JOVANA NASTASIJEVIĆ: Weltschmerz. Utočište za prognane iz svojih misli
Istaknuto

01 Septembar 2015

„Kada smo se sretali, mi smo se prepoznavali po patosu (...) To se tada zvalo Weltschmerz. (...) Mi smo bili sretni kada upoznamo one koji su bili isto tako nesretni kao mi.“ Sonja Savić

Romantičari sa naših prostora prevodili su ga kao „svetski bol“, ali Weltschmerz je daleko širi pojam. To nije tek neki nedefinisan osećaj nereda u biću sa jedne, ili bede zbog nepravde u svetu sa druge strane. A jeste i jedno i drugo. Weltschmerz je bol sveta koji svet ne oseća, ali ga osećamo mi. On nije u svetu, koliko u nama. Veći, jači, brojniji. Uvek je brojniji od nas. On je u bezgraničnoj borbi za borbu – borbi da borbe bude, inače neće biti nas. On je sav onaj otrov koji su nam ubacili u sladolede i lizalice dok smo bili klinci. On je i ono pijanstvo od 14 godina, ono prvo, kad si legao pijan u krevet i posle 6 sati se probudio – i dalje pijan. I ono kad su te razbili od batina zbog patika, ili kad su meni opalile šamar neke „muškarčine“, slomile mi nos, jer nisam htela da se jebem sa njima na pločniku. Pa su posle pričali kako se jebem na pločniku za paklu cigara. I svi su im verovali, svi. Čak i ti si im verovao. Stoko. Govedo. Idiote.

Weltschmerz je i ono trčanje pored srušenih mostova dok slušaš sirene za uzbunu. Dunav i ti. I jebena Fruška Gora. A ti trčiš, ne bežiš, već trčiš kao još jednom ličnom rekordu. Oborićeš svoj personal best na 10km za četiri sekunde. I oni će srušiti još jedan most. I ti kažeš – OK, znam zašto je to tako. I radije ću da budem ovde, nego u jebenom podrumu. Da poginem u ekstazi, srećna zbog oborenog ličnog rekorda, dok vi, pacovi, kunjate u podrumu. Pa šta i ako me zvizne? Možda tako treba...

Weltschmerz je kad ne znaš da objasniš šta je Weltschmerz. Besprekidno zaglupljivanje sveta je Weltschmerz. Zaglupite narod, učinite ga neosetljivim, recite mu da je najbolji, jebeni nebeski narod. Samo neka glasa za vas. Mantrajte i molite, anatemišite i palite. Bodite vudu lutkice, što se mene tiče. Škole zatvorite. Manastirske ostavite. Za mušku decu. Tucite žene kad vam ne daju, pa ih istucite pošto vam daju. Decu učite da se krste u autobusima kad prolaze pored crkve. Ali ne kod mene u avliji!

Weltschmerz je u nama danas perpetuiran, hipertrofiran, mutiran, otekao, i spreman na svoju tužnu i dugu smrt. Od Weltschmerza samog, gori je samo život bez Weltschmerza.

Weltschmerz je kad si slobodan jer si vezan, kad si vezan jer si slobodan. Weltschmerz je reč skuplja od života.

Pitao si me (jednom, ponovo) šta je Weltschmerz i šta znači? Pa on se u suštini ne prevodi. Objasnila sam ti ono za „svetski bol“, no mislim (lično) da je to preuska definicija. Svetski bol je bol sveta, bol u svetu. Weltschmerz je bol u tebi. Tvoja lična projekcija svih bolova i nedovoljnosti, nesavršnosti i nedostižnosti, nerešenosti, nepravde... Sve te nedostatnosti i sva tiha trvenja tebe sa samim sobom, to je Weltschmerz. A može da bude i da je „od sveta“, ma ne mora. Možda je tvoj posao, ili prijatelj. Ili žena. Ili ono što ti je neko prećutao, ili povikao u slušalicu. Ono kad ne možeš dalje, ili ti misliš da ne možeš.

E sad, imaš dve mogućnosti da ga iskoristiš – jer nešto moraš sa njim učiniti, on je nemir, kao vir ili val, i njega ne možeš pustiti da „ode“, jer neće otići. Uvek će se prometnuti u nešto drugo. Tako i ti možeš da ga preimenuješ, na primer, u navalu snage, izletiš napolje i istrčiš 10-20km. Posle padneš na kauč, upališ TV i smeješ se Sheldonovim forama iz „Big Bang Theory“ kao da ništa nije bilo. Ili ćeš reći, ma ne, sad ću na dišpet, pa ćeš sesti i odraditi sledeći zadatak (šta god on bio: posao, ispit, teška odluka, rastanak...) sa triput više odlučnosti i volje, nego što si ikada mislio da možeš. Ako tako odreaguješ, onda si sportista i svoj Weltschmerz obrađuješ kao sportista. Ubiješ ga u pojam, napuniš mu gol, nokautiraš ga.

Ako pak pustiš da on obori tebe – čekaj, nije ni to nužno loše! Onda ćeš mu se prepustiti (kao viru ili valu) i dati mu da sa tobom radi šta god mu se prohte. „Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem“, kaže Đorđe. E, to. Dakle, može da te samo baci u bedak i da ti ne da napolje u narednih... štajaznam...a u najboljem slučaju, ispašće neka pesma, slika ili umotvorina (umobolija!) na ekranu, pa si onda umetnik...(umobolnik)...

Najgore je kad oba u tebi postoje pa se vazda svađaju, šta će i kako će sa sledećom navalom... Oni su tu, i kad ti nisi... Oni su Dobro i Dobro u tebi, dva Dobra. Kad imaš takva dva Dobra u sebi, ne treba ti zlo. Jednom su se sreli, ili nijednom; a uvek se traže. To su oni. Narcis i Zlatousti, ali nekad volim da kažem „hromi i ćoravi“, jer ta dva se bar nadopunjuju – pod pretpostavkom da ćoravi stavi hromoga na ramena, da mu bude oči, a on će njemu biti noge.

Weltschmerz ne boli, od njega se ne beži. On je čista esencija života.

Eto, tako. I kad je tako i kad nije, to ti je Weltschmerz, mein Lieber.

 

jovanatells.wordpress.com

Top