Printaj ovu stranu

HUSNIJA CRNJAK u epizodi: SIKIRA SE SIKIRAŠ

21 Avgust 2015

Čekam u Kaliforniji da me utovare, oteglo se pravo, moram u Arizonu, pojeftinilo gorivo pa se odmah i manje para zarađuje. Mislim da su truck- drivers jedini vozači koji mrze kad padaju cijene goriva... I tako... ubijam vrijeme i pregledam naslove od ovih zadnjih dana na Fejsbuku. Nisam dugo bio, nađiđalo se dosta toga po mom wallu...

Vidim, sve se nešto vrti oko nakog Sikiraša, mladog košarkaša, zove se Njegoš, igra za kadete BiH. Tako, kroz te tekstove o Njegošu, saznah da su nam djeca prvaci Evrope! Zainteresuje mene to, taj Njegoš s Pala... otvorim jedan članak, pa drugi, pa svašta još nešto... E, imo sam šta i pročitat, ućero ja sam sebi!

Oni naši portali i novine sikiraju Sikiraša, nasikiralo se dijete, sve se nešto pravda. A prvak Evrope! Te nije on ODBIO Srbiju već se ODLUČIO za Bosnu, nešto mu i mater spominju, te dali mu SAT a obećali su i STAN, ko njegovom drugu Musi što su u Bihaću, te šta kažu na Palama, te što su se ušutili u Banjaluci, Dodik kobajagi čestita i priča kako je Srpska rasadnik sportista, isto ko da hvali mladi luk iz svoje bašče u Laktašima, te vako te nako... Pu, jebem ti zemlju đe ne možeš bit ni prvak Evrope ko insan!

Zamajavamo se, nema te medalje koja bi svima nama bila potaman. Ovi naši jedva dočekaju da se malo pofale svojom multinacionalnošću, a oni njihovi da istaknu svoju nacionalnost. Jel nešto pozitivno bude, ovi maltene mole one da priznaju da žive u istoj državi, a ovi drugi samo čekaju kakav povod da zaprijete referendumom. U takvim slučajevima oni treći uglavnom mudro šute... Ma, sve je to go lopov do lopova, ljube jedni drugim guzice a ne mogu se očima, svaki gleda da nešto ušićari, pa preko djece, preko sporta, preko svega preko čega se može, nema tu pravila i mjere, glođu se od predsjedništva do kantona, od intelektualaca do kurtona, svako sa svakim, sve nešto ko grade i napreduju a sve se ruši i raspada, da ti se i sport i svaka iole humana i dobra stvar na kraju zgadi! Našem svijetu, eto, malo fali da se osjeti sretnijim i ponosnim a i to malo im vazda na nos skoči i ispadne previše.

Kontam, e moj Sikirašu, dali su oni tebi sat da znaš kolko je sati, kod nas svi imaju problema sa tim vremenom, malo ko tu zna u kojem su vijeku i koliko im je sati! Isto ko Vranješ, od sad ćeš i ti, dijete, gledat kad i odakle će ti prije otkucat... Nego, u padže ti tu medalju, pa bježi dok si još normalan, prisvojiće ti to zlato ko i sve drugo što prisvajaju. To je tvoje, Sikirašu, tvoje i tvojih jarana, ne daj da te govna naša sikiraju!

Uto, natovariše mi kamion i ja krenem za Arizonu. Tamo istovarim kamion na vrijeme i po propisima, pa sjednem za volan, prazan, a do guše natovaren. Sve nešto kontam a neću da kontam. Šta se mene ovo tiče, pitam se. Ne tiče me se. Šta će to meni u životu? Ne treba mi, brate, ni iz džepa ni u džep... Što se ja sikiram kad je Bosna puna sikiraša? Sjetim se onda one fudbalske i košarkaške reprezentacije Jugoslavije što su pred rat harali po Evropi i handrili velesile po svijetu, a ne znam jel mi milo što se sjećam il me naka muka spopada... Kome su te medalje i pobjede sada bitne, pitam se.

Povezani članci (by tag)