HUSNIJA CRNJAK u epizodi: PROMAJA

10 Avgust 2015

Bili kod Ivana neku noć na sijelu. Jel se izusmo, on će ti meni: hajd, požuri da gledamo mimohod! Kakav te mimohod spopo, reko, ja došo da sjednem, ne volim ja u hodu ni pit ni mezit. Njemu smiješno, kaže, vojna parada, papak, tako se sad u nas kaže ― mimohod! Čuj, mimohod. Hajd, dobro, samo da nije mimo meze i rakije, a oni nek hodaju kolko im je volja. I tako, sjednemo...

Drobe tenkovi, zuje avioni, viore zastave, veselje se širi na sve strane. Odma na startu, njegov mali počupa za kosu onog mog mlađeg, ovaj mu zvekne šljagu, vriska, dreka, frka, a tenkovi drobe li drobe. Al ne jebe Ivan živu silu: bleno u skrin, sav se unio u ono, isto da on pušku nosi, drago mu što Hrvatska izgleda tako moćna i sve mi rukom kazuje da gledam, da ženama pustim djecu nek deveraju, ko, eto, hoće da mi demonstrira kako Srbi ne bi imali šanse pored vake sile! Gledam ja to, a muka mi nadolazi, pitam se koji će to meni kurac u životu. Isti se ovaj Ivan, koji je usput-budi-rečeno iz Dervente, otvorio jednom, doduše, pod dejstvom američkog viskija, i priznao mi kako je u vihoru rata shvatio da je on prije svega Bosanac, a možda i samo Bosanac, pa tek onda sve ostalo...

Pričao je tada Ivan, i sve brisao suze u uglovima očiju, kako su hrvatski tenkovi izašli iz Posavine, ničim izazvani, isto vako, mimohodom, laganice, uz obrazloženje da je došlo naređenje, a onda se postrojili sa druge strane Save i branili našoj raji da prelazi most. Pa su ljudi mimoplivali preko rijeke, samo da bi bivali opkoljeni kerovima i policijom, a onda su, preko Splita, zaobilazeći Knin u debelom luku, ispucavani nazad u Bosnu. Naravno, on je imo izbor, jer je Hrvat, pa je tako i osto u Hrvatskoj dok nije izbjego u Njemačku, ali se nikad, nikad, govorio je tada Ivan, nije više sramio što je Hrvat i više osjećao Bosancem. Tražio je moje rame, molio da mu oprostim u ime „njegovih”... Tipična pijanska, pa ti sad čitaj između redova...

E, al to je bilo onda. To je bilo davno. Danas je Ivan, prije svega, Hrvat, ponosni Hrvat, pa tek onda sve ostalo. Posavina i njegova Derventa se, haman, zaboravila. I halalila. Mati mu se vratila i umrla tamo, pa sem tog groba – on obaveze prema Bosni nema. Davno je to bilo, koga briga, vidi ovo sada, niko im nije ravan... Sad je Ivo bio ponosan na svoje tenkove! Ne bi se ovi tako lako povukli po naređenju! A Srbi neka vide, kad su ih onda goloruki protjerali šta bi tek sad bilo, i Zemun bi opet bio njihov! Ajme meni, gospe ti lipe...

Sve ja to tako kontam, prisjećam se, punac i punica su mi iz Modriče, čuo sam priču o izdaji Posavine hiljadu puta iz prve ruke... Čak sam i na Jutjubu pogledo sve dokumentarce, rasprave i emisije, i to hrvatske, pa mi se stisnuše u grlu svi oni što su se raširili po Bosni, ispirem gorčinu rakijom, dok ovaj bulji oduševljen u ekran, pominje mi onog papka Tompsona i koncert u Kninu, to nam je, kao, sljedeće za gledat, hoće nešto da mi bude, prisjeda mi sijelo, nadolazi mi iz trbuha, onaj njegov stalno nešto čopka onog mog mlađeg, ovaj mu prijeti majgerijem...

– Ma, jebala te Oluja, Ivane, sve je to goli kurac! – rekoh. – Kakva Oluja, promaja, bolan, promaja je sve to, moj Ivane...

– O čemu ti, Huso, jesi skreno s pameti? – on će ti meni.

– Ja sam možda skreno s pameti, al nisam tolko blentav da mi prodaju muda za bubrege!

– Čekaj – veli – ti hoćeš da kažeš da je Oluja karina?

– Cijeli onaj rat je karina, Ivo, cijeli onaj rat je goli kurac!

– Dobro to. Al Oluja je bila ozbiljna akcija, 300 hiljada ljudi se pripremalo, bogamu, tri godine, nije to mala zajebancija! Da mi je to neko drugi reko sad bi mu opalio šamar, pa ovo je ozbiljna stvar, ovo je bila naša pobjeda... oslobođenje... nemoj da se svađamo, Huso, nemoj!

– Hoćeš da kažeš da onaj Koperfild kad napravi fol i prođe kroz Kineski zid da je fakat prošo kroz zid? To se zove iluzija, moj Ivo, ILUZIJA!

– Hej, idi u pičku materinu, nemoj da se svađamo! – opet će ti on meni.

– Što bi se svađali? Možeš, buraz, mimo hoda al ne možeš mimo uma! Sve je to jasno, ne može biti jasnije: Tuđman i Slobo su se igrali rata ko djeca kad mjenjaju sličice il žene na pijaci kad se cjenkaju za krompire! Zar si zaboravio kako je naš svijet mimohodio u kamionima i traktorima za hrvatskim tenkovima? A onda su isto tako ovi iz Krajine mimohodili za svojima... Halo, šta tu ima biti nejasno? – sad sam i ja popizdio, može bit od alkohola, može bit iz huje, al sam popizdio...

– Ne mogu da vjerujem! Ne mogu da vjerujem šta čujem! Hoćeš da kažeš da je Oluja bila promaja?!

– Farsa i blamaža, neviđena!

– Pa ti stvarno nisi normalan!

– Eto, ko ti jesi!

Žene se onda umješaše, prvo su nas smirivale, pa se onda i one uhvatiše u koštac. Djeca jedva dočekaše. Nasta rasulo, neviđeno.

A sjedimo u Americi, daleko i od oluje i promaje.

– Izlazi mi, Huso, iz kuće, dugo sam ja tebe trpio! – naredi Ivan.

Čuj, on mene trpio... Znači sve ovo vrijeme on je mene trpio... Još kaže pun mu je kurac mojih turcizama!

Ništa. Pokupimo se laganice, mimohodom do auta, svi šutimo, vidim djeci drago...

Kad smo fino sjeli u auto i krenuli, kaže meni žena:

– Pa, jebemumater, Husnija, jel ti fakat moraš uvijek reć ono što misliš?

– Ne moram, ženo, al koji ću kurac onda uopšte razmišljat? – kažem ja njoj, i tu se završi priča. 

Top