. Dok ne pohranim te nule neđe na sigurno, niko neće znat ko je dobio lutriju. Ma bjaaaži! Da me safataju neđe u mraku, il na aerodromu, da me ucjenjuju, kakvo to... Nije lako ni bilionerima, kad malo bolje razmislim. Vazda moraš gledat ko ti je za leđima, briga je to.

„Odvadi, Husnija, odvadi malo”, velim sam sebi. „Dovoljan ti je i milion.”

Pa jest. Ja bi to opet fino raspodjelio. Izvisila bi Republika Srpska, al ućerašim. Jašta, dobar je i milion, tolko nula znam napisat, ne treba mi ni advokat ni ekonomski savjetnik. Ima Džemila. Ona će to rasporedit. Otplatimo kuću i kamion, uložimo u neki biznis, i laganice. Plus, ne moram se okretat hoćel mi neko zabit nož u leđa. Jedino Džemila da mi ga ne zabije...

Ma znaš šta, i stohiljadarka bi meni sjela. Pravo! Sto hiljada, da podmirim ovo što imam a nemam, jer nije moje, da bankama začepim gubicu, i onda laganice... bez dugova. Merak.

Kontam tako, zamajavam sam sebe, a sve čekam kad će brojevi.

Izađoše brojevi.

Ja gledam u onaj listić, ne znam šta bi mu uradio. Sebi il njemu. Sjebo se pravo. Isto ko da sam bio bilioner i preko noći sve potrošio: ostala samo jedna ogromna jebena NULA. Nula meni, nula Džemili, nula Republici Srpskoj, nula svima nama. Jedna nula za sve nas. Apsolutna, svemoćna, a ope tako jednostavna, ne moraš se ni trudit da je potošiš, isto ti dođe, niđe je nema, sićušna ko atom, a velika ko svemir, taman tolko da svi pod nju rahat stanemo.

 

http://hadzicelvis.blogspot.com/

Top