F. J. NANIĆ: HOME AWAY FROM HOME

09 Avgust 2015

Prvi put sam se vratio u Sarajevo nakon dvadeset godina, zahvaljujući mom ocu. Kad je umro. Al’ ne tamo, nego ovde. “Home away from home”. Tako su ga neki i zvali, Home. Mada, kad skontaš, umro čovjek pet hiljada milja negdje Bogu iza nogu, pa ga onda tri aviona šlepala nazad. “Presjed’o” je prvo u Atlanti, pa Amsterdamu, pa onda Istanbulu. Vozali ga nekim teretnim avionima. Platili smo bili pet dolara po paundi, zajedno s kutijom.

E, da je makar malo smrš’o, pred kraj, ionako se nije mogo pošteno ni najest’. Hranili smo ga preko “tube”. Izlazi čovjeku plastično crijevo iz stomaka, a on ga blijedo gleda, pa onda u nas. Izgorile mu bile glasne žice od radijacije, pa nije mog’o više ni da govori. Sporazumjevali smo se očima. On mi namigne ko ono “zipa đale”, a ja pogledam okolo pa, kad vidim “majne koni”, nadrobim mu malo morfijuma. To sam ja na onoj daski za rezanje; izvaljam dvije tablete flašom dok se ne pretvore u prah, pa mu onda to ušpricam u ono crijevo, da može čovjek da diše. Voda mu bila ušla u pluća, pa škripe ko harmonika.

“Ti si moja zvijezda,” jednom mi je jedva šapnuo, a ja ga gledam, kakva sad, ba, zvijezda, reko’ da mu nisam previše morfijuma ušpric’o. Al’ čim pluća zaškripaju, valja opet, nova doza. Svaka dva sata. Krklja čovjek ko da se davi, a niđe vode oko njega. Ušla sva u pluća.

Išlo je to tako jedno desetak dana, dok jednom nisam zasp’o pored njega mrtav umoran. Drž’o sam ga za ruku da nas je manje strah. Ujutro rano, oko 4, mati me budi i pita: “Diše li?” Iza sna žmirkam, osluškujem. Nije više bilo onog hripanja, stala “harmonika”. Odjednom tišina, praznina. Sve stalo. Ne treba više ni morfijum, ni daska za rezanje, ni tuta. Leži babo žut pa siv, svjetli u mraku. Nikad ga nismo vidjeli tako mirnog i dostojanstvenog. Ko neki poglavica, Temudjin ili Bik Koji Sjedi, leži mrtav i zrači ko neki dragi kamen.

Kad su došli po njega dvojica u crnim odijelima, položili su ga na plastičnu, žutu “dasku”, pritegnuli sa dva pojasa i krenuli da ga nose niz basamke. Pošto su već bili onako propisno američki smotani, ko da se ne znaju hljeba najest’, uspjeli su da se krivo zaokrenu i da pritom moj rahmetli babo spuca glavom u štok od vrata. Pomislih sad će se probudit’ da im nareda i nanu i dedu i sve po redu, al’ ovaj put je prećutao. Malo mu se samo lice skvrčilo ko da je zagriz’o zelenu šljivu. Zaustio sam bio nešto da im kažem, al’ u grlu još ko da mi je nož bio zaboden.

Kad su rahmetli babu konačno snijeli do njihovog kombija, sačekali su da se još jednom “pozdravimo” i onda su povukli feršlus. Zvučalo je ko da su zatvorili neku putnu torbu. Ostao je i dalje taj zvuk da odječe i para po srcu nakon što je kombi zamakao iza ugla.

Poslije sam ga vidio još jednom u lokalnoj “gasulhani”. Po muslimanskim običajima, mejt se uz učenje okupa, a potom zamota u ćefine. Pri tom je poželjno da bar jedan član familije bude prisutan. Dok je hodža učio, njegov pomoćnik je spužvom sapunjao mog oca, a ja sam mu pomagao dižući očeve obamrle ruke i noge, jednu pa drugu, i potom ih poljevao vodom. Bilo mi je drago vidjeti ga opet i dodirnuti, ko da nije ni umro. Kao da je spavao. Izgledalo je kao da će se uskoro probuditi, ko i uvijek. Ićemo na pos’o, pa onda na ručak, pa malo u baštu...

Ovaj put otišli smo...odakle smo i došli. Vraćali smo se prvi put zajedno, nakon dvadeset godina, u odvojenim avionima. Njega su strpali s ostalim koferima, kutijama, ponekim domaćim životinjama, a možda i divljim...ko bi im znao šta sve ne kamaraju tamo! Ima nekad i zmija, onih velikih, i poneki sabljasti tigar, a nekad i majmun ili strašan lav. Tako ti je to kad kreneš na onaj svijet, stave te u neki drugi avion, pa presjedaš od nemila do nedraga, dok se jednom zauvjek ne vratiš odakle si doš’o.

Top