HUSNIJA CRNJAK u epizodi: UBILO SE ZA HEDIJE

10 Oktobar 2015

Došo meni rođendan.

 

Svi se u kući uzvrtili, a ja foliram da ništa ne vidim. Ja sam zadnji rođendan proslavio ono kad se išlo glasat za nezavisnu BiH, ono: Ti bi, on bi, Ja BIH. Ljepšeg rođendana nisam imo. Bili smo tad puni poleta, ostalo nam valjda od onih proslava Titovih štafeta, pa smo galamili po ulicama, koncerti i zajebancija đe god se okreneš, a mi mlađahni, samo nam je ona stvar u glavi, da smo znali da je nolko onih što BI i NE BI i da će nam ona stvar glave doć, garant ne bi niko glaso. Isto ko mamurluk, tek poslje nas safatalo. Otad više ne slavim svoje rođendane.

Al sad slavim dječije, pa moram i svoje. Svake godine glumim da sam iznenađen i da mi to puno znači.

Prošle godine mi djeca kupila onu igricu Super Mario, kažu, za tebe tata, da se igraš s nama, a Džemila mi kupila nov-novcatu mašinu za travu, super, reko, ženo, baš ti fala. I otad isto Super-Mario: trčkaram oko kuće, sprinkleri zaljevaju ja kosim, oni zaljevaju ja kosim, nekad nešto i poštricam, pa ope sprinkleri zaljevaju ja kosim, preskočim grm vamo, zaobiđem grm tamo, štricnem, skočim, poskočim, zaliju i mene al ja kosim. Ako ti nije sve okolo zeleno i oštricano, komšije te gledaju ko izdajicu, a oni iz EJDŽOEJ hoće kaznit, pa zaljevaš da ti se zeleni i raste, a kosiš i štricaš da ne raste; ono što se u nas kaže: prosipaš iz šupljeg u prazno. Samo što se to ovdje plaća.

Tako, trošiš vodu da zaliješ, trošiš vrijeme da pokosiš, kupiš kosilicu da ne daješ pare drugim da ti kose, a onda valja i one ćoškove obrubit, i za to ima mašina, ona posebno troši onu špagu što se vrti, pa onda onaj vrag što raspuhuje lišće i halugu, a sve to ide na gas... Majkemi, došlo mi je da idem organik: da nabavim onaj čobanski pribor, kosu, vile i grabulje! Pito sam jednom EJDŽOEJ da prospem pjesak i posadim kaktuse, al mi nisu ništa odgovorili. Onda dođe zima, a Super Mario se ufati lopate, koju je, bajdewey, dobio od badže Sulje za rođendan, pa zgrni vamo, zgrni tamo, baci so, istruži prozore u auta, i do proljeća. Tako svake godine po cijelu godinu ja kontam čime će me sad familija usrećiti za rođendan.

E, al ove godine sam se pravo iznenadio. Donesoše mi djeca upakovanu hediju, u onoj papirnoj kesi na šare, pomislio sam na prvu da nisu metnuli “Linđu” i priglavke. Djeca se smjehulje, žena jedva čeka da otvorim, i onda se sjetim kako su keks “Linđo”, peškir, čarape i sapun bili glavne hedije u naših nana. A Linđo je znao obić i tri kruga oko mahale. Iz ruke u ruku, ko štafeta. Moja nena Nejra imala je posebno mjesto u kredencu za hedije. Kad god nešto dobje, tu se to reda i slaže, pa kad joj valja đe u mahalu ona samo izvadi i turi u kesu neku finu. Sve do jednom. Ja sam našo sistem kako da otvorim Linđu da se ne primjeti. Natrpam u usta, ufatim šturu, pa opet natrpam u usta i u šturu, i sve tako dok nisam spuco cijelu kutiju. Uto skontam da je nena nanijetila Hazimojci Linđu, pa dok je ona tražila kesu, ja natrpam Linđu kamenčićima... Nisu hanume zasladile kahvu toga dana Linđom... Nastavile su naše žene istu praksu i u Americi, sve dok nekom nije zalutala čestitka na četeresnicu. A to zato što na onim američkim papirnim kesama dođe na ručki i prikačena karta da se šta napiše uz prigodu. Ženi čojk umro pa je bio red da se ode, a ova jedna metnula hediju u kesu što je dobila kad je zimus imala udes. Elem, ožalošćena gospoja otvori kartu, a tamo piše: Ma, samo nek si ti živa! Čim na noge staneš, napadaj na Enesa, eno ga raskino sa Zuhrom!

