JOVANA NASTASIJEVIĆ: NAŠA DECA
Istaknuto

23 Decembar 2016

Kad sam sa nekih 14 godina glasno, u prisustvu drugaričinih roditelja, rekla „Slobodan Milošević je zločinac“, njena majka me je zabezeknuto pogledala i pitala: „Ali ,kako možeš tako da govoriš o svojoj zemlji?“


To je za mene bio svojevrsni „momenat prosvetljenja“, jer sam shvatila sam da „stariji“ ipak ne moraju uvek biti i „mudriji“ i počela da sumnjam u predstavu generacije naših roditelja o tome, šta je to dobar i ispravan svet.

„On nije moja zemlja“, bio je moj odgovor, ako ga se dobro sećam.

Ja dete – ona odrasla. Ja – prezirem zlo a priori, ona ga brani, jer je „legalno“.

Znate li šta su „factory settings“ na nekom aparatu? To su naime ona podešavanja, sa kojima je sprava proizvedena, koja su joj data. Ne mora biti da su ona idealna za svakog korisnika, ali to nije ni bitno. Bitno je upamtiti da je „dobro“, kao i njegovo poimanje, factory setting u mozgu svakog čoveka. On se sa tim rađa. Sa čistotom, ispravnošću, osmehom, željom za životom, za osećanjem ugodnosti i bezbednosti, otvorenim srcem, radoznalošću, lepotom. Retko koje dete uistinu „nije lepo“, zar ne? To je zato što su čisti iznutra. Shodno tome, dete se zla plaši, i to pre svega mogućnosti, da bi i samo moglo postati zlo.

Čovek postaje zao, kada tu mogućnost zaboravi. A dete zaboravlja, ako ga mi ne podsećamo.

Jer, dete ne oseća mržnju, već isključivo strah od zla.

Jer, dete je neuprljano dogmama, ako ga ne uprljamo.

Jer, dete je zavisno od roditelja, kakvi god oni bili.

Jer, dete je nezaštićeno, ako ga ne zaštitimo.

Jer, dete ni za šta nije krivo.

Jer, dete voli, ako ga volite.

Jer, dete se iskreno uplaši grdnje, ako ga iskreno izgrdite.

Jer, dete se popravi, ako mu date dobar primer.

Jer, dete nije zločinac. U dečijoj uobrazilji, svet je predivan. I ne postoji ništa drugo, osim nekog hladnog, mračnog sveta „tamo napolju“, koji dete samo sluti. I nada se da ga nikad neće dotaći. I dotaći će ga, jer je to neizbežno, ali ga ne mora i oštetiti. Decu prljamo mi. Odrasli. Za preživeti, ključno je pasti u blato, izgrebati kolena, razbiti glavu. Ali, postoje prljavštine sa kojima se ne sme biti neoprezan, jer one ne mogu ni da zacele, niti da se očiste.
I onda, kako to da dete od 12 godina bude na ulici u 4 ujutro i zapali čoveka? I to dete je bilo nečija beba. I taj spaljeni čovek je bio nečija beba. Šta se to desi sa umom, da totalno izokrene stvarnost, pa ono što je dobro i plemenito, postane prezreno? U tako mladom mozgu?
Sećam se, u periodu puberteta, imala sam jednu ružnu fazu bežanja od kuće i bauljanja po ulicama sa raznim „ekipama“, od kojih nijedna – ponavljam: nijedna! – nije bila moja. Ustvari, oni možda i jesu, tada, ali ja nisam bila njihova. Na sreću. Bile su devedesete, reći će neko, sve je bilo naopako; detinjstvo je prekinuto kao san, grubo, starim drndavim vekerom, za dan i po, sve što sam do tada poznavala i ljubila kao svoje, prestalo je da postoji i da mi se raduje. I nije to nikakvo opravdanje. Vratila me je u život jedna očeva pesma, napisana mami, na poleđini razglednice sa mora koju sam iskopala među maminim starim fotografijama. Otisak njenih usana preko pesme.

I babino pitanje, kroz otškrinuta vrata: „Oli jest'?“

Vratilo me je, a moglo je i da me ne vrati.

Jer, ima momenata koje možda ne prepoznaš, a izmene te. Učine od tebe grabljivicu, uplašenu od sveta i od sebe same. Zato, svesno biram da budem neodrasla, a to nije isto što i nedorasla. To ne znači da ne prihvatam odgovornost, nego da biram, koji će „zakoni“ za mene važiti, a koji nisu i neće nikad. S vremena na vreme bi svako od nas trebalo da uzme taj sekund vremena i u glavi, za sebe, uradi „restore factory settings“. Da se priseti šta ga je nosilo, dok ga sve ovo nije „uprljalo“. Onda će postati jasno, kome su iz naručja u zlo pobegla – naša deca.

Top