HUSNIJA CRNJAK u epizodi: U GOSTIMA KOD SVOJIH
Istaknuto

27 Novembar 2015

Zovnu me juče Hadžibeg na Skajp da mi se požali i, kako reče, dušu da otvori.

Veli jedva je ufrštuljio kako radi to eglenisanje preko Skajpa (eto dokle smo dogurali), snaha mu sve lijepo naperila, al on nije htio pričat ništa pred njom, jer ne more o njoj pred njom, nego je čeko da ona ode do granapa pa da on zasjedne. I tako me prozove.

Pita me šta ima, šta to laje u mene, ja reko ništa, pašče, Džemila otišla po onog starijeg u školu, a ja pustio malog u bekjard da se istrči sa paščetom, ganjaju jedan drugog okolo, pa sam rahat bar po sata... Šta ti je bekjard, pita Uzeir. Avlija, samo otpozada kuće, take su ti avlije u Amerikanaca. Aaa, veli, nalet ih bilo...

Kaže eno ga u Holandiji već dvi hefte, hoće izbudalit, došo sinu i snahi u posjetu, voli ih ko svoje, al niđe nema ko svoj na svome. Ja sam mu se već na prvu počeo smijat, jer Uzeir je šega kakve nema, pravi sarajevski akšamlija. On i moj babo rahmetli znali su satima sjedit na verandi, igrat šah i prosipat iz šupljeg u prazno. I ja sam često sjedio s njima, morali su me nekad gonit da idem na meraju ganjat loptu s djecom. Sad da me ubiješ nemam pojma zašto, al mi je onomad nešto plaho fino s njima bilo sjedit. Uglavnom, kad se moj babo preselio na ahiret, Uzeir je svoju jaransku ljubav prebacio na mene, pa mi se često i obraćo ko da se obraća Nazifu a ne meni.

― Pa đe si, Huso, oko moje lijepo! ― viče meni poslije uvertire, zasjeo na naki kauč, ispred njega kafa.

― E, moj Uzeire, samo su još tebi moje oči lijepe! ― vičem ja njemu i smijem se.

― A kome to nisu, moj Huseine, reci, da mu odma oči iskopam?! ― Ko fol se uozbiljio.

― Iskopaj ti meni kaku rupu, da skočim u nju, bolan Uzeire, zar ne vidiš da sam nadošo ko tijesto od nespavanja. 12 sati vozim, 3 sata spavam...

― Ih, jebogati, Huso, da mene ne probada u krstima, ja bi sebi iskopo jednu rupčagu. A i Fati bi, usput! ― Smije se. ― Haj, haj, ne kukaj, bolje da ti voziš nego da tebe drugi vozaju!

― Da me drugi vozaju imo bi svog šofera, ko Donald Tramp, šta njemu fali?

― Ih, Huso, pa on da zna šta mu fali ne bi bio nolka budala!

― Jes, vala, i to što kažeš. Šta ima, jarane, kako ti je kod svojih?

― Eh, dobro je meni kod mojih, al mi kod njihovih ne valja nikako...

― Što, ba, Uzeire?

― Čuj, što? Kakav im je ovaj jezik holandski, moj Huso, kad ih slušaš sve kontaš sad će hraknit, isto ko da balčak prevrću po ustima, gluho bilo... ― veli, pa se onda malo okrenu lijevo-desno da utvrdi nećel ko udarit na vrata, pa nastavi ― A i ovi moji, da Bog čuje, isto Holanđani postali. Hamdiju gotovo i ne vidim, po vas dan na poslu, snaha po vas dan na Fejsbuku, djeca po vas dan jal u školi jal na onim igricama, i kad nešto pričamo oni meni na njihovom ja njima na našem, ko da i nismo u rodu, moj Huso... Eto tako, ja i Fata, isto ko da i nismo došli, opet sami. Samo što ona bulji u one svoje turske serije, tobejarabi, nikad se završit, a jal se jedna završi nastavi se druga, meščini, tačno tamo đe je ona prijašnja stala... I ja onda bahuljam po vas dan, šta ću, ko će sve popamtit te likove...

― Pa odmaraj, bolan Uzeire, odmaraj, šta ti fali da ne radiš ništa...

― Čuj, šta mi fali! Sve mi fali. Od čega ću odmarat kad se umorim od odmaranja! Neš vjerovat neki dan nagovorim Fatu da izajdemo malo navliju, da prošetamo do granapa, al strah me, bolan Huso, da se ne izgubimo, ovdje kuće sve nalik jedna na drugu. Jal se okreneš, zijaniš se. I skontam da nakupim graha u džepove, pa svako malo bacim koji grašak, da nas vidiš, bolan, Fata i ja - isto Ivica i Marica!

Smijemo se obojica, zaustavit se ne možemo.

― Pa nađel granap, moj Uzeire?

