JOVANA NASTASIJEVIĆ: NAJGORA PSOVKA

18 Septembar 2015

Pitanje koje muči svakog Balkanca „integrisanog“ u uređenoj Evropi: kako opsovati na jeziku, koji ne poznaje pravu psovku?

Budući da se jezicima bavim od najranije mladosti, za mene je nemački prava riznica. Najviše uživam u njegovoj neprevodivosti. Pronalaženje načina da, na primer, prevedete neprevodivo, je kao trka s preponama. Kada bolje razmislim, nemački jezik je prava ligvistička poslastica. Ustvari... Bio bi, da nije tog jednog, sasvim malog, nedostatka.

Na nemačkom se, naime, može iskazati i najmanji detalj, i najfinija nijansa neke misli ili nekog osećanja. Problem nastaje kad se razbesnite. Na nemačkom, koliko god vas neko izbacio iz takta, jednostavno ne možete opsovati k’o čovek. Pogledajmo stvar sa druge strane. Besan (prosečan) Nemac se skoro nikad neće raspsovati, onako od srca, izgrditi nekoga na mrtvo ime i prezime. I to ne zato što je njegov bes de facto manji no naš. Već – on je za tu rabotu odveć uredan. On čak nije ni ljut, on je „uzrujan“. Kada ga dovoljno razbesnite (a i to će potrajati pola života), „veoma uzrujani“ Nemac će vam, pošto se dobro zacrveni i proguta sve one knedle urođene pristojnosti, značajno mlateći kažiprstom ispred vašeg nosa, pedantno odbrusiti: „Verdammte Scheiße!“ („Prokleto sranje!“). Ili, nešto direktnije: „Vollpfosten!“ („Kretenčino!“)

Pošto vas tako surovo izlevuša, ostaćete, logično, da stojite u barici sopstvene uščuđenosti – kao kad očekujete da pukne grom, a ono zarominja prolećna kišica. Posebno, ako dolazite negde sa Balkana. Na primer, iz Srbije. I onda ćete, logično, pomisliti: o, jadni oni. Siroti, kako tako operisani od psovanja, uopšte izlaze na kraj sa ovom surovom kapitalističkom svakodnevicom! Tačno vas duša zaboli, kad im neko tresne vratima, a oni na to kažu: „Aber, bitte!“ („Ali, molim vas!“). Ili, kad im šef drekne odmah ujutro, kako su lenji i neproduktivni. Pošto mu vide leđa, oni će se nakašljati, a u slučaju da su već popili kafu, možda i povisiti ton, pa reći nešto poput: „Ach, der blöde Herr XY!“ („Ah, taj glupi gospodin XY!“), ili, u najboljem slučaju: „Dreckarsch!“ („skotina“). Nešto jači momenti dolaze iz Bavarske, čiji se žitelji u stanju uzrujanosti rado poigravaju rečima „Kreiz“, „Gruz“ (varijacije od Kreuz, krst), ili „Zefix“ (skraćen i pokvaren varijetet od „Kruzifix“, u izrazito katoličkoj Bavarskoj, vrlo omiljen pojam: raspeće). Pa tako imamo varijacije na temu (naglasak na podebljanom slogu): Kreizgruzefix! Gruze-fix! Zefix Sakra! Zefix! FixnAli! Ipak, mislim da psovačka snaga ovog, izvorno, tako sakralno čistog pojma, nije samo u potrebi da se izopači sveto – čime se, sasvim izvesno, najlakše iskazuje razočarenje i bes. Prava poganost, zapravo, leži u ovom malenom slogu, fix. On podseća na jednu drugu reč, koja takođe počinje na „f“ i spada u ružne (nešto poput engleske f-reči). Ipak, ni svi fix-ovi na gomili nemaju taj eksplozivni potencijal kao jedna prosečna „naša“, mislila sam.

Jasno je stoga, zašto sam na sebe preuzela jednu posebnu misiju, u kancelariji u kojoj radim. Naime, uvidevši da situacija u nekom trenutku postaje neizdrživa, da se bes gomila a produktivnost opada, odlučila sam da upoznam kolege sa tim, posebnim pregratkom svog maternjeg jezika. Mislila sam, pomoći će im da prebrode dan, kada, štajaznam, opet nazove „onaj“ klijent sa uvek istim pitanjem, ili ih šefov ober-poltron odruka da su čitavih deset minuta fejzbučili na poslu. I pošto im nije urođeno da psuju, kao nama, valja im detaljno, po mogućstvu uz crteže, sve fino obrazložiti, objasnivši im pritom da je osnovna svrha žestoke psovke – olakšanje razbešnjenoga. Da je psovanje, zapravo, veoma efikasan način da se očuva zdravlje. Srca i nerava, pre svega. Isprva su me gledali malo lihtroza, ali kasnije su počeli da stidljivo sriču. Ma, pretiho je, kažem ja, jače to malo! Tresni pesnicom o sto! Izbeči se malo, unesi mi se u lice, tako je! Balkanska psovka je prgava, oznojena, sva crvena od besa. Prava psovka mora da zvekne, brate moj mili. I gle – prvi talasi finog, iznenađujućeg olakšanja zapljusnuli su moje drage sapatnike. I kao i svaki novi zavisnik, i oni su odmah hteli više, pa još više, i uvek više od te blagotvorne lekarije. I eno ih sad, svaki u svoj zeman kad ga muka skopa (ne volim da psujem na javnom mestu, pa skraćujem): PČKTMRTN! AUPM! JBMTISVPSPSK!!! MRŠUTRKRC!!! DBGDCRKSTKSLJČK!!! – sve uredno, fino, potcrtano crvenim i sa nemačkim akcentom.

