Printaj ovu stranu

ELIS BEKTAŠ: и-ма-јед-на-мод-ра-рие-ка-ва-ља-на-ма-пре-ко-рие-ке испадаш!
Istaknuto

07 Juli 2016

прие пола стољеча свиет је још увиек био добри стари свиет у коме се знало како шта функционира и штае чија задача. услиед непостојања глобалне информатичке мреже чељад је информацие о свиету добивала путем школе те путем занимљивих а бескорисних садржаја ко штое умиетнос мада ни обичној и профаној забави неби било поштено одузет ту едукативну димензиу.

умиетнос и забава подучавале су чељад ономе зашта школе нису имале времена ко и ономе што ние било од суштинског значаја за изградњу пролетера ил поштеног интелигента. такое мак диздар моро написат своу чувену пиесму у којој је објаснио џе се налази модра риека. пошто се унас поезиа ипак више пише нег чита та корисна информациа осталае непозната вечем броју чељади па суе зато индекси одлучили углазбит и тако учинит доступниом широким пучким масама. мисмо онда сви научили ту пиесму и могли смо у свако доба дана и ночи па чак и након четри до шес попиених пива ко из топа испуцат све што знамо о модрој риеци. а знали смо углавном двие битне ствари - под један смо знали да се она налази иза горе иза дола иза седам иза осам и још хуџе и још луџе преко морних преко горких преко глога преко драче преко жеге преко стеге преко слутње преко смутње иза девет иза десет тамо доље испод земље и онамо испод неба и још дубље и још јаче иза шутње иза тмаче џе хорози непјевају џе се незна за глас рога и још хуџе и још луџе иза ума иза бога, а под два смо знали да нама ваља преко риеке мада нам никад ние докраја и на увиерљив начин објашњено што нам ваља прекоње а да неговоримо отоме што никад нитко ние помено имал нањој мостова и џе се налазе

данас је све то меџутим знатно једноставние. довољное отич на сљедечи линк и тамо чете уколко имате барем најосновние знање енглеског сазнат дае овај горњи опис земљописног положаја модре риеке уствари само пиесничка фигура за аотеароу. а штае аотеароа научичете кликом на горњи линк ил ако вам небуде мрско па научите лиепи маорски језик
ал немојте пречерано пустит надањима навољу. ни википедиа вам нече понудит одговор на питање а што нам то ваља преко риеке. и што у пиесми ние казано прико рике јер дае тако некако липше а богами и прецизние

на крају вас морам упозорит да ние све у технолошком и информатичком напретку. безобзира на то што сад путем једног клика миша морете сазнат џе се налази та модра риека ви ипак свремена на вриеме прочитајте и ону диздарову пиесму ил барем послушајте касету од индекса. онае проглашена за најбољу бошњачку пиесму и сигуран сам да че се још дуго задржат на челу таблице, макар док наши професори, критичари и књижевници несазнају за скендера куленовича. ил барем за селима арнаута за почетак

...

пошто че бит оних кои че врчет главом а неки че се од њих и бечит намене због тога што сам казо дае тамо неки скендер куленович ипак мало вичнији пиесничком бескорисном послу од диздара ја чу у своу одбрану испричат једну згоду. прие пар година наџем код оног старог што продае књиге на бунуру у мостару скендерове сонете. и то оно лиепо библиофилско издање прве књижевне комуне. питам поштое књига а он вели - јел пуно четри марке? ние, рекох, пуно па шчепах књигу и утекох преко бунура бјежеч од оне марке кусура ко од каквог проклества. тек касам прешо мос успорим корак и отворим књигу. шучур драгом аллаху те то учиних на обали јер да сам таку непромишљенос учинио на мосту сурвали бисмо се и књига и ја а можда и мос у неретву од изненаџења - књигуе потписо лично скендер, оним старинским фломастером

удесило се да мие баш те вечери у госте дошо најдражи ахбаб па смо мало сиедили и акшамлучили успут напрџујучи освему и свачему. унека доба ночи ја се повукох на спавање јер виџех да мие ахбаб уморан а онаки фин и пристојан прие би крепо од исцрпљености нег ми казо - де ме болан пусти да дахнем душом, неморем те више слушат
неџе пред саму зору, у оно доба кад џинни савијају ону велку сиенку са мостара и поњему распореџују дневне сиенке, мене пробуди појава звана начерало ме пишат. касе хочете тихо и нечујно кретат немојте ходат на прстима, тое само лоша литерарна фигура, веч се ослањајте на вањски брид стопала. тако сам ја крено до хале, нечујан ко чејен, да непробудим свог уморног ахбаба. ал тај је страх био посве безразложан јер га угледах како и даље сиеди тамо џе сам га оставио, повиен над књигом са скендеровим потписом

- ниси ваљда све досад чито? упитах га забринут јер да мие жао што се ние одморио

- аха, благим гласом потврди мој ахбаб и подиже главу таман толко да му на лицу видим два поточича суза

вако витак и елегантан, штое литерарно допуштен начин да засебе кажем да сам мршав и сух, јасам и поприлично дебелокожно џубре што значи да баш и нечу лахко пустит сузу због тамо неке пиесме. ал и таки бешчутан ја и данданас осиетим да мие указана незаслужена милос и да ме обасиала нека неописиво лиепа ал и ко туч тешка свиетлос сваки пут кад прочитам неке од скендерових пиесама. јер ме његове пиесме подсиете на једну важну ствар коју често заборављамо - дае инсан сам и да тој врсти самоче нема лиека а да се њен ужас море надвладат само путем љубави при чему морате знат да кад скендер каже љубав то нема исто значење ко кад ту риеч напишу популарни пиесници кои су се изборили за пласман у горњем диелу табеле

добро, ваља бит искрен па признат да ме ни модра риека ние остављала раводушним и дае у мом животу имала улогу коју никако немогу назват незнатном. у нижим разредима пучке школе веома сам је волио читат и усеби и наглас јер ми се она доимала префињениом од у тај вакад популарних разбрајалица попут оне хокошпокош прде кокош и ам буре бам буре јасе сакрих за буре. а у позним гимназиским данима једном сам је слушо и на концерту. билое непоновљиво искуство свиедочити колективном заносу публике при чему су у њему предњачили одликаши и врлодобри џаци. толикое био снажан тај занос да се почо изљеват из тиела што су се њихала скупа са пимпековим гласом па се почо и намене преносит. а јасам осиетио потребу да изаџем на зрак и запалим јорк кои се таман тих година био појавио с оним лаконски риечитим слоганом - сцигаретом ниси сам. е тај занос, тај посвеченички загрљај са тишином након пимпековог убиеџивања да нам ваља преко риеке, тое нешто начем чу све до смрти бит захвалан мом драгом маку диздару. кои је све добро написо осим једне ствари. пиесници преко риеке иду сами, џематиле че риеку прелазит извиџачи, рибари ил десантна пиешадиа