ABDULAH SIDRAN: MOJ POLICIJSKI KARTON

21 Septembar 2015

Moraš ući u partiju, šapatom je sa bolesničke postelje govorio tata, dok je još mogao otvarati usta i mrdati jezikom i vilicama.

Bližila se Nova 1964. godina, meni se na fakultetu svidjelo sve: i raja, i cure, i predavanja. Na meni se vidjelo da mi se svidjelo. Smanjio odlaske u Patke, počeo birkati garderobu. Ovo se slaže, ovo se ne slaže. Nije to nikako moglo promaći robijaškom oku Mehe Sidrana. Šušti mu iz grla: Važno je da ukinemo karton. S kartonom u životu – ništa od života !

Prime me, dva mjeseca nakon njegove smrti, 17. maja 1965. Ne znam ništa o kartonu. Ako su ga i ukinuli, brzo su ga opet otvorili. Nije puno prošlo, izabraše me za sekretara partijske organizacije na Odsjeku za jugoslavenske književnosti Filozofskog fakulteta. Napunilo se , od prijema, četiri godine - izbaciše me, odlukom Univerzitetskog komiteta SK BiH, 13. aprila 1969. Deset sati trajao sastanak. Odgovornost redakcije studentskog lista 'Naši dani', povodom sudske zabrane poslednjeg broja. Svi se izvukli s nekakvim kaznama i opomenama – mene šutnuli jednoglasno: 13:0. Bilo i tijesnih glasanja. Pošto je bio 'samo' lektor, a ne urednik, Gavrilo Grahovac se izvuko, sa 7:6. Stevan Tontić, glavni, Zdravko Grebo, odgovorni urednik – fasovaše nekakve opomene, ali ostaše u Partiji. O Stevanu valjda brinuo profesor Kasim Prohić, filozof, Zdravko imao jaka roditeljska imena – a nije imao krivnje: bio u Beču kad smo mi, bez njega, napravili taj zabranjeni broj. Uzalud podmetao leđa: tucite i mene i ja sam kriv, tucite i mene... Ništa. Završismo u Klubu novinara, do fajronta, od fajronta do svitanja i novoga dana – u kafančugi na autobuskoj stanici.

Prošlo pedeset godina. Živ je moj karton i živi su mnogi od onih koji su ga punili, svih pedeset minulih godina. Država se jeste raspala, ali Služba nije. Njeni sinovi i danas kroje naše živote, posvuda. Ondašnji mladi pjesnik, Udbin miljenik i kadrovska uzdanica, iz svojih sinekurnih uredničkih stolica danas upravlja sarajevskom književnom mafijom i ne diže šape sa državnih kasa, budžeta i fondova. On nema svoga kartona.

A moj je karton živ. Samo malo mlađi od mene, drži se dobro, veoma dobro. Nije bio upravu moj otac, golootočki uznik Meho Sidran. Život bez kartona – život prazan i nikakav. Ovako je dobro. Ovako je mnogo dobro.

Neka vječno živi on – moj policijski karton!

 

 

Tekst objavljen uz dozvolu autora

Top