JOVANA NASTASIJEVIĆ: GOSPODARI(CE) SVETA IZ PRVOG ŠEST

21 Septembar 2015

Sanja i ja znamo se otkad je sveta i veka. Okej, upoznale smo se u šestom osnovne, ali to je jedno od onih poznanstava, koja su postojala i pre nego što ćemo se mi zapravo sresti. Neko sasvim lepo i ludo prepoznavanje na prvi pogled, i prvo premotavanje do „one pesme“, na koju smo obe otkidale, bilo je dovoljno kao indikator, ‘crvena lampica’ za prijateljstvo, koje evo i danas traje, sa svim lepotama i strahotama njegovim.

Njegovog počela se još i rađe sećam sad, u ovo neko podozrivo doba, kad je lakše naći iglu u plastu sena (bez cvikera, po noći), nego iskopati čoveka iz gomile beslovesnih. No, u prvom srednje – eh... ko je smeo da pomisli, da Sanja i ja nećemo ići u istu školu!, mi smo čak uspele da se uglavimo i u isti razred! – uglavnom, u prvom srednje, svi, pa i oni najneupadljiviji, kontaju da su bog i batina. Tako i mi. Sad smo odrasli. Nema za nas granice. Ma, idi. Da ne pominjem tu sitnicu, da za Sanju i mene granice nisu postojale ni u sedmom osnovne – ona sa ’martinama’ i gomilom ziherica svud po odeći, ja sa prenašminkanom facom, ubilačkim pogledom rođenog zlojeba i kosom u trista nedefinisanih boja, jedna nakaradnija od druge; obema usta puna (pored žvakaćih guma) kritike i kontre za sve i svja. Onako, bez posebnog razloga. Kontra a priori. Za preventivu. Od čega? Pa od svega. Uglavnom, ne znaš kom smo bile bolniji trn u oku, da li nastavnicima, ili ostatku raje u školi. Mislim, shvatljivo je: sa polaskom u gimnaziju, sve je to kulminiralo u prividnu bezgraničnost našeg prisustva – za nas, dakako, vrlo realnu – sa lako-apsolutističkim akcentom. Mi, pa potop. (A tako su zasigurno mislili i svi ostali po školi, starosedeoci i plebejci, za sebe.) Pored brzinskog loruma na odmorima, posebno zadovoljstvo bilo nam je da prkosimo. Na sve načine. Da u našoj, tzv. ’elitnoj’ gimnaziji u centru Novog Sada, gde su klinci dolazili (čak i u devedesetima) novim automobilima na časove, i palili ’marlboro lights’ ’zippo’ upaljačima otpornim na podunavsku košavu do 10 bofora, izvadimo ’bestaču’ i šibice i budemo neprejebive, sedeći na ogradi, gde se ne sme, poređane sa još par istomislećih bića kao ptice na žici.

Nama dvema su, inače, neko vreme i u zbornici profesori tepali – „prst i nokat“, dok nam se, kao prizvana, ubrzo nije pridružila Nermina. Visoku, dugonogu i dugokosu priliku krasila je nekada bela majica, kojoj je vreme i mesto postanja i kretanja njene nositeljke drastično promenilo dizajn – na njoj su, naime, plavim markerom bile ispisane sve punk i OI! grupe koje je tinejdžerski mozak ultra-rebela, pridošlice iz Sarajeva, deteta mešovitog braka, u devedesetima u Srbiji mogao da zamisli. Sećam se da nas je fascinirala njena kosa, koju ni crni đavo više nije mogao da raščešlja, ali je išla uz nju kao artan uz ’Jelena’. Nije bilo puno reči na početku – samo to, prepoznavanje, kao onomad između Sanje i mene, odradilo je posao. Nermina je postala deo ekipe. Od tog trenutka, ni uštavljena mašta profana više nije mogla iznaći imena za tu kombinaciju Neprilagođenih. Naravno – svaka pridošlica u naš razred odmah je uzimana na zub, to je spadalo u rutinsku radnju. Rekreacija, takoreći. Posebno pojedine, koje su i same bile drugačije – i to tako opako drugačije, da ih nismo odmah mogle provaliti. Uf. To je nerviralo, brate. Neke mirne, fine. Lepe. Nove. Misliš, ič problema nemaju u životu. A ti?! Tebe je, kao, već sto vozova pregazilo, punih životnih nedaća. Ti znaš bolje nego iko, ko je Tantalu muke skrojio. Pa još ako sluša Cecu i Lukasa, nosi kožnjak? Uf, bre! Prava poslastica. Sad ćeš ti njemu/njoj pokazati od čega su gajde... i sve tako. I koliko god bilo iritantno, tako nešto uvek je i poseban izazov za blesavu petnaestogodišnju labrnju, da izvali neku glupost ili se odmah nametne kao gospodar sveta. Da, i tvog. Dok te onda, u nekom trenutku sasvim nenadanom, ne spuca grom. Posred usijane tintare. Tako nekako smo prošle i nas tri, kada nam je, nešto nakon zvaničnog početka godine, u razred ušetala Ona.

