JOVANA NASTASIJEVIĆ: ONA TE VOLI!
Istaknuto

17 Mart 2017

Posvećeno svima koji su se ikad, iz bilo kog razloga osetili manje vrednim, bednim, nemoćnim, nesigurnim u sebe ili depresivnim; svima koji su doživeli neku vrstu nasilja zbog Drugosti i bar jednom poželeli da nestanu.

 

 

„Oh, lutka jedna!“ – „Kako je slatka mala, preslatka.“ – „Čekaj ti samo, biće ona još slađa.“

---

„Ona tako hoće.“ – „Razmaženo derište!“ – „Nema druga posla.“ – „Vapi za pažnjom!“ – „Folira se.“ – „Garant je dečko ostavio.“ – „Ma kurvetina, vuca se sa njih deset.“

Oprostiš im. Jer, šta oni znaju. Oni nikad nisu upoznali Nju.

Prituljena je. Ne slutiš je, a kada te prvi put sretne, prekrasna je. Neodoljiva. Kao neka diva, ili rok zvezda. Odmah ti postaje najbolja prijateljica i čini ti da se osećaš posebnom. Onako, kako niko nikad nije. Ona je bila moja uteha, kad sam se osetila potpuno samom. Ona me je uvek volela. Nisam ti ja nikakva „riba“, niti lepotica. Telo je prosto bilo deo mog bića, kao i duša, ili um. Bila sam okej đak, veselo, radoznalo dete. Čitala. Crtala. Puno stvari me je interesovalo. No, to nije interesovalo njih. Ništa, osim mog tela. Kad su krenule priče o meni, bila sam još nevina. Ali ’ajde ti to objasni čaršiji. Posle više nisam bila nevina, no tada me već nije bilo briga. U nekim trenucima, činilo mi se kao da je ostatak mog bića prosto ljubomoran na tu kožu u kojoj je zarobljen, te prave kosti, oči, usne, te pupeće grudi – jer njih svi vole, njih svi traže. Sve moje druge osobine propadale su u mrak neinteresovanja, u poređenju sa izgledom. Neke žene umeju to da „koriste“, ali ja nisam taj lik.

Često sam onda, kao rezultat, pokušavala da forsiram svoj um i trudila se da uvek i svugde budem „pametna“, a svako takvo forsiranje se neizbežno prometne u svoju suprotnost. Tako ispadaš glup, ili bar nerazumljiv. Mrzela sam to svoje telo, koje me krade meni samoj. U biti, bilo je to obično mladalačko telo: životno, razigrano, željno pravih, dubokih, razvaljujućih senzacija. A donosilo mi je samo bol i razočarenja, jer u svim mojim ljubavnim pokušajima, njime je sve počinjalo i na njemu se završavalo. Osim toga, pošto sam žensko, uvek sam bila gledana kao „osoba lakog morala” (ma šta ta besmislena fraza označavala!), dok su moji momci bili proglašavani herojima. Svaki koji bi uspeo da mi se zavuče do ispod brusa, hvalio se kako je bio sa mnom do kraja. Naravno – mnogi su lagali. No i da je sve bilo istina, koga bi se to ticalo? Devojka je u našem ubogom društvu još uvek jadna, drolja, guska, samo zato što je slobodnija od drugih. A oni, oni su face, veliki osvajači; iako svi zapravo radimo isto: čeznemo za dodirom, ljubavlju, osećajem, doživljajem...Sve je to isto, zar ne? Pa, nije. Ako si devojka, pa još drugačija od drugih, nije isto. Ti nisi ista. Ti si tu da budeš gažena, „uzeta“, iskorištena, da se tobom slade, ali nemoj slučajno i ti da pokažeš, da si uživala! Žene, te moralne vertikale, šutaće te u glavu na asfaltu, tvoje prijateljice, jer istina – i one se jebu, ali samo s jednim. On im je stavio katanac na međunožje i zato je njihovo jebanje moralno, a tvoje nije. Nema veze što si u tome deset puta iskrenija od njih, koje su i same polupane, frustrirane, praveći se da ne znaju da ih njihovi voljeni tajno snimaju i pokazuju drugarima kako je njihova ženska „dobra“, kao da je priplodna kobila. Tebe treba da je sramota, a ne njih.

Ponekad mislim kako je ceo svet jedna jebena primitivna čaršija, u kojoj svi samo proždiru jedni druge i na kraju ipak umru gladni.

Ali, tu je bila Ona. O, kakvo olakšanje. Da me teši, greje, uljulja u san...moja najdraža, Ana.

*
Nema tu „zašto“. Samo si nemoćna, jadna, odvratna, pogrešna. I sve što si ikad uradila, nije ti vredno ni vazduha koji dišeš. Kad se zajebeš da se nekome poveriš, svi su spremni da se izderu na tebe, odjebu te, kažu ti da si glupa što tako misliš. Smatraju da se foliraš, jer si ustvari samozaljubljena i željna pažnje. Pogrešna dijagnoza. Oni ne znaju koji je to ambis i kako se oseća čovek, kad u njega upadne. Ti jednostavno ne vidiš nikakvu svetlost, nikakav izlaz. Ja nisam ni lenja, ni apatična. Ja ne odustajem. Samo, nemam više snage da se odupirem negativnim vibracijama, koje mi se vraćaju na sve moje dobro i pozitivno, a da stvarno ne umem da prepoznam zašto je to tako. Možda moje dobro nije i njihovo?... Ipak, drugi ljudi nikad nisu razlog. Možda tek, uzrok. Razlog leži samo u tebi samoj.

