JOVANA NASTASIJEVIĆ: KAD SU SPLITU ZATVORILI PORTUNE
Istaknuto

15 Novembar 2015

Kad sam bila klinka, volela sam da se plašim – i svi su mislili (sa pravom) da sam nenormalna. Pa namerno gledam horor uveče, da noću ne mogu da spavam. I sve mi one utvare i ona čuda iskaču pred oči, a ja se uvlačim još više pod jorgan, makar bilo i ljuto leto.

Bilo je nečeg opojnog u tom strahu. Strahu, kog se u biti i ne bojiš, nego ga priželjkuješ, kao neku vrstu sporta. Ili, volela sam da se zaljuljam na ljuljašci, ali tako jako, da mi u jednoj od krajnjih tačaka te amplitude faca bude skroz okrenuta ka zemlji, a u drugoj – ka nebu. Čistom. Plavom. Mirnom. I onda, na tim vrhuncima, malo bih popustila stisak ruku oko lanaca ljuljaške; tek toliko da kročim u predvorje najopasnijeg – onog osećaja, od koga trnu udovi, vrtoglavica nadire i puca te adrenalin: „sad ću ispasti!...“ I verovala sam da su svi strahovi ovog sveta skopani pod moje klinačke, od igranja napolju večito prljave nokte, i da me ništa više ne može uplašiti. A onda je pojam straha osvanuo u do tada neznanom obliku: praćen grmljavinom, isuviše čudnom za novembar. Njega nije bilo moguće snimiti, ni opisati, samo je nahrupio nezvan, u naletima, posred mog dečijeg dana. I ostao tamo, stvaran, opipljiv i živ, skoro do danas.

(1991.)
Vest koja nikome nije promakla, bez obzira na sve napore srpskih medija tih dana, bila je da je par dana po napadu na Dubrovnik, između 14. i 15. novembra, počeo uništiteljski pohod i na Split, epicentar mog detinjstva i grad-simbol pozitivnog stava prema životu. Lično sam za tačan datum napada saznala nešto kasnije – ali to nije umanjilo moj užas. Napad je sproveden od strane nečega što se tada još uvek nazivalo Jugoslovenskom narodnom armijom – na sramotu Armije i njenih tvoraca. Na ovom mestu, pomenuću i časno ime crnogorskog kontraadmirala Vladimira Barovića, koji je nedugo pre ovih događaja sebi oduzeo život, odbivši da naredi razaranje Pule i i Istre i da ratuje protiv bratskog hrvatskog naroda. Njegova je smrt, nažalost, otelovila do tada naslućivano obesmišljenje prvobitne namene JNA – da brani narod. Jer, jedino što je ta preostala bulumenta zločinaca još imala zajedničkoga sa nekadašnjom JNA, bila je oprema – naoružanje, vozila, plovila i uz to, još nekolicinu od zdravog razuma odvaljenih pretpostavljenih, spremnih da sve to zloupotrebe u samo njima znane svrhe. Podatak, tek uzgred pomenut, da se jedan od razarača koji su učestvovali u ovome zvao „Split“, zapečatio je sav besmisao godina koje su usledile. U Srbiji su, pak, izveštaji o ovakvim događajima tada sadržali sve, osim cele istine. Naša istina – naša blasfemija. Sa druge strane, sva ta uvredljivo isprazna opravdanja za zločine, ipak, ostajala su u senci realnih priča, realnih srpskih izbeglica, takođe dece poput nas, koja su punila naše škole u vremenu koje je usledilo. Bili smo svesni njihovih nevolja i bilo nam je žao. Ali, njihova me je teška sudbina opet navodila na suštinu priče: razaranjem drugih gradova, očigledno, ne brane se ljudi. Razaranjem drugih gradova, brani se samo zlo.

A mi klinci smo bili imuni na zlo. Odgovorno tvrdim – deca pamte mnogo bolje, detaljnije, bliže realnosti i mnogo su više u stanju da prepoznaju prave izvore zla, nego što bi odrasli od njih očekivali. Dečiji mozak nije toliko nakrcan svakodnevnim mukama kao mozak odraslog. Dete pamti lepotu, radost, druženje. I zna, jednostavno, neopozivo – kao što zna da diše – kad su negde dobri ljudi i ja to znam, ja to nikad ne mogu da mrzim. Tačnije: ako vam je neko i kriv, to ne može biti grad, niti zgrada u gradu, niti običan čovek u toj običnoj zgradi. Tako da, logično je – jedino vi, što idete pa rušite, vi mi ulivate strah. Dečije biće nije poligon za mržnju, za razliku od silnim gorčinama isprepadanog bića prosečnog odraslog čoveka. I zato je odraslima bilo lakše propagandom i epskim arlaukanjem probuditi volju za mržnju, nego nama. A stvari su oko nas postajale sve luđe, neverovatnije. Upravo kao neki najstrašniji horor-film, s tom razlikom što se ovaj dešava u tri dimenzije, ravno pred našim očima. I ne, to što smo bili „daleko“ od mesta dešavanja, za mnoge od nas nije imalo nikakav značaj. Slike koje su nam dopirale do očiju bile su stvarnije i bliže nego one iz naše svakodnevice. Šta rade drugari?, bilo je prvo pitanje u mojoj glavi. Ne znam. Nema telefona. Nema ničeg. Tek par snimaka, onako isečenih, da se ne vidi ono što ne treba da se vidi – kao na primer, interesantan odabir vojno-strateških ciljeva za gađati: hoteli, riva, Muzej arheoloških spomenika, Spomenik palom pomorcu, kao i jedno od najznačajnijih svedočanstava istorije Splita, Dioklecijanova palata. Nikad ne vagam zločine i ne brojim žrtve, jer, kad ti padaju bombe na grad, onda nema „strašnog“ i „strašnijeg“. Sve je najstrašnije. To bar znamo mi, Novosađani, bolje nego iko. No, građevine se poprave. Ono što je nepopravljivo su ugašeni životi i prekinuta detinjstva.

