JOVANA NASTASIJEVIĆ: Svitac pod čašom. Čiji su Ničiji?

26 Avgust 2015

Kasnim. Skoro trčim hodnikom Oberlandesgericht-a (Višeg pokrajinskog suda) u G. i ne znam u kojoj je sudnici termin. Istražni, gde beše istražni sudija... Toliko puta sam bila ovde, ali danas, baš danas, ne znam. A kasnim, jer sam juče prekasno došla kući sa još jednog termina, naime, hapšenja, kom sam takođe prisustvovala kao prevoditeljica. Osoba koja danas ima saslušanje, uhapšena je sinoć. Pred očima svog maloletnog, vrištećeg deteta.

Izvučena iz postelje, uz pitanje „gde ti je muž, lažljivice“, te spočitavanje sklapanja lažnog braka radi pribavljanja boravišne dozvole i rada na crno. Ja joj ne gledam u oči. Zato što ne smem. Zabranjeno mi je. Jedan od policajaca sa fantomkama, naoružanih kao da hapse teroristu, fiksira mene, da ne bih slučajno pogledala osobu kojoj u uplakano, sitno lice upiru nalog za hapšenje. NE SMEŠ DA JE GLEDAŠ. Ona za tebe nije tu, ti prevodiš. Ti radiš posao. Za nas. Tačka. Kraj. Ende. Aus. Frka mi je, neizrecivo. Ona vrišti, rida i obraća se meni sve vreme, jer joj je nemački oskudan, a primetila je da nam je naš maternji jezik zajednički. Da im objasnim. Da ih zamolim, da je saslušaju. Da joj pomognem. Ne smem.

„Pičko“, govorim sebi, u sebi. Pičko, kažem si i naglas.

Kada ju je jedan od policajaca, bar tri puta širi i viši od nje, zgrabio za obe ruke i zavrnuo ih iza njenih leđa, dete je zaplakalo jače, a ja sam uhvatila onoga buzdovana za nadlakticu, i uzviknula:

„Lassen Sie doch die Frau in Ruhe, mann!“ Policajac me je izbezumljeno pogledao, a ja nastavila, tresući se od straha: „Sie kommt doch freiwilig mit, hat sie grade gesagt.“ („Ostavite ženu na miru, čoveče!“ – „Poći će svojevoljno, upravo je rekla.“) Nije to rekla. Slagala sam. Na sreću.

Iz Bosne je, ima hrvatski pasoš i majku Srpkinju. Muž joj radi treću smenu, zato nije bio tu dok su je hapsili. Dete nije njegovo, ali kao da jeste. I ja kažem da imam muža, koji ponekad radi treću smenu. Ali mene, za razliku od nje, o tome niko i ne pita. Kaže, da to nije prvi put da zamaskirane spodobe razvaljuju njena vrata i upadaju u njen krevet, ne bi li opipavanjem postelje utvrdili je li topla – dakle, da li je tu još neko spavao, ako već kažeš da je on „na poslu“. I smeši se dok to priča. Da, radila je na crno, ali je prestala, nedavno. Sada neće više, tvrdi sa izvesnom samoironijom u promuklom glasu – kao kad narkoman kaže, neću nikad više. Ali tu ne postoji razlog, zar ne? Zašto nešto radiš, što te uništava, a ne bi morao. Mogla bi se vratiti kod mame. Ali.

To je ono „ali“, posle koga sledi tačka.

Niža je od mene, sitnija. Uvek me iznenadi kad je neko manji od mene. Mala, a žilava. Sve mi je to ispričala iza zidića, na pauzi saslušanja. Dok nismo smele zajedno da stojimo iza zidića – kao što smo stajale, dok mi je bilo zabranjeno da popijem kafu sa njom – kao što jesam, i dok mi nije bilo dozvoljeno da je gledam u oči, dok joj govorim i dok mi govori – kao što jesam.

„A zašto si ti došla, osim... mislim, da zaradiš?“ – pitala sam je. Nešto me je iz njenog pogleda vabilo da je to upitam, nešto sasvim blisko, skoro moje – rekla bih, neka sitna ludost, ili čisto odbijanje da propadneš, da se prepustiš, da te zgaze. Bilo ko, bilo gde. Nije to bilo samo trbuhom za kruhom, zar ne? Još jednom se nasmejala – sa čudnim guštom otpivši gutljaj odvratne kafurine iz automata, koja je šmekala kao mlaka voda iz neke baruštine kraj puta – i odgovorila mi:

„Zato što sam Ničija.“

I onda se setim poslednje dve rečenice, sa kojima sam samu sebe ispratila ovamo: „A zašto da ne bude kako ti želiš? Ne postoje nemoguće stvari, samo lakše ili teže ostvarive.“ Njihovo izgovaranje tada, bilo je pravi, blagodatni pljusak entuzijazma po mom premorenom biću. Premorenom od čekanja, očekivanja, zaludnih planova, promena bez promena. Dalje, u sebi, iz sebe, odavde, bilo gde, drugačije – bilo je ono što sam htela.

