HUSNIJA CRNJAK u epizodi: ARGETA I KO FOL ARGETA

21 Oktobar 2015

Prahnula mi Argeta neki dan i odem maksuz da je kupim.

Ima naša prodavnica ovdje, fala Bogu, pa se mi dijasporci tu susrećemo, gazda zna svakog po imenu, malo se priupitaš, pokupiš svoje stvari i pravac kući da otvoriš paštetu i odmrzneš ćevape. Ima tu svakojakog našeg dobra: Vegeta, jufke, čak su počeli i čitave zvrkove pita pakovat (samo ubaciš u rernu), pa kisele paprike, kupus, sudžuke i salame, zamrznuti ćevapi fol sarajevski fol banjalučki, keksovi, bugarski sir, trahana, paštete, goveđi gulaš, čokolino, frutalino, nema čega nema.

Ja, pravo da kažem, ne volim otić u našu prodavnicu, al moram, navučen sam na Vegetu i naše produkte isto ko džanki na iglu. Nema tu nikakog sentimenta. Narkomana svrbi ruka a kod nas je to od svrbiguza. Nema velke razlike, obojicu nas svrbi, a svako se češe tamo đe ga svrbi! Elem, zasvrbi mene tako dvaput mjesečno, pa se odem namirit. A svaki put kažem, isto ko narkoman: Neću više nikad!

A evo i zašto.

Žena mi non-stop trubi kako je to smeće i bogtepito kaka govna Amerikanci stavljaju u mesne proizvode, kad truju svoje ne štede ni nas garant. Otkako su zabranili da se uvozi sve što ima veze s mesom, pravi sudžuk i paštetu moreš okusit samo ako ko od raje prošvera u avionu. Ja se uvijek vadim na to da su i ove kopije bolje od američkih orginala, djecu sam već navuko na kobasicu i ćevape, pa ona često popusti radi njih il joj usfali trahane, il ja odem inkognito, ono što se kaže... Onda Džemila zvoca kako sam i djecu navuko na džank fud, i kako ona neće da joj djeca budu džankis ko ja, pa se onda koristim hinjskom taktikom: kupim i Džemili Jadro keks i teglu ajvara. Svaki put moram skontat drugu strategiju, već sam isfuro i sve keksove i sve moguće tegle, pa su mi taktike postale sve tanje a naš granap sve dalji. Kaže Džemila od keksova se deblja, eno joj tri tegle ajvara i punjenih paprika stoje u frižideru po tri mjeseca, a bugarskog sira se dosad najela, meščini, samo što nije propričala bugarski! Došo sam u situaciju da čekam da se potroši Vegeta kako bi mogo insistirat da se idem namirit. Počeo sam i jaja vegetit samo da je brže potrošim. A često razmišljam i da bacim u kantu čitavo pakovanje, al to ne bi upalilo kod Džemile... Da stvar bude gora, pročitala je neđe da u Vegeti ima onaj DŽMO, pa sad samo čekam kad će nam zabranit i vegetu. A bez Vegete nema ni sudžuka! Bez Vegete bi haman dotjero liniju ko pravi džanki, al to ne smijem Džemili ni spomenut, uvešće nam embargo bez najave...

O Argeti da i ne govorim... Zbog Argete se drpam cijelo jutro u kamionu.

A evo i zašto.

Amerikanci prave Argetu, al ne piše Argeta nego pileća pašteta. Sve je isto, pakovanje isto u bocu. Kad sam prvi put probo tu paštetu bilo mi drago, reko isto orginal! Maznem jednu ujutru kad ustanem, i jednu poslije u kamionu, sve vozim koljenima, vamo umačem hljeb u konzervu, jedno oko na hajwey, drugo na pašteti. Pun nam je frižider bio te fol Argete. Meščini, nisam mario ni da skršim i sebe i kamion, sve dok imam u šta umočit! A onda je Samir, onaj što drži naš granap ovdje u nas, počeo nabavljat pravu Argetu preko Kanade, inkognito, ono što se kaže... Ja stavio korpu na kasu, napunio je fol Argetom, kad će ti on meni, ono skoro šapće, kaže: „Bil ti, Huso, orginal?” Ja mislio on mene zajebaje. Vidi on, ja zbunjen. “Orginal Argeta, bolan, iz Kanade, samo tišu-mišu...” Čuj, iz Kanade, kontam, kako to nisam ranije znao, tražio bi da vozim ture za Kanadu, barem jednom mjesečno... Kaže, jedna orginal košta ko dvije kopije, al orginal je orginal (a i to je – ko meni), ne plaća se samo razlika u kvalitetu već je tu i rizik uračunat. Nije to baš tolka razlika, kontam, al ućerašmu. Reko: “Daj, Samire, 20 komada, odo odma ove vratit nazad!” Kaže on meni: „Ne more, Huso, dvaes, jebogati, nisam čitav kamion dovuko, samo 3 po glavi stanovnika, pa imam i ja djecu i familiju i poznanike!” „Tri?” ja se razočaro u sekundi. „Ko tebi”, veli on. „Neki ne mogu ni to...” pokazuje glavom tamo na neke naše što čaprkaju po frižideru i raspravljaju se jel su bolji banjalučki ili sarajevski (a nisu vidjeli pravog ćevapa, a kamoli Banja luke ili Sarajeva). Hajd, reko, odvadim ja 3 od 10 onih „fol Argeta”, a on meni metne 3 prave Argete direktno u kesu sa onim kopijama, a sve ispod oka, da niko ne vidi, baš isto da mi prodaje heroin: on obazriv ko diler, a ja već sav drhtim od dragosti, isto pravi džanki.

