F. J. NANIĆ: DIJASPORA ILI HAJD’ U KOLO, RADO

01 Avgust 2015

Inače kasnim. Ili se “nacrtam” 15 minuta ranije, pa onda čekam još 15, onih „akademskih”. Možda zato i kasnim da ne bih nekog ček’o pola sata. A nekad se potrefi da taj „neko” i ne dođe. Ispadne ko ono na hrvatskom „netko te četka”. Na žalost, tih pola sata što ne volim da čekam, pretvorilo se u kaskanje za vremenom i događajima, jer ispade da život nikog ne čeka.

Tako i kad prvi put čuh „dijaspora”, trebalo mi je najmanje 15 minuta da mi to dođe do malog mozga, pa onda još onih 15 „akademskih”, do velikog.

„Ma neću da idem u Bosnu sad kad je tamo sva dijaspora, pa se foliraju ko ima bolji auto,” odmahnu Fehim, a ja ga blijedo gledam ko da je pročito nešto iz Politikinog Zabavnika, ona rubrika “Vjerovali ili Ne”. Kakva, ba, sad dijaspora, mislim se, nismo se dugo vidjeli, pa ne rekoh ništa, da ne ispadne da nisam u toku događaja. Fehim će to odmah protumačiti kao moju slabost. Ionako manje-više obitujem u nekom svom svijetu. Razglasiće svima da sam prolup’o. A onda je kasno. Kad narod nešto objavi, onda to ni Skupština više ne skide s „oglasne table”.

Ko što je bio jedan jaran u vojsci. Kad god se neko „provali”, on mu se naruga: „E, jesi čvaka!” To mu osta i nadimak. Čvaka. I dan-danas se ne sjećam njegovog pravog imena.

E, tako i sa ovom „dijasporom”. Neki dan naletih na neki forum i tamo kaže: “...ovo već odavno nije onaj grad. Živim ovdje i čini mi se da baš zato osjećam veću nostalgiju od Sarajlija iz dijaspore...”

Pošto sam skoro bio u rodnom gradu i naletio na čopor uljudnih, gladnih pasa, sjetih se one grupe jalijaša što su mi nekad davno, na sred Čaršije, naredili da skačem da čuju imam li siće u džepovima. Onda vjera nije bila važna. Svi su morali skakat’, ko kenguri u mjestu. Nosio sam tada naočare i bio sam mali. Pošto nisam im’o siće u džepovima, onaj jedan jalijaš, isto mali ko i ja, odvoji se od “čopora”, priđe mi, strgnu mi naočare s lica, baci ih na kaldrmu i poče da gazi po njima ko nervozni majmun. Oni ostali se smiju, navijaju. Kino džabe.

Kad oni svi zadovoljeni odoše kući, ostah ja napola slijep da skupljam zgnječene okvire s kaldrme. I evo sad, četrdeset godina kasnije, cvike mi ni ne trebaju. Pogledah u leksikon da vidim šta je to u stvari „dijaspora”, kad ono nisu to više izbjeglice. Proš’o rat davno. Sad su to moderni GASTARBAJTERI. Ko oni birvaktile što su rintali po Njemačkoj da dignu krov, da im bude veći od komšijinog. Sad rintaju i malo podalje, po Americi i Kanadi. A poneki i u dalekoj Australiji. Pa će se onda vratit’ u Bosnu, kad pokupe penzije i ostale šećerne bolesti.

Isto ko onda kad je mali Kemo vik’o „Doš’o dajidža s Caprijem!”, sad je to neki veliki Jeep, ili neko mudo od ovce, prebacili ga brodom iz Arizone da vade raji mast. A to isto radio je nekad i Mister D., kad je voz’o Cadillac-a Titovom, čak iz Kalifornije, pa bi onda preš’o u fijaker, kad mu dosadi. Fijaker bi ga lagano odvuk’o na Vrelo Bosne, ko i mog rahmetli dedu. A u sljedećem fijakeru, iza, išla bi i muzika. Sevdalinke.

E, toga više nema, burazeru... Sad su uveli tu „dijasporu”, novi termin. Ko nekad Gastarbajteri. Što bi rekli „isto sranje, drugo pakovanje”.

Sarajlija se više ne rađa. Sarajlija se postaje. Košpicar, pitar, šibicar. Hadžija ili bos. Nije više „pravi hadžo” onaj što klanja i ide na Ćabu pješke, na magarcu, brodom il’ avionom, nego onaj što „ima”. A šta ima hadžija?

Brdo karamela.

Inače, Sarajlija je i dingospo. Bečka škola. Novo odjelo, stara pidžama. On i haver s Bistrika vazda ti izrade neke levate. Domci. Sandžaklije il’ Hercegovci. Oni što po petoro spavaju u sobi. Uče, pa završe na vrijeme. Nikad čuli za Campu. A Campo se nekad voz’o taxijem i prepad’o raju po gradu. Nekom je i prije rata bio rat.

I sad imamo „dijasporu”, kao nešto sporadično... Kao nešto se dešava onako malo „ta trane”. Ko da tu nije bilo lopova i izbjeglica; ko da ljudi nisu otišli da se saberu ko klikeri ispali iz nečijeg džepa... A sad to što se oni vraćaju u nekim bilesi Jeepovima i mašu dolarima — e, takav ti je naš narod, vazda bio i ost’o... Uzmi ili ostavi. Il’ hajd’ u kolo, Rado.

Top