HUSNIJA CRNJAK u epizodi: ZA DOM SPREMNI, POMOZ BOG!

31 Avgust 2015

Piše: Elvis Hadžić

Čitam hoće Hrvati da vrate onaj usklik „Za dom spremni!” u svakodnevnu uporabu, odnosno u Hrvatski ustav. Navalili da budu ustaše, odnosno da izglancaju fašizam tako da se sjaji ko oslobodilački pokret.

Pa jes vala, kad se gleda iz neke druge perspektive, iz nakog ćoškastog kuta: oslobađali su Hrvatsku od Srba i Jevreja ‒ jašta su nego oslobodioci! Nešto narodno, tradicionalno. Nije im bilo dovoljno što su Pavelića digli iz mrtvih pa bi mu još nacrtali i oblačić poviš glave, ko u crtanim romanima, natakarili ga na konja, stavili mu sablju ispruženu u pravcu Zemuna i ubacili ovaj poklič u onaj oblačić. Nek se zna.

Nisu ni Srbi ništa bolji. I oni su Dražu digli iz mrtvih. I oni su za svoju kuću spremni, kad god zatreba, brate, samo kaži, generale. Dižu se mrtvi da sahrane žive. I u njih je to nešto narodno, foklor pravi. I njihovi četnici su bili oslobodioci. Oslobađali su Bosnu od muslimana! Jašta, i to se pika, kad se gleda iz onog ugla. Odjednom su svi progledali, aman, kakva im je samo nepravda bila učinjena, kako su ih komunisti samo tako gurnuli na povjesne margine, na istorijsko smeće, oni to ničim nisu zaslužili, ni četnici ni ustaše, to je nepravda, zaboga, a nepravdu treba ispraviti, pa oni su samo svoj dom i svoju kuću branili!

Jedini problem i kod jednih i u drugih je vazda bio isti: gdje je taj prag te njihove kuće, gdje to počinje a gdje svršava dom, kapija, dvorište i avlija... Dokle seže njihov krov nad glavom? Dokle im seže krov, to niko ne zna, pa ni oni sami, ali svi znaju da im je prag ‒ u Bosni! Tu im je prag, tu se kaljuže i čizme dobro otaru pa se onda uđe u dom i u kuću. Pa nije to zalud da su najvažniji likovi Srbije i Hrvatske, intelektualci, političari, biznismeni, filmadžije, a bogami i lopovi ‒ porijeklom i podrijetlom iz Bosne. Nije čudo ni što je Gavrilo bio Bosanac ni što je Pavelić bio Hercegovac ni što je Andrić bio iz Travnika ni što je Kusturica Sarajlija, ništa to čudno nije: izuli se ljudi na pragu svoje kuće i svog doma, sjeli na rakijcu i kafu a kad su nakanili da se obuju, skontaju da su pokradeni ‒ nema ni praga ni obuće! Neko mako sako! To ti je Bosna. Ne mereš s njom al ako si njen ne moreš ni bez nje. Sve su to patriote, ništa više. Ljudi iz naroda... Nabila im Bosna kompleks. Tako i danas, pomalo je žalosno, a još više smiješno, da politiku susjednih država već godinama usmjeravaju i kroje baš Bosanci i Hercegovci. Al ne ovi iz Bosne i Hercegovine, oni znaju samo novčanik sebi skrojit, nego oni tamo, preko... Nemaju ljudi svog praga pa moraju u svoj dom i u kuću kroz prozor ulaziti! Šunjaju se ko lopovi, sve nešto njuškaju i obilaze, malo uvire s ove strane malo s one... Smetaju im tuđe kosti pa vade svoje da se opravdaju. Dižu se mrtvi, dižu su zombiji, dižu se usklici i poklici ko da svijetu nije dovoljno ih bilo! Dižu se mrtvi da sahrane žive...

Pa de da malo i razložimo, da analiziramo te njihove pozdrave. Zvuči to onako, moćno i patriotski, borbeno, nemam ja tu prigovora. Kad čuješ „ Za dom spremni!”, onako muški, odsječno, ponosito, pa još i kad gomila uzvrati „Spremni!” odmah bi čovjek poletio i reko: „Kome to šta treba, đe je belaj, ko vas dira, vi ste moji, ja sam vaš, ko vas barači ‒ krvi da mu se napijemo!” Zar nije tako? E, upravo to. Problem tog usklika nije ono „Za dom” već ono što u nastavku slijedi. Na šta smo spremni? Na sve smo spremni! Kad je u pitanju DOM spremni smo na svakakav belaj. I da mećemo ljude u logore i da ih trijebimo ko mušice, na sve! Nije to što smo mi takvi, to je za dom... Kad ti neko uđe u dom i sjedne za sofru najnormalnija je stvar da ga opališ macolom po glavi. Jer to je moje, to je naše, to je moj dom, moja kuća, i ja u njoj mogu radit šta me volja, ja sam na to spreman i nek se zna!

E, ako niste znali, to se zove fašizam. Toliko o tom pozdravu.

Da vidimo sad onaj drugi: „Pomoz Bog, junaci!”

Odgovor: „Bog ti pomogo!”

E, ovaj je malo složeniji... Ovaj ne pominje kuću ali mu je Bog jedan od glavnih likova. To nije nikakvo čudo kad se zna da su Srbi Nebeski narod. Njihova kuća je Božja, ona na nebesima, njihovo je đegod nogu spuste. Čim oni nogu spuste, Bog tu pruži ruku da im kijamet ni ide u oči. Znači, sve uz pomoć Boga. Otmi, pali, ubij, kolji, junače, Bog je s nama, Bog će nam pomoć, jer mi smo Nebeski narod, nama se može, ovo je naše, ne padaju junaci s kruške tek tako, oni se rode tamo daleko, daleko od mora... Jao meni, kuku meni što smo jadni, udri junače, nama niko ništa ne može, Bog je danas na našoj strani!

Jel to fašizam, ili sam ja pobrko pojmove?

I kome se taj srpsko-hrvatski fašizam uvijek odbije o glavu?

Bosancima i Hercegovcima.

Jer, da se razumjemo, jarane, nikad se Srbi i Hrvati nisu posvađali a da to nije puklo po našim leđima, nikad! Bio im je ono merak, ono kad je Austrougarska zijanila, pa kad su uletili u Bosnu bez ikakvog pitanja i milosti, raščerupali je ko kokošku, nije joj se znalo đe joj je kljun a đe guzica... Pa je onda Prvi Svjetski završio a od koke ostale samo košćice. Pa su i to izglođali. Onda je došo Drugi Svjetski pa smo im uvalili Jajce! E to je njihova muka, to Jajce. Zato svi iz našeg jajceta streme da budu neka kita. Al je samo jedna kita ‒ ona druga Tita!

Zato postoji samo jedan ispravan usklik i poklič, a bogami i pozdrav:

SMRT FAŠIZMU ‒ SLOBODA NARODU!

Ako nekome smeta ovaj možemo mi skontati i drugi, naprimjer:

ZA BUREK SPREMNI - VAZDA SPREMNI!!!

Evo u mene hanuma taman vadi pitu iz rerne. 

Top