HUSNIJA CRNJAK u epizodi: MOŽDA NIJE JEO G...A

16 Juli 2015

Zaglavio u Mičigenu dva dana, slupala se paleta s pivom, razvalila mi prikolicu. Odvezem to da se počisti i popravi, javim dispečeru, i vratim se do rest erije da prikunjam.

Sretnem tamo Dragana, Sarajliju.

Balkanci se vazda prepoznaju. Da umetneš jednog među hiljadu znao bi ga prstom pokazat. A nit smo tamni ko Turci, nit bijeli ko Rusi, nit rutavi ko Grci. Tako je kod nas, kamiondžija, postalo normalno da se susrećemo po rest erijama. Ne znam jel do naših surli, do posebnog oblika glave, il do zbunjenog pogleda, al jel uđem u granap il u zahod, odma spazim našeg insana, i kontam: eno ga ‒ naš! Njušimo se na daljinu ko vukovi.

Onda kontam: Odakle bi ovaj mogo bit...?

Neke Sarajlije nose baš posebne sarajevske face: koščati u licu, oči jedva da su u duplji, kupe informacije ko gušteri, drže tanke usne čvrsto stisnute, i znaš, ha progovori, da će ih nakrivit. Takvi se mogu pročitat i da ne otvore usta. A jel ih otvore ‒ puna usta Sarajeva... E, takav ti je bio ovaj moj Dragan. Sarajlija.

Uđem u zahod, čovjek piša. Pozno sam ga po tjemenu! Izbjego bi ja njega da sam mogo, al dva pisoara, šolja zauzeta, piša mi se, stalo u grlu, moro sam se suočit, nije bilo druge. Kontam, ovaj je naš, garant. I dok to kontam, kontam kako garant i on isto konta. Nije ni meni nosu mane. Haj, nejse... Izvadim svog merhametliju i pustim mlaz ko da sam u vatrogasnoj službi. Da sam bio neđe iznad Kalifornije, menščini, cijeli požar bi ugasio... Osjetim ja njegov pogled na svojoj čuni. Provjerava. Nema šta, ostalo kod berbe Ibre u Buća Potoku. Bacim i ja pogled: drži se za kožicu, mogo bi od nje napravit sjedište za Folciku! Naš je, al njihov, skontam. A garant skonto i on isto. Šara on, šaram ja, fol čitamo budalaštine po zidu... Kad je prdno isto ko da je stavio tri tačkice na rečenicu. Nisam više imo sumnje ‒ naš je, samo s kožicom! Prdnem i ja, stavim tačku, u znak pozdrava. U to, dok se mi kontamo i pozdravljamo, debeli Amerikanac taman sišo s hale, sav se uspuho, ko da je trčo a ne srao, pa kad nas ugleda kako se kontamo, istrča iz zahoda, nije ni ruke opro, peksijaner.

Peremo ruke. I sve se čekiramo u ogledalu.

‒ Naš? ‒ on će ti meni.

‒ Naš ‒ ja ću ti njemu.

‒ Sarajlija? ‒ on će ti meni.

‒ Nekad bio... ‒ ja ću ti njemu, malo da mu šuknem.

‒ Ja sam s Grbavice ‒ on će ti meni.

‒ Buća Potok ‒ ja njemu.

Tu se malo ušutimo. Ja kontam garant je bio u četnicima, on konta garant mu sad jebem mater.

Opra on ruke prvi, posuši na onom što suši. Vidim, čeka da i ja. Osušim ruke i ja.

‒ Dragan ‒ predstavi se on meni i pruži ruku.

Ako je pružio ruku, onda nije jeo govna, jer da je jeo govna ne bi pružio ruku. Al haj sad ti znaj kolko može bit bezobrazan obraz u ljudi, oni ljubazni su najveće psihopate...

‒ Husein ‒ kažem, i pružim ruku, ućerašmu.

I odma započe priča, ko da rata nikad nije bilo! Nit on spominje sebe u četnicima nit ja spominjem sebe kako sam trčo po vodu i otskakivo ko banka po asfaltu.

‒ Jesi ti pošo neđe il se vraćaš? ‒ pita mene Dragan.

‒ Ma ne znam jel sam pošo il sam došo ‒ odgovorim glupavo. ‒ Razvalila mi piva prikolicu, čekam da se sredi...

‒ Čuj to! Da nije „Sarajvska”?

‒ Nije „Sarajvska”, al je puna gajba zaštekana...

‒ Pa mogli smo na jednu „Sarajvsku”?

‒ Valja!

‒ Super!

‒ Super!

Zaštekamo se mi u kamion i otštekam ja onu pivu. Priča Dragan, sve usta krivi, meni drago, umirem od šege, piva fakat šmeka isto „Sarajevska”, ko da sam sjeo neđe na Čaršiji s rajom onom starom, puno mi srce odjednom, prešaltam se odma na sarajevsku priču, Brčaci su mi totalno zametnuli identitet...

Ja njemu ukratko o svojoj ženi-diktatoru, volim je ko Boga, i o mojim đuvegijama, rodila ih majka, stariji me vazda cinka materi, mlađi ne jebe živu silu, a on meni kako ima troje djece od tri različite žene, handri ga svaka kako stigne, djecu raspoznaje po čekovima koje mjesečno ispisuje, a opet ih voli ko da su njegovi, pa malo o poslu, malo o zajebanciji, malo o ovim našim papcima ovdje, jesi bio skoro u Rajvosa, nisam 6 godina, nije ni on, ima petnest, ja kontam a što nije, da ga nije strah, možda ga neko pozna ko Neleta iz „Pušenja”, pa se sjetim one slike kad je Nele opazio da ga slikaju kroz prozor, oči mu ispale, isto da sjedi na šolji... I još se poslije zajebaje kako je sve to bila zajebancija, a vidi se još mu guza radi, sve se kezi i namješta na onoj fotelji...

Ma jebo to, kontam, jebo Neleta papka, pustim ja Draganu našeg Montena. Kaže, đe ga nađe. Dobro je, kontam, možda nije jeo govna.

Zapjeva Kemo, Dragan se uozbilji, konto sam sranje, ipak jede govna. Al kakvi. Nazdravi Dragan u Kemino ime...

Nazdravim i ja.

A ona piva zvecnu isto „Sarajvska”...

Top