Split nisu uništili, na sreću. Ali svake godine pogledam taj snimak i podsetim se baš ovog napada, kao i onoga na Dubrovnik, i njihovih posledica. Jer, dok smo se raspravljali oko toga ko je kome opalio prvi šamar, propustili smo da opazimo da je otvoren beskrajni rafal po miru na ovim prostorima. Od koga su, kao i uvek, kao i sada, uostalom – profitirali najgori. Kao kad se izlije kanalizacija i iz nje grune sav gâd sa one strane života, jer nije očišćen na vreme. Od tog trenutka, svaka naredna godina donosila je više razloga za gnev i nemoć ono malo razumnih među nama. Započela je duga, preduga sezona sramote i bede, koju su mnogi od nas sa druge strane te granice osećali, jer smo delili i delimo vazduh, tu takozvanu „nacionalnost“ (ja je nemam, jer biram da je nemam), sa ovim ološem, koji je mogao da napravi ovo. Međutim, godinama posle, to je podstaklo i mene, a i mnoge druge ljude iz Srbije, da upravo ostanemo sušta suprotnost tome sa čim nas je svet od te 91. naovamo počeo povezivati. Bilo je najvažnije misliti, govoriti, pisati istinu – drugačije, otvorenije, biti svoj, verovati samo u dobro u sebi i u drugima. Neko pre, neko kasnije. Mnogi su tokom devedsetih zbog pisanja istine u Srbiji gubili glave, a mi smo im danas zahvalni, jer bez njih, istina ne bi preživela ni dan. A potrebna nam je. Jer do danas, mutirani oblici istog ludila, pomalo umiveni, ispeglani i smirene retorike, i dalje nam „žele sve najbolje“ sa ekrana, doduše, više ne „malih“, već LCD, preko pola zida. Ali suština je ista: nije se smirilo i ne smiruje se, što ipak nije razlog da se mi razilazimo sa ove žurke, iako deluje kao da su nam odavno viknuli fajront. Nismo većina, možda nikad nećemo ni biti. Ali ima još mnogo da se priča. Na primer, reći klincima da je nacionalizam sranje. Ali pravo, sa sve propratnim detaljima, možda pokazati im i koji snimak iz naše neslavne prošlosti. I da su dva pisma bogatstvo jezika, a ne faktor podela. I družiti se. Prekogranično. Bar taj jezik delimo (uglavnom), a to je onaj momenat gde nijedna granica nije dovoljno visoka ni široka. A kad kreneš negde otvorena srca, na isto takvo ćeš naići i sa druge strane.

Postoji jedna fraza u jeziku poznatom kao „tinglish“ (thai-english) – „same same, but different“. Ja je često koristim da opišem uistinu kompleksne odnose među narodima koji su (nolens volens, i dalje) obuhvaćeni područjem nekadašnje Jugoslavije. Od pomoći mi je taj izraz, posebno kada strancima pokušam da objasnim šta je to što nas spaja, te ima li više takvih faktora, ili je pak više onih razdvajajućih. I onda kažem – pa mi smo vam same same, but different, iliti: isti, ali različiti. I nikad, zaista, ne znam, da li smo više isti, ili različiti.

Jedna me je draga prijateljica podsetila, kako smo pre 24 godine stajale u horu naše osnovne škole u Novom Sadu i pevale Balaševićev klasik, „Samo da rata ne bude“. Bila ja to neka vrsta samoohrabrenja, u osvit ubedljivo najmizernijeg razdoblja naših života. I nije bilo uzalud, to samoohrabrenje: pomoglo nam je da ostanemo uverene u dobro, u čoveka, u nastavak života uprkos svim pokušajima da ga se uništi, preimenuje, zatomi, prevari. Balašević je jednom u Sarajevu izjavio – raduje me da bar na dva dana budem Sarajlija. Na sličan način, ja ću uvek biti sretna kada mi iznova uspe da se zaletim, kao na onoj ljuljašci, ka jedinoj sačuvanoj dimenziji svog detinjstva – onoj koja je, neuništiva, odrasla zajedno sa mnom – da obrišem so sa raskriljenih škura i bar na jedan dan, budem Splićanka.

 

jovanatells.wordpress.com

Top