Printaj ovu stranu

HUSNIJA CRNJAK u epizodi: VRUĆE KIFLE
Istaknuto

26 Maj 2016

„Joj, jesam poželio vruće kifle, jarane, jedva čekam!” kaže meni badžo Suljo, dok smo vozili za Kaliforniju.

 

Otkako je kupio kartu za Bosnu živ od njega ne mogu ostat; te vruće kifle, te ćevapi, te pita, te prava jaja, paradajz ko jabuka, naše more... E, jebote, naše more ― Bahami su za nas mala maca! Pravo mi je pošo ić na neku stvar. Dobro, prvi mu je put da ide, naivac, ima više od dvaest godina kako je otišo, pa ga donekle i razumjem. I priznajem, ljubomoran sam što on ode a ja se moram handrit u kamionu, ali daj, popusti više, čovječe, došlo mi je da ga izbacim kroz prozor ko žvakaću, da se zaljepi onom iza mene na gumu i da se tako okreće do Kalifornije.

„U nas je u čaršiji bio,” veli, „Baumgarten, židov. Hej, taj što je pravio kifle, ma platio bi, meščini, 100 dolara samo za jednu Baumgartenovu kiflu!”

Šutim. A u meni kuha.

„To su ti, jarane, smećkasto-rumene kifle,” nastavlja Suljo, „ono, vidiš kako ih je savijo. Uh. A odozgo ona krupna so, morska, šta li. Sa strana ono mekano, kako ih je odvojio, zaljepile se jedna za drugu kako su nadolazile, uh! E kad su još vruće, pa to nema niđe... Ti zagrizeš onaj vrh a ona se pođe ko fol odmotavat, merak, ne znaš s koje bi je strane prije safato! U mene mati prije, svako jutro, ustane, navije radio i napravi kafu. Ja u snu osjetim miris kafe, al se ne budim. Tek kad Ismeta Krvavac zapjeva onu ‘Zemljo moja’, ja znam da mi je ustat. Nema ljepšeg buđenja, miris kafe i Ismeta Krvavac.”

I mene je budila Ismeta, al neću ništa da kažem.

A Suljo već pao u sevdah. „I tako se redaju, sve jedna za drugom, do vijesti. Perem zube, a iz primaće čujem Kemu i „Sarajevo, ljubavi moja”, oblačim se, ide ona od Čole ‘Druže Tito, mi ti se kunemo’...

„Jes vala, u kojoj smo mi lijepoj zabludi živili...” reko.

„E, onda sletimo dole, do Baumgartena, uzmemo dvije-tri kifle, gledamo ga kako ih vadi iz furune, red se već uhvatio... 6 ujutro. Kifle vruće, ne možeš ih držat u ruci bez papira. Pustile malo masnoću, al samo malo, nečim ih finim premazo frajer, papir bi, meščini, sažvako. I tako... Mati na poso a ja u školu. Merak ti, bolan, probudit se i ić u školu samo kad pomisliš na kifle! Uh.”

„Nema ti više, Suljo, takih kifli dole.”

„Čuj, nema. Naću ih ja, jarane, taman moro cijelu Bosnu prerovit!”

„Ako nađeš židove, naćeš i kifle bezbeli. Nema židova ― nema kifli!”

„Nema židova?”

„Ja ih nisam vidio.”

„Ima Šiptara, pravili su i oni take kifle.”

„Slabo ćeš, bogami, nać i kojeg Šiptara, i oni su se razbježali.”

Sjeba se Suljo u sekundi. Nema Ismete, nema Keme, nema Čole, nema Baumgartena, nema Šiptara, ničeg nema. Samo Bosna ima, al i nje ko da nema.

„Pa imal kifli il nema? Nemoj me zajebavat!”

„Ima, al nisu nake. Ništa više nije nako.”

„Pa dobro, imaju ćevapi, ima Argeta, ima bostan, žute paprike, toga ima, toga mora bit!”

„Toga ima. I vode i prirode i zelenila i rijeka, raje po kafićima, muzike na svakom ćošku, toga ima, ne velim, to je Bosna, al sve ti je to, jarane, da se nagledaš, ispričaš, napiješ i najedeš, i onda bjež otkud si došo...”

„Pa dobro, radi toga i idem...”

