JOVANA NASTASIJEVIĆ: ONAJ TRENUTAK
Istaknuto

10 Januar 2016

Svake godine isto. Nikako da upamtim dan kada sam zadnji put nosila sandale u ovoj godini.

Najviše bih volela da mogu da ga predvidim, jer mislim da bih u tom slučaju u njemu uživala daleko duže. Ne bih tako žurila kući. Ne bih se žalila kako mi je vrućina, kako se cedim i jedva čekam da se istuširam. Kakvo sam ja prokleto derle. Kako nikad ne zapamtim? Juče sam konačno sklonila sandale iz „stalne upotrebe“, označivši tako period zimskog sna, do sledeće sezone; a da pojma nemam kad su poslednji put obuvene. Sigurno negde postoji neki sledeći put, kad ću ih opet nositi, ali to nikad neće biti ovo leto, niti taj dan. Poslednji Dan Ovog Leta.

I svi su oni došli sa zakašnjenjem u moje sate. Oni, poslednji trenuci.

Onaj dan kad si poslednji put pustila da ti mama veže kike. Ili se iskreno radovala crtaću u sedam i petnaest. Kad je bio poslednji dan, sekund, koji ti je protekao bez ove mutne slutnje – onaj skroz običan, prozaičan zemaljski dan, koji je sam bio dovoljan razlog da budeš lakša od daha?...

Da ne brojiš, ne meriš i ne ograničavaš disanje. Da ne misliš – samo da si tu, i to ti je dovoljno. Ne sećaš se? Ni ja.

Ili ono veče na Štrandu, kad ste svi sedeli oko vatre i pevali, a posle se razišli kućama. Kao da će sutra opet sve biti isto – a ugasili ste vatru, otišli u raznim pravcima i nakon tog trenutka, niko se više nije vratio na to mesto. Bar ne sa gitarom i limenkama piva. I ne u iscepanim farkama, da sedne u pesak i gleda Dunav, ladnjikav i lenj, onako kako se samo pod Đavom ladnjikav i lenj može biti. Ne sa onim pesmama u glavi i onim tugama pod rebrima – koje se danas, ovom tvom naprslom biću, iznenada probuđenom u jutru prašnjavom i nepoznatom kao da je tuđe, čine smešnim. Sa prozora, pogled bez trzaja, u slobodnom padu ka dnu bloka ružnih zgradurina; i ne znaš, ako su ti već smešni ti klinački molovi – zašto onda i dalje zamazuju prstićima čokoladne vitraže po tvom sveže opranom staklu, kao nestašna deca?

Ili onaj sekund kad ti se sin prvi put izmakao iz zagrljaja, u koji je do juče još srljao čim te vidi, jer ga je od sada blam da ga mama ljubi. Baš od ovog trenutka. Ili ono jutro kad ti je rekao da ne moraš više da ga pratiš u školu. Da si znala... možda bi ga prošli put čvršće stegla na rastanku.

I ona zora, kad si joj poslednji put zaronio u oči, kao u topla jezera, i rekao joj da sada moraš preko onog brda; baš sada, pitala je, da, baš sada, bio je tvoj odgovor. Koje je „sada“ to bilo? Između slutnje i izvesnosti. Iščekivanja i mirenja. Milimetar između tvog kažiprsta i njenih usana, pre nego što ti je prećutala.

Ostavi taj čokoladni vitraž na prozoru, vrag nek nosi krpu i nervozu. Ne ispiraj dunavski pesak iz sandala. Zagrli to derle, pa taman se bunilo, poljubi ga u kosu. Skloni joj taj prst sa usana, i pusti je da ti kaže. Jer ne znaš. Nikad ne znaš, da nije možda baš to, Onaj Trenutak.

Top