BOJAN KRIVOKAPIĆ: SEPTEMBAR
Istaknuto

08 Septembar 2016

Svaki septembar je mala smrt.

Dogodi se ta dramatična promena, zavlada nervoza, kraj leta, početak škole. Početak škole je celoživotna nervoza. Promene se boje, zlatna se svetlost zablatnjavi, prohladne noći najavljuju višemesečnu depresiju. U centru je sve manje onih što sviraju i pevaju, uglavnom iz gladi. Grad se vrati u svoj ocmoljeni ritam. I tako do proleća.

Ulični svirači i pevači su mi iz godine u godinu sve zanimljiviji. Pritom ne mislim na festival, već na ove što prose. Do skoro ih nije bilo toliko. Sad su to nastupi raznorodni, školovani i neškolovani, iz duše i iz muke, pevanje na sav glas i cviljenje, drljanje po violini, drombuljanje, rastezanje pasuljare u dvočetvrtinskom taktu. Te pasuljare su mi posebno drage. Prošle zime, usred švedske depresije na Gotlandu, kad je svaki dan bio isti, a vetar leden, a sivo da se ubiješ i nigde zraka sunca ni osmeha, naletim na harominikaša i prepoznam melodiju: Bitola, moj roden kraj! Istresem silne pare, ne brojeći. Raspekmezim se, kič. On me gleda, gleda pa kaže: Biće to sve dobro. Prepoznali smo se. Hvala pasuljari.

Pre nekoliko dana odemo na ultra-mega nastup drugarice pevačice. Na bini samo klavijatura, njena zlatna haljina i prodorni alt. Antigraciozni pokreti. Pogled pravo u oči. Šakom u publiku. Drugarica pevačica grom. Stena. Po nama padaju konfete i šarene trake, bljeskaju stroboskopi, vrte se disko kugle. Dižemo sve četiri uvis. Neki će reći bljak. Ti i takvi mogu da mi se sagnu.

Na izlasku mesečina razlivena po Dunavu i prašina koja nam puni nozdrve pa sutradan istresamo crne sline. A usred prašine, pod drvetom, dvojica razvukli pasuljare pa pevaju na sav glas. Neki im priđu, neki prođu, neki im daju pare, neki ne, neki zapevaju, neki prećute. Pomislim, nikad se neću odseliti odavde.

Skoro će svanuti, treba stići do kuće, a mi nemamo za taxi. Drugarica pevačica ima kuću od četiristo kvadrata. Neki od nas žive u dvadeset. Kvadratura nam opada iz dana u dan.
Svaki septembar je mala smrt. Ovog prvog septembra sam se setio da je na taj dan pre tačno trideset godina umrla mama moje mame. Istog dana se rodila i moja drugarica. Jedna umrla, druga se rodila.

Treba slaviti život, javlja mi drugarica s mora.

U septembru se skupljaju lešnici, i orasi. Pre neki dan prolazim kroz kampus, kad tamo – rodile smokve, a orasi se oklembesili pa samo što ne popadaju. Trebalo bi ustati u cik zore, poneti dva-tri cegera, pa od ulova kasnije napraviti kolač, ili ne mora kolač, može samo onako – u tanjir, pa pozvati ljude. Gde je gozba, tu je radost. Akumuliranje radosti pred zimsko muljanje uspomena na leto.

Svaki septembar je mala smrt sa ukusom oraha, i grožđa, i smokava. Smrt po kojoj padaju konfete, a mi se mrdamo u dvočetvrtinskom taktu. I tako sve do novog sunca.

Top