Sada, gledam ženi u lepe, zelene oči, trepavice su joj duge i povijene ka nebu – ovo nije to što želim. Ja ovo ne želim, da na bilo koji način budem učesnik u njenoj tragediji. Posle su je pustili. Sve je, navodno, bilo „u redu“. Mada mi je laknulo, čula sam se sa njom neko vreme, našla je način da legalno ostane, ipak nikad nisam prestala da se pitam – zašto je moralo onako? Okej, rad na crno nije nešto što treba preporučiti ljudima, ali zbog čega se niko nijednom ne upita – zašto je to učinila? Zašto hiljade ljudi to i dalje čine? Zašto neki biraju da se dave u Mediteranu, u potrazi za trunčicom vazduha da ga dišu, njih hiljadu na jednoj barci, dok vi spokojno krstarite na brodurinama-zgradama, par kilometara dalje, obžderani, oblokani, i razgledate ostrva, na kojima žive bednici, čiji vas životi ne interesuju ni za suvu šljivu? Jer, to nije lepo za gledanje. Vi ste platili hiljade evra za to putovanje. Zaboga. Zar vam to treba kvariti? Ma, ko se usuđuje da vam kvari krstarenje? Mali cvet iz pustinje?! E pa, vreme je da naučite – život nije lep za gledanje. Zašto ti ljudi pre biraju da ih uhvatite i šutnete iz Tvrđave? Zato što su im zemlje opustošene, zato što su im oteli prošlost, pa sa njom i budućnost, pa da, neoboriva tvrđava Evropska Unija tu ne može ništa, zar ne? Šta ja imam s tim? Šta sam ja imala sa vašim ratovima, vašim razdvajanjima, vašim nesrećama?? Baš ništa?! Zbilja? I onda, treba ih istraumatizirati. Staviti im do znanja, da to tako ne ide. Ah, istraumatizirajte i dete, usput. Da im slučajno ne padne na pamet...

Ali moja Zelenooka je ostala, ipak. Žilava.

I onda bih dalje. Uvek, dalje. Onda se setim, zašto sam uopšte i krenula na ovo putešestvije. Nema tu mnogo „pragmatičnosti“, iako je ona – bar za neupućenog posmatrača – najočigledniji razlog za nečiji odlazak. Ali onda, šta je „odlazak“? Da li ti time napuštaš jedno mesto, ili pak tek onda stižeš na neko drugo? Mene je fizičko udaljavanje od onoga što se nekad zvalo mojom zemljom – a taj pojam je izuzetno teško definisati – zapravo dovelo natrag, u moje izvorište i moje počelo. No, ja sam tek jedan sićušan primer u moru priča o „tamo“ i „ovde“. U suštini čovekovog pomeranja, na kraju, nije stremljenje za novcem, poboljšanjem „uslova života“, šta god oni bili. To je tvoja Želja Za Dalje. Tvoj Fernweh. Nije se uzalud spustila u dolinu, samo da bi na trenutak legla u svežu, mladim danom poškropljenu travu, potom ustala i krenula dalje, da traži onaj najokomitiji deo kosine koja vodi ka izlazu iz doline. Ili – ka onome što je iza. I onda opet. I onda opet.

U suštini nikad ne znaš, kuda će te odvesti ta želja, niti da li je teren podatan, ravan, putevi pregledni i široki, ili je sve više nalik na beskrajno, naoko besciljno pentranje stazama bez staza, punim kamenja i korenja, ali te uvek iznova iznenađuje to, koliko uživaš u mirisu zemlje ispod sebe, dok ti se zavlači pod nokte, u obuću. Ponekad te odvede baš čudnim putevima, ta naočigled mala, a tako drska i žilava želja. Kao neki cvet, što je u najživljoj i najživotnijoj zamislivoj boji iznikao iz kamena, a da niko ne zna kako mu je to uspelo, gde je pronašao izvor života za sebe. Nije to ni inat, kako bi neko mogao pomisliti. Ne, to je tako, jer ona ne može drugačije. Svoja je i svačija. Ustvari, ona je onih retkih, koji su u stanju da čuju strujanje njene krvi u žilama dok se budi, gde god bila. Zato, ona nema ni pripadnost, ni domovinu, niti bilo kakvu iskaznicu. Ona je dete što kisne, dok skače posred bare dok ga majka grdi i vija sa kišobranom; i starac sa harmonikom pod tremom, i njegov žuti mačak, dok si lenjo liže šape. I ta kiša, što te „ljuti“, iako si ustvari besan na sebe, jer si opet obuo starke, iako su rekli da će padati danas. Ali ideš, mokrih nogu nastavljaš dalje. Jer je to život. Možda misliš da hodaš jer moraš, a ne zato što želiš – ali na kraju, uvek ti ostane lepota hodanja po kiši. Ona je i dašak onog vazduha koji ti čini da ponovo prodišeš nakon decenija zagušenosti; ona je talas, onaj poslednji, što nakon vekova pokušaja konačno raspoluti tu stenu; ona je tvoj homunkul i ona misao, koju ćeš nositi sa sobom do tog, odlučujućeg skretanja, a nikad je nećeš domisliti.

Tu smo iste, ona i ja. Uhapšenica i prevoditeljka, odbačena i prihvaćena, skitnica i skitnica, žena i žena.

Da li ću u biti ostati, a samo iznutra otići dalje, ili se odista i fizički udaljiti – drugo je pitanje. Samo, posle ovog, svog poslednjeg zadatka kao prevoditeljice, prvi put u životu sam morala sa shvatim koliko nešto ne želim. A ne želim odvajanja. Ne želim podele. Ne želim granicu između sebe i ovih ljudi, ljudi uopšte. Ne želim da ih ne gledam, ne želim da ne smem da razgovaram sa njima. Ne želim da im zatvaram nikakva vrata. Ja nisam drugačija od njih, jer i ja sam, kao i oni, Ničija. I nisam došla ovamo da bih dizala nove granice. Da bih ja bila „integrisana“, a oni ne. Da bi meni platili, dok će njih mučiti i izbacivati. Da bi platili meni da im pomognem, da ih muče i izbacuju. Ne. Nein.

U čemu je razlika između mene i njih? Ja sam imala više sreće. Možda. U ovom krugu.

 

jovanatells.wordpress.com

Top