HUSNIJA CRNJAK u epizodi: BAJRAMSKO JUTRO

18 Juli 2015

Otkako mi je umrla nena Nejra meni Bajram dođe ko tjeskoba teška.

Sjetim se nenine baklave, sve mi krcka pod zubima i topi se na jeziku, njena meka, ishabana ruka, ljubim je s poštovanjem vječnog roba, zamiriše mi sabah onaj što je uvijek od svih drugih nekako drugačije mirisao, pa me ovo „Bajrambarećulah” po Fejsbuku stisne sa svih strana, ne da mi dihat, i jedva čekam da se i to svrši, da na miru ignorišem svoju prošlost. Al ne može se, ljudi, od toga uteć! Jer, menščini, sve što mi je život kraći ‒ to mi se djetinjstvo čini duže. I ljepše.

U nas su se djeca u familiji vazda takmičila ko će više para skupit. Bajram je bio praznik koji se čitave godine čeko. I to je bila jedina lova koju nam starci nisu dirali. U bajramske pare se ne barače i taj smo budžet, isto ovi naši političari, mogli trošit kako nam se ćeifne. I to se uglavnom spiska već do kraja Bajrama, za tri dana.

Moj rođak Mirza nije imo neku posebnu taktiku, al je imo bucmaste obrace i vazda raščupanu kosu i tome nisu mogli odoliti ni nane ni efendije. Znao je to i Mirza, i to mu je bila taktika. On je na Bajram ustajao prije horoza. Krene od očeve familije pa do materine familije, ne zaobilazeći komšije, sve po propisu i nepisanom pravilu, po starini, već s kapije viče „Bajrambarećulah, nane! Bajrambarećulah, dedo! Bajrambarećulah, efendija!” A onda zareda komšije i svakog ko mu je u kuću nekad ušo. Rizo, Nasko, Ibrinice, Nazifojice, Hadžija, Hadžijnice... znao ih je sve, i svakoga je posebno po tituli mahalskoj prozivao. Prilazio je Mirza i ljudima na ulici, od njega se nije moglo sakrit. A s takvim se bilo zalud takmičiti. Mirza je već nakon prvog dana zvecko sićom u punim džepovima isto Cigo što popravlja lončiće po mahalama. Nije mu bilo premca.

Koliko god se trudio, Mirzu nisam mogo pobjediti.

Jedino što me je vazda ravnalo sa Mirzom bila je nenina utjeha, koju je svake godine izgovarala, dok je ona meni trpala pare u džep, a ja nježnu ljubio njenu ruku i stavljao je na čelo:

„Ovo ti je od mene i dede... Nemoj nikom govorit kolko si dobio! Ljubi nena, ti si nama najdraži...”

Dedo je bio komunista i nije volio da mu se ljubi ruka. On se za Bajram ispari. To su sva djeca u familiji poštovala i tu nije bilo zbora, mada nikom nije bilo jasno zašto je dedo ters. Ali, ono „Najdraži” meni je bilo veće od svega što je Mirza zaradio. Iskren da budem, ja nisam nešto ni volio ljubiti ruke nikom osim svojoj Nejri. Neninu ruku sam volio, s merakom sam je držo u svojoj dok sam je primicao usnama i čelu...

Kad smo odrasli, radili smo isto ‒ išli neni Nejri na Bajram. A i onda sam istu rečenicu od nene dobijao: „Nemoj nikom govorit kolko si dobio... Ti si nama najdraži...”

Nisam mogo više izdržat. Pohvalim se Mirzi kako mene nena i dedo od svih unučadi najviše vole!

A on meni veli:

„Jah, budale, pa to su govorili i nama!”

I zato nikako ne volim ovo „Bajrambarećulah” po Fejsbuku.

Sjeti me na rahmetli nenu Nejru, na rahmetli dedu, na rahmetli rođaka Mirzu... I onu granatu što mu je raznijela osmjeh na bajramsko jutro...

Jedino mi baklava još uvijek miriše... A i to boli.

Top