Razredna je, kao po običaju na početku časa, bila zauzeta saksijama, a Ona je nečujno došetala do prve klupe u redu do prozora. Odmah ispred Sanje i mene. Ta je jedina još bila prazna. Razumljivo. Jer, niko nije toliko čuknut u glavu da sedne ispred Sanje i mene. Međutim, Nju je, čini se, savršeno boleo ćošak za to što se pola razreda polutiho sablaznilo videvši gde je spustila svoje simpatično dupence u rozim pantalonama. U crnoj majici, sa rancem na jedno rame, raspuštene, smeđe grive do ispod ramena i vanvremenskih plavih očiju; Zeleni Zub bi rekao – kao glečeri jezera Mičigen. Sanja pogleda ka meni, pa brzo ka Nermini, koja je sedela klupu dalje, cimnuvši glavom ka misterioznoj pridošlici. Prevrtanje očima se podrazumeva. „Lutka“, reče jedna. „I to elitna“, nadoveza se druga, posmatrajući ispod oka njenu kožnu ’Manual’ torbu. „Maca pojela jezik“, istisnu treća. Kada se konačno okrenula ka razredu, posle jedno pet minuta razgovora sa cvećem, razredna namontira instant-osmeh – veran skoro kao onaj za razredno slikanje – zamahnuvši ka devojci rukom, u kojoj su još vitlale makaze za orezivanje biljaka, pritom se svečano obrativši anesteziranoj gomili:

„Razrede moj! Imate novu drugaricu!....Eh...“ tad se sagnu ka njoj, gotovo zaverenički: „A kako ono beše ime, dušice?“

Izmakavši se u nejasnoj panici, cura ju je promatrala širom otvorenih očiju. Kao da se potajno pitala, gde je to, dođavola, aterirala. Pošto je bojažljivo izgovorila svoje prezime, razredna ponovo zavitla makazama, onako šakom ukrug, kao da želi da ubrza proceduru, dreknuvši: „Ime, ime!!!“

„N...Nadija.“ – tiho, skoro prepadnuto će Plavooka.

Sanja i ja se ponovo pogledasmo. Keve ti, Nadija. Paše. Saginjemo se hitro ispod stola, dok nam se glave sudaraju, gledamo da možda slučajno nema i ’maksare’, jer bi se taj detalj savršeno uklopio. Ko trešnjica na torti. Hm. Jebote, nema. Nemoguće. I dok smo tako mozgale, kakvu bi joj još manu našle, zagledale detalje od patent-olovke do etikete na majici, ona se okrenu ka nama, prebacujući svoj magijski pogled lagano sa jedne na drugu, kao kad predsednik suda snima porotnike pred donošenje presude, pa upita:

„A ’Idijote’, kao, ne volite, a?“

I sad... nije da ne volimo. Obožavamo, štaviše. Ali di’š to reći pridošlici. Mi, sestro, ništa ne volimo. Mi nikoga ne volimo. Eventualno, pivo, ako je džabe. I ’Alan Forda’, u slučaju da ubodeš pravu epizodu. Međutim, to sve više nije bilo ni važno – jer, vanvremenska Plavooka već je postala deo ekipe, a da toga nijedna od nas u tom trenutku nije bila svesna. Ne sećam se ni šta smo, da li smo joj uopšte i odgovorile. Pitanje je sadržalo i odgovor, rekao bi naš dragi profesor filozofije tih dana, jedan od retkih kog smo rado slušale. Sasvim neusiljeno, timu „zakletih hejterki“ dala je dašak ženstvene ludosti, one na koju smo mislile da smo alergične po prirodi. Malo mirisa roka sedamdesetih i zvuka old-tajmera, koji je iskašljavao njen oklepani „opel komodor“, naša tamnoplava lađa koja nas je tolike noći ljuljala novosadskim ulicama na talasima jeftinog vermuta (zađavola, kako smo samo mogle piti to đubre! Šta ti je mladost...)

I četiri senke u mrklu noć, dok tragamo za piroškama – ima ih onaj Mađar u Petra Drapšina, što jedini otvara u četiri, za mamurne budale – četiri „gimnazijalke“, kao Smogovci, po visini poređane, od Nermine ka meni, kao epruvete u laboratoriji (ili, primerenije našem tadašnjem jezičkom izrazu: kao magarci). „Komodora“ je, kao i naše odavno počivše „hejtovanje“, pojelo vreme; mi smo tek nešto malo odrasle. Ostalo je, na svu sreću, ostalo isto.

I kontam... Moraćemo nekad ponovo. Na piroške, mislim, ako je onaj još tamo. Vermuta me mani. Prestara sam za nj.

 

 

jovanatells.wordpress.com

Top