HUSNIJA CRNJAK u epizodi: JAL KONJ JAL BUDALA

08 Juli 2015

Sjedim i kontam koja sam ja budala.

Hoće u mene žena na Bahame. A meni isteko pasoš, onaj bosanski. U 15 godina triput ga vadio, meščini svaki put kad sam trebo neđe ić ― oni izbace novi. Ishandrio sam se dobro sa tim našim pasošima po granicama. Puste oni mene da izađem, al belaj je kad se treba vrnut.

Obavezno čekiranje. Zadnji put umalo da nisam ufatio avion, djeca nervozna, moraš ih nosit, duša mi klepeće za japankama, jezik mi se sasušio, a oni đe god vide da nije američki pasoš gledaju te isto ko da si mu opalio šamar a ne može ti ništa. E kad sam tad preživio i lijepo sjeo u avion reko sam sâm sebi: „E baš si, Huso, konj kakvog nema!”

A to sve zbog onog Buša... Ne volim mu ni ime spomenut.

U Klintona je bila jednostavna formula. Hoš živit moraš neđe spavat, hoš spavat moraš neđe radit, hoš radit moraš kupit auto, hoš kupit auto moraš dignut kredit... I tako: digneš kredit da kupiš auto, nađeš poso da plaćaš kredit, kupiš kuću da imaš đe spavat i pet godina prođe u spavanju i poslu. Ono između je tamo-vamo u autu. Al et, moglo se, američki.

Al onda dođe Buš... Ne volim mu ni ime spomenut.

Niko ga od naših nije volio a svi mu išli na zakletvu. Vele, jebeš Buša, pasoš je pasoš! Al ja ne mogu i bog. Reko, izdeveraću nekako sa bosanskim, neće ova budala vazda. Uze ovaj i drugi krug da nas voza a ja ispado budala. I ne bi bio tolika budala da nisam još veća budala pa se zainatio da me neće niko pravit budalom! Napravim i ja krug, još 4 godine... Nisam tad baš neđe puno ni hodo ― Buš me zguzio tako da nisam mogo hodat. Država se zadužila, firma mi propala, vozačku mi oduzeli, kuća mi pod bankrotom... Sve istim redoslijedom samo otpozada: nema kredita, nema posla, nema auta, nema kuće. Da nisam nekako izganjo advokata i počeo vozat kamion ne bi imo đe ni spavat.

Izdržah ja tu agoniju i Ameri dođoše tobe. I bi mi nešto drago da sam Amerikanac i što to nije ko u nas da te ista govna 20 godina taru i ope na vlasti... Reko, šta ti je demokratija... Dođe čojek, pola crnac pola musliman, pri sebi, ne znam šta mi se više sviđa o njemu i na njemu. Oženio se, djecu izrodio, kuću kupio, firmu otvorio... Elem, tolko je meni bilo potaman sve ove godine pod Obamom da sam zaboravio da mi je isteko pasoš i da još nisam Amerikanac.

A žena hoće na Bahame! Kaže, s tobom il bez tebe, ona više ne čeka... Šta ću, trči vamo, trči tamo, ganjaj papire, uči za ispita. Naštrebo sam se ovako jedino kad sam učio jednačine. Odem se slikat. Ispadnem na slici isto Taliban, mrk, sam sebi nisam nalik, nije ni čudo što me zaustavljaju jal me vide. Izvadim fingerprinc, odem na intervju. Tamo nisam bio ni pet minuta. Postavi mi tip par pitanja, reče da napišem na engleskom: kuća, zastava, Vašington, i kaže dobro je, prošo si. Ja knjigu naučio od korica do korica a on meni tako! Bi mi nešto krivo, htio sam ga pitat da mi da kako teže pitanje, nema smisla da se vako polaže... Haj, nejse, dođe mi datum za zakletvu samo par dana prije 4-tog jula. A Bahami u augustu, žena bukirala rezort, samo se čeka moj pasoš.

Odem na polaganje, a sve mi drago što nije Buš na slikama (ne volim mu ni ime spomenut). Dok sam čeko u redu oni tam što rade sve nas gledaju mrko, isto da smo na meksičkoj granici. Reko bi čojek nije im drago nikako. Elem, pojavi se Obama na ekranu da nam čestita, ljudi plaču, mašu zastavama, a ja sve pogledam na sat, valja mi u podne za Mičigen... Jel se to završi oni što rade tam smješkaju se, čestitaju nam, ljubazni isto ko u granapu, drugi ljudi, da ne povjeruješ! Odsad će mi vako bit i na granicama, bezbeli, nema više mrcvarenja i čekiranja, ljepota, dingospo pravi.

Došo 4. Juli. Hoće djeca da gledamo vatromet. Ok, kažem ja, mada mi nije milo nikako. Nakinđurimo se mi ko pravi Amerikanci i pravac dauntaun. Počne vatromet, grmi, trešti, pišti, a meni se sve nešto okreće u stomaku. Jes lijepo za oči, al džaba kad gledam stalno imal kaka busija da zalegnem. Može Bosanac iz rata, al ne može rat iz Bosanca, džaba ti i pasoš i sitizenšip. Pita me onaj moj stariji: „You Ok, tata, skroz si vajt!” Reko, šuti, sine, fala bogu da sam vajt, još mi samo treba da sam crnac, dosta mi je što sam musliman, vidi kako su se ovi bijeli nakostriješili i na jedne i na druge. Pa se onda sjetim da sam posto Amerikanac i odahnem.

A za pasoš mi rekoše moram čekat dva mjeseca. Ode žena sama na Bahame...

Top