JOVANA NASTASIJEVIĆ: PUT NATRAG
Istaknuto

27 Juli 2016

„Hoću tebe. Kapiraš?! Ne zanima me da li može ili ne može. I šta će mi poispadati iz džepova dok zaustavljam Zemlju. Briga me koliko će trajati. I ko će ćutati, a ko lajati. Dosta. Jebe mi se. Ne moram ništa. Samo da budem bilo gde, gde si ti.“

 

Čovek bez senke rasteže harmoniku na ulici, kojom niko ne prolazi. Smejem mu se i ubacujem novčiće, a oni padaju u šaht pred njegovim nogama.

„Upašćeš“, dovikujem, ne okrećući se, a on odgovara „ja sam feral, ja sam feral!“

Feralima ne treba senka.

Niz moja leđa skliznuo je mrak u more, dok sam čekala iza stene, da me zaboravi poslednji brod odavde. Znam zašto, ali ne znam kuda.
„Zzzznaćeš!... Zzzzznaćeš!...“, zrikavci žudno žive žarom, glodavo i glasno gladni. Slušam ih, dok ne spavam njihove čežnje.

Čekaš me na uglu ulice, kojom niko nikad nije prošao, a ja je znam u stopu. Priču ti nisam čula, a nosim tvoje oči, mi smo dva Kriva u gomili Ispravnih. A kada i ne znam, koliko te znam, kraj mora da je blizu. Ruke su mape bez putokaza, skloni me od ovih što mnogo pitaju. „Dobrodošla kući, ti svemirska čestice.“

Pričaš mi o sebi, puniš me do vrha, minijaturama od kompresovanih reči hraniš mi ćelije, zrnima soli i kapljama moje nigdine, oblepljuješ prazne dane u zgužvanim kalendarima. Utisni mi naše prošlosti, da imam čega da se sećam, tamo gde si sad, tamo nema ničeg, baš ničeg. Uljubi mi u lice osmehe, koje nikad nisam smejala, mali si na mom krilu, ljuljam te, diraš mi lice i rasteš, menjaš kostime, maske i glasove, dok ne ostariš na sceni, pred oduševljenom publikom koja čeka tvoju krv.

Na kraju te imam, raspetog među mojim raskriljenim lopaticama, dok držim naša stoleća, i sklupčanog u dnu trbuha, gde kucaš kao drugo srce. Uglavi mi reči među usne, zauzvrat dajem telovrele odraze u ramu iz kog smo izbili ogledalo, staro drvo je škripavo dok te nosim po bini – prvo ja tebe, pa ćeš ti mene.

Pred svitanje si mlad, a ja sam stara. Uzalud zuriš u bivše putokaze na mojim izgrebanim kolenima, ne sećam se više, kuda sam došla. Zuriš, vidim, dok ne otvaram oči, jer sam lupež, lopov i lutalica – lažem. Vreme je, umorno od nas, zaspalo u zagrljaju ukočenih kazaljki, na praznom zidu teče projekcija, tihi monolog za jednu senku. Vrh planine bolno uranja u raspukli mesec. Još mu se ne silazi, a silazi, srebrno lijući strminama, smeje se, jer samo je sad ovakav. Pun je k'o godina, ukradena od usnulog vremena i uglavljena u dva i po minuta, dovoljno za dozrevanje čežnji zrikavaca.

Prsti su šablon za tajna pismena u udubini bedra, reci, kad idem? Ja ne znam, odakle sam došla. Kuda me šalješ, i kome? Zagrizi do koštice, nije to ništa. Poneću lepljivu tajnu u krilu. Dva stamena vriska mi migolje, spleteno, dole u grlu, dok prolazim kroz detektor za ukradene čestice vremena. Sutra, poći će neko sa mnom. Dok brojiš odlaske, pogledaj – mesec, raspukli, sad je survan u dno priče, tu gde me peče, u šum što ga upijam ležeći uz ivicu mora, što sam ga čula u utrobi majke, prvi put.

Stojim na ulici, kojom niko ne prolazi.

Ja sam feral, ja sam feral!

Top