HUSNIJA CRNJAK U EPIZODI: JES GUJA, AL NIJE LJUTA

26 Juni 2015

Vozio na Floridu neki dan pa svratio do Ragiba da gledamo utakmicu sa Izraelom. Kaže Ragib hoćemol gledat kod njega il da idemo u kafanu. Reko, nemoj, bogati, u kafanu, posvađaću se sa nekim. Atmosfera, bolan, veli, naši ljudi, biće zajebancije... Od te zajebancije mi se uvijek zgadi atmosfera, velim ja njemu, i ispričam mu kako se Rasim naljutio zato što sam reko da se Hadžifejzović fura na Džon Vejna. Dobro, veli, sješćemo kod njega, ima suhog mesa, on sušio, a biće i rakije, donio mu šura iz Bosne. Valja, reko.

I tako, sjeli mi da gledamo utakmicu. Nasjeko nam Ragib potanko i nakoso, pripremio i roštilj za poslje, otvorio pive, i sve potaman samo nema rakije. Uto udari šura na vrata i nosi rakiju. Veli evo je friška iz Bosne. Hajd, reko. Pođe i tekma, sve potaman, kad će ti Šura:

‒ Vidi onaj četnik u prvoj postavi!

‒ Koji četnik? ‒ pitam ja.

‒ Onaj Vranješ, istetoviro Republiku Srpsku na ruci pa onda preko toga nacrto naki sat da se ne vidi... A ovi mu naši poručili: Znamo mi, Ognjene, kolko je sati! ‒ Smješka se Šura hinjski.

‒ Eto, sad zna i Ognjen ‒ kažem ja.

‒ Šta on zna? Ne zna on ništa! Da zna, ne bi crto granice Republike Srpske!

‒ Iscrto je to nama Alija davnih dana ‒ nisam mogo prešutit. ‒ Sad SVI znamo kolko je sati!

Darnu ja u guju ljutu. ‒ Šta je to nama Alija iscrto?! ‒ žicnu se Šura.

‒ Pa dobro, nije možda on crto, al je držo pinkalo.

‒ Jesi to i ti, majketi, onaj Bosanac što neće da kaže da je Bošnjak? ‒ pita on mene uvrijeđeno.

‒ Ja sam, brate, kamiondžija ‒ našalim se da smirim situaciju. Spasio me Izrael: povedoše 1: 0, i mi se ušutismo.

Vidim ja, vri huja u Šure, al se nekako kontroliše. Izjednačismo mi odma na 1:1, svetrojici nam drago, al se ne radujemo. Ne bi malo, dosudiše nama penal. Čist penal ko suza, da ne bi ruke otišla bi u go, garant. I to puco Vranješ! Radujemo se ja i Ragib, a i Šuri drago, al ne skače.

‒ Jesi vidio, buraz, kako puca onaj tvoj četnik? ‒ zajebajem ja Šuru.

Al ne bi njemu do zajebancije, ne reče ništa. Mi poveli, kraj prvog poluvremena. Izađemo u bekjard da zapalimo a Šura se samo pozdravi. Veli ode on u kafanu, osto mu telefon... Hajd, nemoj šta zamjerit, kaže njemu Ragib.

‒ Šta ti ovo tukne vako? ‒ pitam ja Ragiba, jer fakat nešto smrdi, dihat ne moreš.

‒ Ma stavljo nako sranje za guje. Kažu, pospeš to okolo i ne dolaze više zbog smrada. Evo sam i ja skoro presto pušit, jer mi se ne izlazi na avliju više.

‒ Kake guje, bolan, Ragibe?

‒ Crne. Jesu guje al nisu ljute, ne ujedaju. Dođu radi ovih guštera. Sve je to u nas na Floridi domaća živina.

‒ Pa što si onda stavljo ovaj smrad, bog te ne ubio, ne može se disat!

‒ Ma žena skače kad vidi zmiju, prije će mi ona oči iskopat nego guja...Naredila mi da poduzmem nešto pod hitno. Ja odem i kupim ovo sranje i prospem okolo čitavu kantu. Otad nit guje nit nas na avliji. Kaže mi onda žena: Nizašta nisi! Jedino si dobar, veli, da očistiš hrčku govna u kavezu! Tako smo ti ja i hrčak najbolji drugovi postali, a žena me ne može očima gledat ko ni guje...

‒ Pa kolko traje ovaj smrad?

‒ Tri mjeseca, kažu.

‒ Taman do Belgije! Moraš staviti i na ulazna vrata da ti ne uđu otrovnice...

‒ Jes, vala... E, ba, kolko je sati, počeće nam tekma! ‒ dosjeti se on.

‒ Otkud ja znam, pitaj Vranješa!

I tu se obojica nasmijasmo, ono što se kaže ‒ grohotom. Uđemo na drugo poluvrijeme a rakija dobila noge...

Ujutru odem pokupit turu, pogledam na sat i sjetim se Vranješa. I otad svaki put kad pogledam na sat ‒ ja se sjetim Vranješa... A, bogami, i Alije. A, bogami, i Belgije...

Top