JOVANA NASTASIJEVIĆ: UKRADENO VREME
Istaknuto

16 Februar 2017

Ti, spori čoveče, greško u sistemu! Zar nemaš nimalo osećanja, za naše sveto Nemanje Vremena? Zašto sad prelaziš preko pešačkog, a pešak si? Zašto kočiš pred semaforom, a žuto je? Zašto plaćaš kešom, a ne karticom? Zašto mi se javljaš, zapričavaš me? Oni su zbog tebe zakasnili i moraju ti to staviti do znanja. Čini mi se, svi su jutros prali zube na WC šolji. On konta kako je obuo dve različite čarape, a ona, kako nije isključila šporet.


Uvek se u ovakvoj, ali i sličnim situacijama koje oslikavaju „prebrzost“ današnjice, setim Geteove kovanice „veloziferisch“ (velocitas – brzina, luziferisch – luciferski). Označava, ukratko, potrebu modernog čoveka za žurbom. Ovaj današnji, rodio se sa tom potrebom, tj usadile su mu je prethodne generacije. Otkrivanje sporosti bi bio zadatak za ljude, preplašene večnim kašnjenjem nekuda. U vreme nastanka te reči, Gete ju je pre svega usmerio ka cvetajućoj industrijalizaciji, koja „ubrzava“ čoveka, a čovek kao rezultat tog ubrzanja ukida samog sebe. Mnoga zanimanja izumiru. Nestaje svrha pojedinca, u gomili koja upravlja mašinom. Jedna od žrtava velociferskog doba je svakako i umetnost. Vreme je pojeo trezveni, dnevni rad, zarađivanje novca, novac je sve; umetnost prave dekadentni bogataši ili poluludi siromasi; ređe, činovnici, koji žive svog noćnog čoveka nakon dosadnih poslova.

Tako je to bilo (i) u Geteovo vreme. Njega više nema, ali velociferizam je preživeo i nadživeo i njega, a i nas će. Na način svojstven našem dobu. A kada prestane potreba za umetnošću, čovek kao biće je kapitulirao.

Ubrzavajući se, vraćamo se u varvarizam. Ljudsko biće nestaje na razne načine. Budući da je sav svoj bitak zavetovalo pravljenju novca i sklapanju ugovora sa drugim ljudima, takođe ovisnicima o novcu, jer bez njega ne postojimo, frustrirano je i traži nove individualnosti. U identifikaciji sa likovima iz filmova, rijalitija, bilo čim što mu pokreće čula na trenutke. Zaljubljuje se i možda nekad upadne i u ugovor o pravljenju porodice – čime automatski ubija strast, jer ona je ispunila svoju svrhu. Gradeći savršenu sliku za svoj ram, zaboravlja odakle je krenuo i zašto to sve radi. Čemu osiguranje stolova, stolica, sopstvene guzice i penzije? Čemu „sigurnost“ u vremenu, koje ti ne da ni toliko slobode da budeš ono što zbilja jesi, već te instruira da što pre zaboraviš na sebe i počneš da radiš da bi osvojio vreme, koje je ionako tvoje? No, ono ti je unapred ukradeno, blanko si potpisao tu krađu, svojim rođenjem. A ko je ukrao? Neko, kome takođe nedostaje vreme, njegovo/njeno sopstveno. To je krug raščovečenja.

I ne samo da nemamo razumevanja za druge, već na njih svaljujemo i krivicu za našu sopstvenu nemoć – da ovladamo svojim vremenom, umesto što ono vlada nama. Bojimo se da otkažemo sastanke, jer ćemo izgubiti posao, sa poslom i platu, a sa platom i sve ono za šta verujemo da nam čini život. Užasava nas pomisao da ćemo propustiti neko sretanje, gde će biti neko važan, ko nam može pomoći da prevaziđemo nekakvu nesigurnost, vezanu opet za finansije, ili posao. Zaboravili smo cveće ženi, a neki je praznik, glupi, koji nas nervira i ne vidimo mu svrhu. Ali ona je vidi. Ubiće nas muž, jer nećemo stići da zakuvamo ručak za sutra. Iako nismo imali seks mesecima. Jer ne želimo. Jer smo umorni. Jer mu ne vidimo svrhu, jer je dosadan. Nemamo želju ni da ih zagrlimo, već mislimo na obaveze prema njima. Ima li šta ružnije i neprirodnije, od zagrljaja iz obaveze? Duh je bolestan u takvom telu. A zapravo, provodimo to magnovenje od bitka gledajući jednu te istu sliku: sebe, kako ustajemo ujutro i ležemo uveče, a između je trka, te kratki sekundi predaha, taman da registrujemo iscrpljenost uma i tela, no ne i da shvatimo stepen njene razornosti. I kad nas neko pita, kažemo „to je život“. A nije! Život je uzbuđenje, stalna žudnja za senzacijom, ali ne onom koja će početi i završiti se na čulima, već će ona samo u tome učestvovati. Tužno je što niko više ne želi da bude uzbuđen nečim što dolazi iznutra.

