HUSNIJA CRNJAK u epizodi: PAPUČAR IL SUPERMEN

08 Septembar 2015

Ja vam nisam ni znao da sam papučar dok se jednog dana nisam ufatio kako u papučama perem suđe. Ja sve konto haj reko treba ić u korak s vremenom, samo se glup čovjek ne more promjenit jer ne može ni skontat da se insanu valja mijenjat, kad vidi jada, gluho bilo, ja ispadoh tolko glup da nisam skonto da sam se promjenio. Iz peta!

 

Nasekira ta spoznaja mene pravo. Sjednem, da malo razmislim. Pa jah, reko, pravim krevet, usisavam, bacam smeće, čistim hrčku kavez, do juče sam onim mojim mijenjo pelene, sad im brišem guzice, okupam ih, nahranim ih, presvučem, promjenim ženi vodu u vazi, ribicama u akvarijumu, očistim WC, napravim i ručak... Reko, bogami, ja fakat papučar! Sreća, pa ne znam ništa ni oko auta ni oko kuće pa mi žena ne da baračit ni u šta vazda, osim ako kakav ekser treba đe ukucat. A i to me sve na oku drži. Kaže, nije sigurna kad je čekić u mojim rukama...

I ne krivim je.

Htio sam ja dosta puta da budem muško u kući, da se dokažem i pokažem, al šta god da nakanim popravit ja to pokvarim, belaj ispadne, šteta dvaput gora nego što je bila! Pustila je mene ona ispočetka, vjerovala mi, i hvala joj za to, al otkako sam zadnji put otišo da napravim ručicu od vodokotlića (voda curila ko u Jajcu) pa batalio cijeli vodokotlić, morali smo zvati čovjeka da nam postavi drugi, e otad meni nema šerafcigera u ruke, osim ako je onom mlađem promjenit baterije u igrački. Ili ako dođe nešto iz Ikee, pa ima ono upustvo, onda me pusti, ko veli ‒ nek se igra dijete. A klješta je sakrila neđe, i izvadi ih tako samo ako piše tamo u upustvu da mi trebaju klješta. I sve kontroliše jel idem po onim stepovima. Kad završim, sav u znoju, muko moja, žena pruži ruku, a ja joj predam onaj šerafciger i klješta, na čuvanje.

I... Sklopio sam ja nekoliko tih budalaština iz Ikee, okuražio se pravo, a i ona valjda vidjela da možda nisam izgubljen slučaj, da u meni možda ipak neđe čuči muško, ufatim ja tako furseta i odem kupim sebi onu bušulicu što svašta može, odvrće, zavrće, buši, svaka čuda pravi ‒ Bošova, na baterije, moreš s njom đe god hoćeš, Švabo je to! Pozavrćem ja đe god je šta bilo imalo klimavo. Ponosan ja na sebe, žena ono sumnjičava, al joj drago, pofali me, ko veli, biće nešto od ovog mog... Jašta... Zavrno bio krevet u djeteta tako da ga nisam mogo odvrnut kad smo ga htjeli prebacit u drugu sobu. Valja ga progurat kroz vrata, ne može vako, mora se rasklopit. Al, ućerašmu, sve se one glave izlizale, nema teorije da ga odvrneš. Reko, daj ženo klješta i čekić. Pita ona što će ti klješta i čekić. Reko, daj, ne pitaj. Haj, bila nešto bizi, na telefonu, dadne ona meni čekić i klješta. I ja polupam dječiji krevetić da ga provučem kroz vrata, poslije nema teorije da se sastavi. Morali kupiti drugi krevetić.

Oprosti meni žena dječiji krevetić. Ubjedio je ja da sam se moro izvježbat na mašini i da se na greškama uči. Haj, kaže ona...

Prošlo malo od toga, vidjela žena u Amerikanaca kako vješaju bicikla po plafonu od garaže, da ima više mjesta za auto i koješta, i dala mi zadatak da nađem i ja tu kuku i objesim naše biciklo za plafon. Ja pravo ono sretan što mi žena još uvijek ukazuje povjerenje, odem i nađem tu kuku, iznajmim od žene bušilicu, zavrnem kuku za plafon, natakarim biciklo na kuku ‒ ljepota! Isto Amerikanci. Drago ženi, drago meni. Jesi siguran da se to neće otkačit, pita ona mene. Ma, nema pojma! kažem samouvjereno. Isto veče, u neko doba, drmnu nešto i odjeknu, ja mislio granata pa, izasna, zalegnem pod krevet. Žena skoči, traži me, ja se herojski, ko u filmovima, da ne vidi dok je mrak, iskotrljam odispod kreveta, i skočim na noge ko pravo muško!

‒ Šta je ono, Husnija, da nam nije neko u kuću provalio?! Leti, idi vidi šta je s djecom!

Poletio sam ja, al je meni u letu već sve postalo jasno. A i njoj je garant, čim je malo došla sebi. Odem u garažu: biciklo na haubi od Toyote, ugruvalo je pravo. Ne smijem joj ni reć. Kad sam se vratio u krevet samo me je pitala: Jel puno? Ja slažem: Nije, spavaj.

Otad više ni Boša očima nisam vidio. Kad ima šta od Ikee dobijem šerafciger i to je to.

I ne krivim je.

Al kaka je fina u mene žena, dadne ona meni još jednu šansu: uhelaćio nam se silikon u kuhinji, valja otić kupit onaj pištolj sa silikonom i začepit te rupe da vlaga ne ulazi u drvo. Drago meni ‒ ovo je poso za pravog muškarca! Odem i nabavim taj pištolj i silikon, nekako skontam kako da onu tubu uvalim, izlijepim čitavu kuhinju, đe god sam vidio kaku ćizu, napravim poso boli glava. Dođe žena s posla i kad je vidila šta sam uradio zaboli je glava, ono što se kaže ‒ instantno! Kaže one ćize ko obrve u Krajišnika! Zovi čovjeka da popravi!

Čudi se u mene žena kako ja vozim nolki kamion i kako nijednog udesa nisam u petnest godina napravio, veli dobro se nisi neđe skrho dosad, a ja joj kažem to je zato što nikad ne spavam dok vozim a uvijek vozim dok spavam, pa mi je to ošale. Haj, barem nešto, veli. I tako, odsad svaki put kad s puta dođem ujutro mi dođe poruka na telefon:

Otiđi u prodavnicu i napuni frižider, znaš šta treba, sve nam treba; usisaj i sredi suđe, baci kantu, molim te nemoj zaboraviti hrčku očistiti kavez, treba mu kupiti i hranu, de bogati očisti i WC i složi one svoje stvari u ormaru, promjeni ribicama vodu, a ne bi ti ništa falilo da meni kupiš cvijeće, sturila sam se ove sedmice otkako su djeca pošla u školu, jebote Njujork, nemoj više uzimat te ture. I nemoj zaboravit otići po djecu! Jedva čekaju da te vide. Haj, volim te.

Al zato svaki put kad dođe kući i vidi da je sve pod konac zagrli me, ljubi me svukuda po licu, pa mi kaže:

‒ Ma ne dam ja svog Supermena nikom!

E, haj ti sad znaj jesam li papučar il supermen? Sve dok me ljubi meni je svejedno...

 

 

http://balkancoexist.blogspot.com/

Top