I naravno, svaki zavisnik od snažne reči (pa bila ona i ružna), u nekom trenutku poželi da dostigne apsolutni superlativ svog jezičkog iskaza. I tako su onda mene zapitali, u neko jutro, onako ozeblo i maglovito, koja je to najsurovija psovka u srpskom jeziku, koju sam ja ikada čula. E, jbg. To je bio moj prvi odgovor na preteško pitanje. Zaista, pronaći najjaču, najubojitiju, najsvrsishodniju, najsočniju, najefikasniju od onolike palete psovki, prava je umetnost. Dugo sam mozgala, biće, do sledeće kafe.

A onda sam se setila jedne scene iz detinjstva. Moje bake, koja je zašivala neko dugme na jastučnici (dok su jastučnice još imale dugmad), onako, pedantna, kakva je bila, iza debelih naočara prateći svaki bod, kao da joj od toga zavisi život. I bio je neki topao dan, ruke su joj se znojile, pokušavala je da se skoncentriše – ali poprilično bezuspešno. Jer, u drugom uglu kujne sedeo je moj deda, kome su vrućine bile nešto najgore u životu, pa je pokušavao na svaki način da ih prekrati. Naravno – najradije, zafrkavajući moju babu. O, kako je samo strpljiva bila. Sigurno nekih deset minuta. Ali posmatrajući je, pažljivo, kako sam ja to činila, tačno se videlo, kao u crtanom, kako joj se nervoza „penje“ do grla, pa do ušiju, pa preko ušiju. I samo čeka. Samo titra, očekujući da deda još nešto kaže. Da bekne. Da joj trgne konac. Da je mune pod stolom. Da napravi neku facu. Pa mislim, sasuće mu sve izmišljene i neizmišljene psovkušine ovog sveta ravno u lice.

I onda se dogodio taj trenutak. Držao je prst tačno iza njenog uha, čekajući da se ona pomeri, što je naravno, i učinila u nekom trenutku – i potpuno je izbacio iz takta. Dozlogrdilo joj je. Smakla je one naočare, podigla pogled, besan kao u hijene, stisnutih usana, pokidala je konac, demonstrativno ispružila ruku sa sve iglom u njoj, pokazavši ka vratima kujne, i prosiktala, glasom oporijim od užeglih krastavaca, jednu jedinu reč:

„IDI!“

Teško je opisati to dejstvo – kao toplotni udar, koje je izazvala ova, naizgled potpuno neugledna, majušna reč. Taj „skliz“, od gotovo pubertetski veselog zafrkanta, do poraženog i izgrđenog grešnika – kakav je bio moj deda kada je, pogrbljen, napustio kujnu posle ove, uistinu najstrašnije psovke koju sam ikad čula – zaista nemam reči da opišem. Osim, možda dve: uspešno napi... ispsovan!

Dakle – zaključak je jasan. Nije efikasna psovka samo ružna reč. Ona nije čak ni ružna slika. Ona je spoj zvuka, značenja, slike koju eventualno izaziva u svesti, kako govornika, tako i onoga kome je namenjena, ali i načina na koji je plasirana. U njoj mora da bude spucan sav taj bes, koji se namerava njome izreći. Psovka je prava mala eksplozija furiozne, nagomilane energije u trenutku besa, i dok god ne nanosi veću štetu nečijim osćanjima, zapravo je potpuno bezazlena. Zato ona, na kraju, ne mora ni biti ružna reč.

Što me opet vraća na početak priče, i Nemce, koji nemaju adekvatne psovke za naš, a ni za svoj sopstveni bes. U novije vreme, ukorak sa sve bržim tempom sve nekvalitetnijeg života, u koji prodiru razne panike, neizvesnosti i razočarenja, učestale su situacije u kojima i njima „prekipi“. I onda mi se tako učine bespomoćnima. Ne umeju da se razbesne. Shvatila sam da sam ih, ustvari, umesto ružnim rečima, naučila kako se otključavaju, ili čak razvaljuju, ona vratanca u glavi, kroz koja onda grune emocija – ona što uz tresak, vrisak ili prasak, jednostavno mora napolje. Ko kaže da jedan fini „Dreckarsch!“ ne bi mogao da se kandiduje za jedno od prominentnijih mesta među psovkama, ako bi je njen govornik, na primer, umesto da je izgovori, procedio, prosiktao, ili joj dao malo „bibera“ žestokom gestikulacijom, kolačenjem očiju, ili frekvencijom glasa. Ali eto, ne ide im. Osim ako nemaju neku zalutalu pridošlicu sa Balkana, da ih nauči kako se psuje – onako fino, sa emocijom, iskreno. Lekovito.

 

 

jovanatells.wordpress.com

Top