JOVANA NASTASIJEVIĆ: JESMO LI SHVATILI DA SMO ZAJEBANI?

18 Avgust 2015

Nije mi jasno.
Da pojedini ljudi teže zlu, lošim mislima, to smo znali. Takve ljude bi ranije sažaljevali. Ili se ja više dobro ne sećam? Jer, kako ne sažaljevati osobu koja toliko mora biti ophrvana jadom, da ogrezne u propasti i negativnosti, i jedino „izabavljenje“ za sebe vidi u još propasti i negativnosti; koje onda, manje ili više svesno, izaziva.

Danas, čini se, takvi ljudi nisu predmet bilo čijeg sažaljenja. Danas su oni uzori – jednima, dok drugi rezignirano ćute. I odlaze. Dakako, poraženi. Pa molim vas, niste valjda toliko naivni da mislite da je bilo ko, ko je napustio svoju zemlju, u biti pobednik ili dobitnik u bilo kom smislu.

Neću o kratkom pamćenju naroda sa Balkana. Neću o njihovim izborima političara, jer tu smo temu prežvakali milju puta, više nam je na nos izašla – pa opet, evo, ništa. Ali hoću o njihovoj potrebi za perpetuiranjem zla. Krenimo od najbanalnijeg: kome treba to? Kome i zašto koristi, da se pljune po drugom, drugačijem, po „njima“? Neću da analiziram, prepričavam, prepisujem. Sve su vam objasnili mudriji od mene, no mene zanima zaista samo jedno – kome to treba? To večito ponavljanje starih grešaka? Da, rekli smo sve, napisao je ko je šta imao – o oluji, vaterpolistima, Kninu, kontraolujama, zajedničkim danima nesećanja i nepominjanja, jesmo-nismo-genocidnim radnjama – i šta sad?

Jesmo li shvatili da smo zajebani?

Jesmo li shvatili da nas je opet (i to ne tek po drugi put) zajebala ista ekipa đilkoša i šibicara sa istog ćoška?

Jesmo li svesni da nas preplavljuju lošiji, bedniji, slabiji od nas, kojima smo mi dali pravo da određuju šta ćemo misliti i koga ćemo žaliti, čije zastave bogougodno paliti, i kako ćemo se kaliti?

Dopire li nam do mozga, da to već odavno nije tek nekolicina besprizornih, već čitave generacije, naljućene, nazubljene, odčovečene; naučene da beže od svake dobre misli u sebi? Jer, dobre misli su blam. Sagnuti se da pomogneš čoveku koji leži je blam. Pitati da li mu nešto treba je blam.

Nenasmejati se, dok sediš u društvu sebi sličnih džibera, kad prođu dva „pedera“ i drže se za ruke, je blam. Ne arlaukati u slavu spaljene zastave susedne države – a svi tvoji jednogrleno arlauču – je blam.

I tako to krene, od blama. Posle više i ne znaš drugačije. A keva ti za to vreme blene u seriju, dok se ćale nada čudu u kladionici.

Dobro je danas ne samo privilegija, dobro je u današnje vreme odveć teška greška. Time što si dobar, čoveče, ti rizikuješ sopstveni život i blagostanje svoje dece. Time što poštuješ razlike, brišeš granice (pre svega one u glavi), voliš ljude, pomažeš im – za tu hipnotisanu gomilu, ti si gori od đavola. Ti si gori od svih drugih predmeta njihove mržnje. I ne shvataš, zašto imaju toliku potrebu da sopstveni život – a što je najgore, i živote svoje dece – zagorčavaju mržnjom, od najranijih dana, tim najbednijim od svih bednih osećanja koje čeljade može da ima.

Ne znam šta da ti kažem, čoveče, osim, ostani takav kakav si. Dobrota nije privilegija, dobrota je dar. I on se razvija vežbom, kao i svaki drugi dar. A isto ga tako možeš i uništiti, i to brže nego što misliš. Ako dozvoliš da ga iz tebe iščupaju, ili ga, rezignirajući, iščupaš iz sebe sam. Ako ideš, idi. Ako ostaješ, ostani. I budi čovek. Dobar čovek. Jedino što mogu da ti obećam je, da nisi sam. Sa dobrim u sebi nikad nisi sam.

 

jovanatells.wordpress.com

Top