HUSNIJA CRNJAK U EPIZODI: NEJČUR OF THE BIZNIS

18 Juni 2015

Vratio se prazan iz Ajove. Vozio nake palete, dva sata sam čeko da me istovare. Dispačer me zajebo, izvisio za turu nazad kući, žena na telefon galami, onaj mlađi operiso mi krajnike, vriska ga stoji, ne znam ko se više dere u telefon – on il žena. Nisam mogo naći druge ture, Memorijal Day, a neću, vala, džaba vozit, nek se deru, šta im mogu, takav mi je nejčur of the biznis, ne bi se drukčije ni odmorio, evo mi se podočnjaci s bradom sastavili.

Skontam otiću do Ćele na ćevape, ima čojek najbolje ćevape u Demoinu, počastiću se i sa motelom da odspavam ko insan, svratiću u kafanu, kogajebe, nije svaki dan Memorijal Day. Tako i uradim. Odem na truck-stop, ostavim kamion, uzmem taxi ko gospodin, i nađem neki motel odma na ulasku u grad.

Zamirisali mi ćevapi još pod tušom. Dok sam se oblačio ona natopljena lepinja mi se ko lijepi po prstima, a dok sam šnjiro tene sve sam u sebi moto vruć ćevap u komad somuna. E kad sam ponovo sjeo u taxi, menščini, isto ko da sam ih već i pojeo! Al nisam, to je bio najbolji part. Onda se pripadnem da možda i Ćelo ne slavi Memorijal Day i ogladnim u sekundi isto ko da nikad nisam ćevapa okusio!

Ćelo je dobar čojek, samo puno sere. Ćelo vazda nešto sere. Nekad mi prisjednu ćevapi od njegovog sranja. Al jesu najbolji ćevapi u Demoinu i u cijeloj Americi, menščini, pa ga istrpim, ućerašmu. Elem, dođem kod Ćele, on radi, fala Bogu, Ćelo vazda radi... Zabuljio se Ćelo u ekran, ide onaj Hadžifejzović, i on nešto sere, ko izaziva Dodika na dvoboj. Čuj, izaziva Dodika na dvoboj! A meni krči u stomaku. Ćelina žena okreće tamo ćevape, struže po plahti, neki ljudi sjede, žvalje ćevape i bulje i oni u ekrane, svaki u drugi zid, još ih samo na plafonu nema, prikopčo se Ćelo ko NASA, na sve jednom ekranu mu Hadžifejzović, odvrno do daske, isto ko da će rat udarit, e ovog minuta, i sve otić u pičku materinu!

– Halo, ba, Rasime! – povičem da mu skrenem pažnju. – Halo, Rasime, hoćeš ti uzet narudžbu il da ti ja zovem ženu?!

Ćelo se okrene, klimne mi glavom, ko prepozno me, i prodere se:

– Amelaaa, jednu veliku, dobro natopi!!!

– Velika, dobro natopljena! – potvrđuje Amela narudžbu iz kuhinje.

Sjednem za šank. Na TV-u prikazuju onog Tokića kako maše bosanskom zastavom usred Banja Luke. Policiji na leđima piše POLICIJA na ćirilici, nešto ispituju Tokića i sve to ko fol zapisuju u tefter, ljudi se okolo šunjaju ko hijene, dobacuju, prijete, suju Tokiću majku balijsku. Da nema policije na ćirilici razderali bi ga ko antilopu.

– Vidiš li ti ovo, Husnija, isto ko „Jutel” 90-te! Šta ćeš popit? – sjetio se Ćelo da me pita šta ću popit.

– Pa šta je on konto – reko – da i oni mašu s njim? Daj mi Hajneken, dobro si se sjetio...

Rasim gleda u ekran i suje sebi u bradu dok mi otvara pivo. – Čuj, „Ljiljani” ratna zastava! Isto ko da smo mi njima uradili ono što su oni nama, jebote! Nema dole hajra, moj Husnija...

– Pa da su htjeli da im mašu „Ljiljani” u po Banja Luke ne bi ni ratovali!