Izdržo sam ja nekako da ne otvorim paštetu do kuće. Nemam pojma kako, bezbeli me držalo da vidim kako će djeca reagovat kad prvi put probaju pravu Argetu. A i Džemili će biti drago, kontam tako, a sve mi ide na usta i sve prevrćem konzervu po rukama, dođe u kutiji a ne ko američka bez kutije, čitam šta piše, kontam da svratim uzet frišak hljeb, al ko će sad stajat, i sve tako... Kad sam došo kući, odlučim da napravim eksperiment. Otvorim dvi kopije i dva orginala. Čim sam ih otvorio, zamirisa prava Argeta, jebote, sjeti se odma kako sam viko mater pod prozorom, mama, namaži mi krišku, a onda se popenjem na brzinu uz stepenice, a mati me čeka sa namazanom Argetom po hljebu iz pekare, meščini, samo što mi suza nije iz oka kanula, pokrenuše mi se crijeva i cijeli metabolizam u sekundi. A ona kopija ne miriše ni sekunde. Elem, skinem poklopce, stavim djecu za sto, sjedne i Džemila, ništa im ne govorim, da vidim hoćel šta primjetit.

Jašta će nego primjetit! Tek kad probaš orginal vidiš da ona kopija nije, ba, ni nalik! Mislim, liči, al niđe veze. Zgadiše mi se odma i sudžuke i ćevapi i punjene paprike... Pukoše one dvije prave Argete, neće niko da takne američke, moro sam otvorit i treću konzervu! Na kraju, ja pojedem one kopije a djeca i žena orginale. Nazovem Samira da vidim mogul još 3 po glavi stanovnika, da pošaljem Džemilu, nek dadne njoj po glavi. Kaže Samir, rasprodo, jarane, ode ko halva... I obeća mi javit čim mu dođe nova isporuka, rezervisaće mi 6 komada. Haj, reko, ućero ti sam sebi, kontam.

I tako sam ti ja živio od isporuke do isporuke, jedno tri-četir mjeseca. Uštelili smo se Samir i ja, on ko meni ja ko njemu, doguro sam čak i do 10 komada rezervisanih po mojoj glavi stanovnika. Čim je Argeta ispod kase, ja na ajfonu dobijem mesidž: Redy! Odletim tamo, isplatim ga, vazda zaokružim cijenu, ne cjepidlačim, i odma zaštekam sebi par komada u kamion, da imam umočit za puta. Jebo onu kolumbijsku mafiju, kako je Samir razgrano biznis za kratko vrijeme. Vidim, već hoće da se širi, munta onog frizera što ima prostor do njega da se iseli a on sebi da sruši zid, pa da tamo otvori ćevabdžinicu.

E, al nije naš merak dugo trajo... Bilo je onih naših što su čuli za paštete, al ih Samir nije mogo podmirit, pa je neki od njih natovario Samiru inspekciju za vrat. To ću ti ja saznat tek neki dan, kad sam kreno da vidim što mi se Samir ne javlja, đe je zapelo... Prahnula mi Argeta, a tamo ― ne da nema Argete, nego nema ni Samira ni prodavnice! Naki majstori izbijaju zid, pa sam pomislio da se Samir već širi, istjero frizera, al što je onda frizer još uvijek tamo a Samira niđe zglave? Uđem i pitam frizera, kaže, Samir mu prodo prostor pa se on sad širi...

I tako, šta ću... bukiram ja turu za Kanadu. I sve se drpam usput, ko pravi džanki...

 

 

http://balkancoexist.blogspot.com/

Top