„E, moj Suljo, zajebano je to... Odeš tamo da dušu napuniš, a vratiš se deset kila deblji. Mjesto duše, ti napunio stomak. Ono što ti ispuni dušu prvih dana, zrak, priroda, mostovi, raja, to ti izlapi još dok si tamo, jer čim malo dublje uđeš u Bosnu, samo čemer i depresija, bolan. Ima zajebancije, ko i uvijek, ne velim, al i ovi što se zajebaju ne znaš jel bi se radije smijali il bi udarili u plač. Nadrealisti sad da izađu ne bi bili nikom smiješni. Eto, tako ti je, pa ti gledaj.”

Šuti sad Suljo.

„Imo sam i ja taku pekaru, ‘Zora’ se zvala, tamo kad kreneš na Skenderiju, s ove strane, uz Miljacku. Mi smo ti imali običaj kad se vraćamo iz ‘Steleksa’ da navratimo kod Zore. Ono, u neko doba. Steleks je bio diskać za studente, uglavnom. Puštala se domaća rok muzika. Meni najdraže mjesto u Sarajevu u moje studentske dane. Zora je bila blizu Steleksa, deset minuta hoda. A Zora se zvala žena što je to držala, bezbeli, mi smo je svi zvali Zora. Elem, Zora je imala te tvoje kifle, plus, okretala je čiken isto. Mi nikad nismo imali para za čiken al je Zora skontala fazon, pa ti razreže kiflu, umoči je u saft od čikena, stavi malo i sira, ako hočeš, i eto te: ko beg! Još, ako te zapadne komadić kožice ili mesa što otpadne u saft ― beg begova!”

„Nisam znao da si ti studiro...”

„Ma zajebavo se, kaki studiro. Niko na prvoj godini nije studiro... A bila je i jedna pekara sa tim tvojim kiflama gore kod Muzičke, kad se pođe na Mejtaš. E, tu su bile iste take. Ne znam ko je držo, al smo znali čekat gluho doba da otvore prozorčić... I onda ti tako, kroz prozorčić daju u kesama kifle. E, a one kese zamagljene, kad ih otvoriš pa iščepi ona sparina i pukne te onaj miris, UH! ”

„I?”

„Šta ‘I’?

„Umočil ti kiflu kad si bio dole?”

„U govno sam je umočio! Nema ni Zore, nema ni Steleksa, nema ni one pekare kod Muzičke, nema, jarane, nema ni rokenrola, isto ko ni Ismete i Keme. Sve je isto, ništa više isto nije! Imaju nake kifle, prave sendviče raji u dva po po noći, al nisu ni blizu onih starih.”

„Ima more.”

„More? Pa ti si, jarane, profulo more. Ti ideš u junu...”

„Nemoj mi samo još reć da nema više ni mora? Kad će ga bit ako neće u junu?!”

„Ima, al samo u januaru i februaru. A i to moraš oči zatvorit!”

„Halo, ba, nemoj sad kartu da kencelujem, kakvo te more u februaru spopalo?!”

„Pa jesi ti musliman?”

„Haj, ne seri.”

„Ne, fakat. Jesi musliman, Bošnjak?”

„Fala Bogu da jesam, ne ko ti!”

„Eto vidiš. Ti, jarane, možeš samo u Ulcinj, i to u januaru il februaru, al da oči zatvoriš!”

„Kakav te Ulcinj spopo?”

„Pa tamo, bezbeli, ima muslimanska plaža. Tako kažu.”

„Čuj, muslimanska plaža.”

„Jah, valjda se svi sunčaju i kupaju obučeni. I zatvorenih očiju. U januaru i februaru.”

„Daj, ne seri! Pa kakav ćeš se u februaru kupat nego obučen! Đe si to čuo, zajebaješ me!”

„Ne zajebajem. Nakav efendija, ko fol doktor, s kapicom i bradurinom veli tako. Šta znam, raja mu šalje pitanja a on odgovara. I on vam savjetuje da idete samo tamo u Ulcinj, i to u januaru i februaru, al zatvorenih očiju!”

„Đe si ti to slušo?”

„Šta slušo ― gledo! Naki doktor Enver savjetuje muslimanima, naću ti ga ako hoćeš jal stanemo na rest eriju...”

Ušutio se sad Suljo, otkopava se u sebi, pa se zatrpava, pa otkopava, zatrpava, sve tako... Pustim ga ja neko vrijeme. Al mi ga onda žao bi, vidim zatrpo se do guše, i taman sam htio da mu povratim elan sa Argetom i ćevapčićima, kad će ti on:

„A šta misliš, imal tamo u Ulcinju onih naših kifli?”

Eh et, šta bi mu čovjek reko...

 

http://hadzicelvis.blogspot.com/