Današnji mutant kapitalizma nas je nežno ubedio, da nam trebaju te gluposti: svi ti neki silni vitamini, minerali, brda kozmetike, svake godine nova odeća, tone hrane koju bacamo – da bismo živeli. Svo ljudsko postojanje svelo se na svoje surogate u vidu asortimana proizvoda. Sredstava za dizanje života, koji se više ne može dići sam od sebe. (Šta kaže Olovni ples: „...od sreće život dizati se stao...“ Kako? Ljubav, čoveče! Ljubav i umetnost su odgovor.)

Raščovečeni smo onog trenutka kad prestanemo da žudimo za uzbuđenjem putem umetnosti.

Vreme vlada nama, velociferski nas melje pod svojim žrvnjem.

Marshall McLuhan je, još sredinom prošlog veka, takođe govorio o vraćanju civilizacije u varvarstvo usled elektronskog i medijskog napretka. Sva ta premošćavanja neverovatnih daljina, brzina prenosa podataka, „normalnost“ dešavanja života bukvalno u milisekundama – daju nam dojam lažne bliskosti sa „svima“, odnosno, sa ljudima za koje inače, u drugačijem kontekstu ili drugom vremenu, nikada ne bismo znali da postoje, a kamoli ih sreli. Izlišno je govoriti o prednostima koje je doneo tehnološki napredak, ali plašim se da ne uviđamo (ne neki imaginarni, nepersonalni „mi“, već ni ja, ni vi) koliko je destruktivna i odista tamna njegova druga strana. Budući da smo konačno dostigli stupanj McLuhanovog Globalnog Sela, koga se ni sam on ne bi postideo, dapače – zabavljeni beslovesnim sadržajima sve brojnijih i raznovrsnijih medija, amorfno ne učestvujući u sopstvenim životima, čekamo da nam se oni „dese“. Današnje bliskosti su varljive, virtuelne, nema žrtvovanja za ideju, cilj. I osmeh. Uvek taj blesavi osmeh, jer bitno je dati drugima do znanja da ste sretni. Ne pokazujte slučajno da imate tamnih strana ličnosti. To nije svrsishodno, nije dobra slika za vaš CV, a on je vaš život, zar ne? Ako nemate CV, neće vas niko hteti, a ako vas niko neće, to znači da i ne postojite! Ima li išta užasnije od toga da ne postojite? Ležimo mrtvi na pragovima neotplaćenih porodičnih rajeva, ne samo finansijski, već i emotivno smo u dugovima do guše. Robovi pluseva i minusa, koje nam globalno selo, dakako anonimno, udeljuje. Nismo sposobni da damo ljubav, niti da je primimo, kad nas neko njome – o, retkosti! – zalije, kao blagi letnji pljusak po omorini. Samo se ustondirano skljokamo u neko spavanje, mrtvik u kome nema snova. I onda, sutra, opet... Znate li, negde, na kraju tog puta je jedna humka, sa mnogo, mnogo smrznutog cveća što nežno umire na njoj.

I svako od nas će se zapitati samo jedno: koga si voleo? Jer, samo radi toga se diše. Hajde da usporimo. Da svi budemo greške u tom, tako pogrešnom sistemu (da zabaguje, pa da ga restartujemo!). Da ne mislimo, samo neka slušamo ono ispod. Bubnjanja. Tremore. Zujanja. Lupkanja. Koga si voleo? Koga si volela? Koga i šta voliš? Sad! Dah je dar tela, telu. Jedan od njih, biće i poslednji.

Top