― Našo sam ja granap, al graha, bolan, po povratku nisam mogo spaćno ugledat! Hem nas je akšam ufatio, hem Fata i ja, ne zna se ko je ćoraviji od nas dvoga. Te skidaj naočale, te meći ih nazad, te saginji se, te pohiti polahko, mogu mislit šta je svijet konto kad su nas ugledali tako, ko kake kokoši kljucamo džadom, moj Huso, sramote, još sam i u nako govance ugazio, triput sam abdest moro uzimat! Sreća, prepozno nas komšija i doveo nas kući. Da ne bi čovjeka, mi bi tako do sabaha kljucali okolo!

Mene je tu stomak od smijeha zabolio. Smije se i Uzeir, grohotom, šta će.

― Još me sin rođeni zajebaje poslije, kaže, mogo si mi Uzeire u grah ogledat! Reko, gledala je meni Fata jutros, a nije mi rekla da imam govno na putu! Od danas ništa u grah ne vjerujem! Umiru oni od šege, a meni krivo, a i smješno mi na muku svoju.

Plačem sad i ja od šege.

― Viče u mene Hamo, što ba, stari, nisi čeko da dođem s posla, pa bi otišli zajedno prošetat. Reko ja njemu, jesi ti meni reko da bidem ko kod svoje kuće? Pa eto, ja u svojoj mahali poznam svaki kamen, i bubašvaba me, meščini, poselami kad projdem niz sokak, pa reko da upoznam i tvoju mahalu, da bidem ko kod svoje kuće... A ja tebe dok dočekam s posla upoznam čitavu Tursku, jedva sam se onog Selima razrahatio, beli ko da sam u Turskoj a ne u Holandiji. Jel vako? Reko sam tu noć Fati da smo baš pojeli govno što smo došli, nek oni nama odsad dolaze, ako im je ćeif, ja više iz Sarajva ni do Hadžića ne idem.

― Jest ― nastavlja odma moj Hadžibeg ― pripremili smo se mi da nam bide ko u nas. Znali smo mi da u njih nema onog našeg rahatluka. Čim smo došli, snaha viče, hajte, bujrum ko u svojoj kući. A u njih naki kauč kožni, moderan, stolić naki stakleni, fotelje sa strana, pola sobe zauzmu, niđe ni skemlije ni štokrle... Haman jal smo sjeli reko, Fato, vadi ono naše. Izvadi Fata mušemu i odma preko onog stola, da se rahat tu može kahva popit i zamezit. Gledaju sin i snaha, dobro ste se sjetili, viču u glas, ko fol im drago. Al izvadi Fata onda i heklanje, pa ih fino rasporedi, jednu na naslon od kauča, drugu preko mušeme a treću preko televizora. I još viče, vidi, snaho, mustri finih, ovo vam je od nas. I oni se opet fol obradovaše, niste trebali, kažu. Ode onda snaha da pristavi kahvu, a moja će ti Fata za torbu, pa skokom u kuhinju za snahom, ponijeli smo mi naše kahve, ispržili i samljeli, ne pio ja, vala, onu njihovu instant. Helem, snaha za naku srebrnu džezvu, a Fata će ti opet za torbu, ko kakav mađioničar, pa izvadi pravu onu našu bakrenu, sa Baščaršije, Ibraga tuco, taze ispod čekića. E tu im, meščini, bi malo i ko drago, garant će to neđe na zid čim mi odemo, da stoji ko u izlogu. Ama nije snaha stigla ni jedne šolje na tacnu stavit, a moja će ti Fata iz torbe tacnu i fildžane, ne veli nam pit iz one šolje ko da iz wc-šolje srkam kahvu. Tu im već ne bi pravo, al nisam ih ja tjero da nas zovu i da nam govore da će nam ko u nas bit. Mi smo se pripremili, al džaba, moj Huso, trajo je rahatluk dva-tri dana, a onda su oni nastavili sa svojom instant a mi sa svojom kajmakušom. Svako sebi. I fakat bi ono ko što kažu: svakog gosta tri dana dosta. A kud se ja naumi na tri hefte, Huso dragi, ne znam kako ćemo izdurat ni mi s njima ni oni s nama. Samo hukćemo i dahćemo pa vas dan po kući! Eh et...

Uleti uto moj mali u kuću, plače. Pao u pasje govance, sav se s onim upeksinio.

― Moram ić, moj Uzeire, ovaj moj ko i ti stao u govance! Maksuz selam Fati!

― Haj, haj, evo i Fata selami Džemilu. Haj, poleti polahko, evo viče Fata iz kuhinje to je sreća kad se stane u govno, vidiš, bolan, kako smo se usrećili! Alah imanet!

Ugasim Skajp i odem kupat malog, a sve mi nešto milo oko srca, pa ne mogu prestat da se smješkam. Izdurat će Uzeir još heftu, al kako ću ja, jadan ne bio, valja durat dok mi neđe kako rupu ne iskopaju...

 

 

http://balkancoexist.blogspot.com/

Top