Sve ja to tako kontam dok uvirujem u onu kesu, smješkam se, vidim oni eksajdet, pa ufatilo i mene. Izvadim kutijcu, otvorim: kupila mi žena Ajfon! E, ženo, nau wer toking, kažem ja njoj, ubilo se ovo za hedije! A ja konto, reko, da mi nisi Moto keks zamotala... Kaže, hajdi ga odma isprobaj, nazovi kablovsku, isteko nam deal, reci im da nam je internet spor, zaprjeti da ćeš ih otkazat ako nam ne dadnu novi deal! Haj, reko.

Uzmem ja onaj svoj ajfon, sve mi drago, i ukucam broj.

Kaže meni automatska sekretarica ako hoću na španskom da pritisnem jedan, ako neću da ostanem na liniji. Ja ostanem. Kaže meni onda automatska sekretarica da kažem šta je problem i šta mi treba: ako je novi akaunt da kažem ― nju akaunt; ako sam već korisnik i imam egzisting akaunt da kažem ― egzisting akaunt; ako nisam korisnik ali bi htjeo da čujem ponude da kažem ― ponude; ako mi treba ripeir da kažem ― ripeir; ako imam egzisting akaunt i treba mi stručna pomoć onda da kažem ― opereijdor.

Ja kažem: “Opereijdor.”

Kaže ona: “Ajm sory, didn’t anderstend. Pliz, try agen. Are you chusing opciju ― opereijdor? Sey YES, if so, or NO tu go back tu the menju.”

Reko: “Yes, jebemti mater, YES!”

“Sory. I didn’t anderstend. Wud you lajk me tu ripit all the opcije? If you lajk to spik wit opereijdor, plize say ― opereijdor.”

Mene već ufatila huja. Viknem: “Opereijdor!!!”

“Aj apolajdžajz for inkonvinijens, pliz, stey on the lajn so Aj conekt you wit an opereijdor.”

Ja, već vidno uzrujan, čekam i otpuhujem. Djeca se tamo igraju, deru se, skaču, žena pravi ručak i sve pogleda na mene, diže obrve ko ono “radi, radi,” misli na telefon, ja klimam glavom, “radi,” kontam, “jebla te kablovska i internet, tek sam usto, sad se moram s ovim zajebavat,” u pozadini neka muzika pjeva, “I just calld tu sey I love you...”

Kad će ti opet meni ona automatska sekretarica:

“Wer expirinsing bizi lajn, your aproximejt wejt is...”

Ja sad čekam kolko mi je čekat. Kaže...

“Som of aur operejdors wel be hapy tu asist you in...”

In... kontam, kolko... čekam, il da ohanem il da joj sve po spisku...

“Forty-fajf minuts!”

“Ma jebemti mater, i tebi i fortyfajf minuts!!! Mene si našla na uranku handrit!!!” I krehnem onaj telefon iz sve snage od zid! Žena poskoči, djeca se ušutiše, gledaju šta mi bi, ja gledam u onaj telefon, telefon reče BIP, BIP dvaput i ušuti se, nijedne.

“Ona će meni: opereijdor, opereijdor! Eh, eto joj opereijdor, jebo joj ja sve njeno automatsko!” galamim tako, dok kupim one djelove od ajfona, žao mi, sram me djece, i sve kontam jel nešto nije u redu sa mnom il nešto nije kako treba s ovom državom. Jedno mora bit!

“E, sretan ti rođendan, Husnija, baš si ga zabiberio!” kaže Džemila, dok mota sarmu u ruci.

Tek kad sam ugledo sarmu u Džemilinoj vještoj ruci sjetim se da mi je rođendan i automatski odlučim ostatak dana bit ljubazan ko automatska sekretarica.

Eh et, sretan mi rođendan, Huso, Aj hop you stey an the lajn.

 

 

http://balkancoexist.blogspot.com/

Top