– Ima i ta logike. Mi sve kontamo oni će doć pameti, al kaki: dok se ne otcijepe neće se proć!

– Ne može se glup čojek dozvat pameti, Rasime, nek se cijepaju, ko ih jebe! – reko. – Džabe samo handre narod...

– Čuj, tebe: nek se cijepaju! Pa jesmol se mi borili za njihovu zastavu jal za našu, Husnija?

– Ja kolko znam ti si bio u logoru ko i ja... Mi smo se borili za život a ne za zastavu... I mi smo bitku dobili, moj Rasime, a oni dole što mašu zastavama - oni će ratovat sve dok jedni drugim džigare ne počupaju! A fukara se i dalje bori za život.

– Ima i ta logike, al kad se onda nisu otcijepili neće, vala, ni sad!

– Ne žuri se njima.

– Husnija, jebemmumater, za koga ti navijaš, za njih il za nas?!

– Ja, vala, Rasime, navijam za tvoje ćevape! De, bolan, proviri tamo, reci ženi da metne extra luka...

Ode Ćelo u kuhinju, nije mu pravo što ja vako, a onda donese ćevape i samo ih, nako klizeći ko pivo u kaubojskim salonima, gurnu preko šanka pred mene. E sad meni ne bi pravo, al ne reko ništa. Kontam poješću ćevape i odo u pizdu materinu.

– A za koga navijaš ako bude ovaj dvoboj, za Hadžifejzovića il za Dodika?

– Kakav te, ba, dvoboj spopo, Rasime? – tjera me hajvan da pričam, jedva ćevap žvačem.

– Pa jel faca ovaj Hadžifejzović il nije? Izaziva frajer Dodika na dvoboj!

– Ma ne budi smješan, bolan, kakav dvoboj, na to se mogu napalit samo taki ko ti!

– A kakav sam to ja?!

– Pa taki, vidi kako si se napalio... – pričam a ne priča mi se, da mi je da jedem rahat, a ne znam jel pravim pauze da nešto kažem ili da sažvačem zalogaj. – Za Dodika se zna da je papak, al ovaj se vazda nešto furo ko gospodin i eto ga sad proziva Dodika preko TV-a baš ko pravi papak!

– Hadžifejzović papak?

– Pa ispo je papak.

– Papak što brani svoje novinare i zastavu?

– Nije papak što brani novinare i zastavu već što proziva onog šupka tako, ko papak.

– Hajd, bježi mi iz radnje, Husnija, dok ja tebe nisam prozvo na dvoboj! Vozi!!!

– Đe ću, bolan vozit, kamion mi na truck-stopu, došo taxijem – reko, skroz zatečen naglim preokretom situacije.

– Ne interesuje me, samo mi se sklanjaj s očiju! Imaš telefon, zovi taxi... – reče, neće ni da me pogleda. – Jebote... juče su ti se pišali u usta a sad ih braniš! Kakav si ti čojek...

Jah budale, kontam. Ništa, šta ću, ostavim mu cvanciku i izađem na ulicu da nazovem taxi.

Kad sam došo u motel nisam mogo da spavam. Nazovem dispačera opet da vidim imal kaka tura za Jutu. Nema. Nazovem kući, žena se ne javlja. Natjeram se da spavam. Usnijem Dodika i Hadžifejzovića ko pravi kauboji na dvoboju. I sve se šamaraju. Dodik jedan šamar Hadžifejzoviću, ovaj jedan šamar Dodiku. I sve tako. Usto sam sav išamaran. Ućeram ja njima obojici. Pokupim stvari i pravac u kamion i kući. Jes kamion mi prazan, al mi stomak pun, kontam, ćevapi još drže.

Odvrnem Halida, zapalim cigaru, reko naću neku turu za srijedu da pokrijem gorivo, šta ću, takav mi je nejčur of the biznis.

A Halid se raspjevo, naleti ona „Okuj me, care”, pa i meni glas poleti za njim...

Top