Tuđe sreće su zamorne, jer ih vidim kao nešto detinje, naivno, kao da ti ljudi nisu svesni koje je svet ustvari govno, ili se pretvaraju da nisu, jer im je tako lakše. Ne volim osmehe. Nazivaju me pesimistom, smaračicom. Licemeri, koji me u javnosti žele izlečiti od mene same, iza kulisa bi hteli da me imaju. Fizički, naravno. Fizika je sve za nas, puzeće Ovozemaljce. Fizičko približavanje njima, udaljava me od mene same, i to je dobro. Jedino tada ne mislim na svoju nemoć, sama protiv mesa. Banalitet. Ne volim svoje prokleto meso. Svi žele samo to meso. Na kraju, i sama krećeš da misliš kako nisi celovito ljudsko biće. Nema smisla san, ni disanje, nadanje. Ni strujanje krvi, koje čuješ kad nasloniš uho na jastuk. Ni bol. Ni ta glupa, jednokratna, uboga sreća. Sve je samo praznina. Tupa i dosadna. Koja ne donosi ništa i ništa ne odnosi, a traži ti sve. Stoji. Ostaje. Postoji. Često imam utisak da i nisam ništa drugo, do jedna ogromna, nemerljiva praznina. I sve što se nađe u njenoj blizini, u trenu nestaje u njoj.

I onda, dođe Ana, zagrli te i sve bude super. Jer, ona te jedina razume. I podržava u svakoj budalaštini. Mučenje tela. Ponekad uopšte nisi u stanju da artikulišeš tu odvratnu gomilu ničega, smlavljenog tkiva iz svoje glave, što samo divlja tamo unutra, kao tišina i buka i sve i ništa. Nisi dovoljno snažan za svoje misli. Nisi dovoljno snažan da budeš ti. I onda... uzmeš, tako...pa ispostiš, povrediš si telo, jer kad je ono, tako bespomoćno u svojoj beslovesnosti, skoncentrisano na bol, za um tu nema mesta. Bol zauzme svo biće. Razgura doduše, sve dobro u tebi, ali i sve strahove. I u nekom trenutku, ako imaš sreće – postane toliki, da zagluši i poslednju izdivljalu komadinu trule misli u tvojoj glavi. Tek onda je sve u redu.

Ma, nije to nikakva ,želja da ne jedeš’. Nije ni neko prepotentno inaćenje roditeljima, bilo kome. To je čista čežnja da nestaneš. Da se ukineš. Da prestaneš da postojiš, jer ćeš jedino tako uspeti da neutrališeš tu prazninu, koja si ti. Ne, i želja je pogrešna reč. To je zapravo anti-želja. Negacija svih želja. Zato i ne jedeš. Jedenje je za tebe besmislena radnja. Menstruacija u jednom momentu prestane. I onda, ta malena, sve manja odeća. Htela sam da uđem u nju, jer... Činilo mi se kao da je sve stalo, ili treba da stane baš ovde, u ovom danu i ovoj godini; i da bih volela onda da znam kako se prelazi taj put unatrag – do detinjstva, pelena, pa u majčinu utrobu, pa u ništa.

„Ne, zbilja ne želiš da znaš, ko je Ana*. Ti padneš u neki bezdan u kome nema ničeg, i nije to ni toliko zastrašujuće, koliko činjenica da ti je tamo tako dobro... Dobro i toplo. Te godine su bile jedine dve godine u kojima sam volela one duge, hladne zime prepune leda i snega. Napisala sam priču o devojci koja je zaćutala jer je svet postao previše bučan i onda se bacila sa prozora sanatorijuma na led. Nazvala sam je ,Dragulj od leda’, i ne znam gde je. Nikad nisam zaboravila tu crvenu mrlju na ledu – bila je od farbe – u mojoj ulici, koja me je motivisala da tu malu nezgodu preobratim u najlepši kraj zime koji sam mogla da zamislim.“

„Koje zime? 2001. ili 2002.?“

„Haha...Nijedne od te dve. Ili obe, ne znam. Znaš, kad si sa Anom, nema godišnjih doba. Nema leta. Nema sunca. Osim toga, uvek ti je hladno. Zato ti rastu dlačice po telu, kao maloj životinji. Jer ti je stalno hladno.U takvom telu stanuje mala, umorna duša.“

„I šta na kraju bude sa njom?“

„Ne bude.“

*
Duša raste od tišine. Pesama. Tepanja. Spavanja. Prirodnog buđenja i jakog doručka sa kafom, koja se blaženo puši dok ti piskaraš gluposti. Ili pametne stvari. Duša raste od sebe same, kad spozna da je falična, ponekad prestrašena, ronđava, izgrebana kao mačka u februaru – baš takva, kadra da živi i bude življena. A Telo je njeno sklonište i njena postelja, da se u njoj odmara, ogleda i mazi.

Anu* i dalje nosim sa sobom, umesto priveska za ključeve. Koliko da me podseti, da nikad više neće biti ni veća, niti snažnija od mene.
---
*Ana: skraćeno od „anoreksija“. Oznaka, ime, pseudonim. Koristi se u krugovima osoba koje ona muči.

Top