RADA DE JELENIĆ: Kako je Dane bokser postao baboj...c

02 Avgust 2015

Dane se rodio u nekom malom selu kod Bosanskog Novog, jako malo selo, par kuća tamo i ovamo, ni na karti ga nema. Otac mu bio partizan, oficir neki, ali se 1945.g. demobilisao i vratio u rodno selo da radi zemlju. I oženio Darinku, koja je isto partizanski oficir bila i isto se u selo vratila. Dane se rodio 1946.g. i nije ni godinu napunio kad je Darinka otišla i 12 godina je nije bilo. Vratila se u vojsku ili je u OZN-u otišla, tako se pričalo, ali niko nije znao tačno. A rodbine nije imala, sve izginulo i pobijeno za vreme rata, pa nije bilo nikoga da se interesuje za nju. Otac ostao sa malim Danetom i oženi se ponovo, sa nekom Senadom, od Drvara, krupna i jaka bila, ali nije na jedno oko videla, nego samo onako belo oko bilo. I rodi Senada dve devočice, jednu za drugom, ali obe brzo umru.

I kad je Dane osmu godinu napunio, rodi se Marinko. Bio kmezav do zla boga, samo je plakao i kmezio se, i svi samo u njega gledali a u Daneta niko. A on onda u školu išao, u II razred kod učiteljice Žike, u susedno selo, odmah iza brda. I počne on da se tuče. Bije decu, i manju i veću, i s razlogom a još više bez razloga. I onda mu posle lakše bude. A najviše tukao jednog Milana, iz III razreda, koji je uvek, i zimi i leti, u celim opancima dolazio, a on uvek u nekim razvaljenim, stalno mu sa nogu spadale. I učiteljica ga tukla prutom po rukama, to se packe zvalo, pa ga vukla za kosu, tu gde su posle zulufi bili a i ocu ga prijavljivala, pa je ovaj kajiš skidao. I tako sve do 13. godine, kad se Darinka jedan dan iznenada pojavila, pokupila Danetovu krštenicu i đačku knjižicu, uhvatila Daneta za ruku i pravac na voz.

U Novi Sad ga dovela i odmah u radnju odvela, onu Prolaznu NAMU što je bila, što si mogao iz jedne ulice da uđeš a na drugu da izađeš, i obukla ga od glave do pete, sve novo! I nove cipele mu kupila i torbu za školu, i knjige i sveske i sve za školu što je trebalo. I u školu ga odvela i u V razred upisala, jer je on u selu jednu godinu pauzirao, zato što je tamo samo 4 razreda bilo. Ona dobila stan od UDB-e u Vuka Karadžića ulici, tamo gde su vatrogasci, pa još malo više, u dvorištu, jedan dvosoban prizemni stan. Prvo se u kujnu ulazilo, pa u jednu sobu, pa u drugu i onda je jedan veliki špaiz bio, sa prozorčićem , na vatrogasce gledalo. I tu njih dvoje počnu da žive, ali mu Darinka zapretila: Ako se bude tukao, vraća ga u onu njegovu bosansku vukojebinu, pa neka onda njegov otac sa njim oči vadi. I uplašio se Dane i nikog nije dirao, a njega niko nije ni pipao, jer je još onda pesnice kao velike dunje imao.

A kad je šesnaestu napunio i u osmi išao, odvede ga komšija Ferika u bokserski klub. Tamo kod stadiona "Vojvodine" i starog "Kabel"-a, a biciklistički klub na ćošku bio. I njemu se tamo jako svidelo i kao da je pronašao sebe. I jako je brzo napredovao, bio i vredan a i talentovan, i sa sedamnaest već juniorski prvak Srbije bio i treći na saveznom, jedan Šipac ga tri puta rušio, uvek na istu fintu. Sa devetnaest prvi put prvak Srbije, seniorski, a od 21-ve godine 6 puta prvak Jugoslavije. Od poluvelter do srednje. Bio i u Partizanu, i u Puli kod Parlova, i u Zagrebu, i u Nišu a sa 30 se vratio u Vojvodinu. I sledeće godine prestao da boksuje, okačio rukavice o klin, jer nije mogao više kile da skida a i nije mu se više treniralo. A počeo i mnogo da pije.

I kad je prestao da boksuje, još se godinu dana po klubu muvao, pomagao treneru i ekonomu. I. onda mu ovi iz kluba nađu posao u jednoj špediterskoj firmi. To su oni što pomažu da se roba prevozi. Prime ga za kurira i odmah mu i moped daju, jer je on za sve kategorije položeno imao, od A do E. Pa se švrćkao po celom gradu i sa tim mopedom devojke bario i vozao. Lepo mu tamo bilo, nije morao više da trenira a plata bila velika. Ustvari ne plata, nego viškovi. A viškova bilo više nego plate, pa se lepo živelo. I još kad je Darinka u penziju otišla, pa dobila i penziju i još na Spomenicu, skoro duplo više nego plata do tada. I Danetu odrezala da pola plate daje u kuću. a ostalo neka troši kako hoće. I krenula da renovira stan, prvo patos promenila, pa krov pretresli i obnovili i onda počela novi nameštaj da kupuje. A Dane se samo smeškao, vidi da ona to njemu za neki brak sprema.

I par puta mu neke njene preporučivala, pa ih njene prijateljice dovodile na gledanje, ali se njemu ni jedna nije svidela. Sve neke mutave, ne znaju usta da otvore a nisu ni lepe bile. A on navikao na one što su po kafanama sa njim zalazile. Što su pušile, mogle da popiju, pričale kao ljudi a i nisi ih morao puno moliti da se jebu. Pa je on, još dok je bokser bio, više takvih dovodio u kuću, ne samo na jednu noć, nego i za duže. Ali ni jedna nije ostala, tri-četiri meseca najduže. Neke same otišle, neke on oterao, a neke i Darinka.

I onda, baš kada su novi nameštaj i u kujni i u negovoj sobi kupili, dovede on jedno veče jednu Vidu. Vida radila u osiguravajućem zavodu, neka šefica bila u računovodstvu i dobru platu imala. Nije bila lepa, mala pa debeljuškasta, kao valjušak, ali za one stvari majstorica! I da meša, i unutra da mu ga stiska, i da pipa i miluje i rukama i ustima, ma čudo jedno! I on se kao zaljubio, već počeo i o venčanju da misli, a Darinka počne da mu priča kako je Vida lenja i neće ništa po kući da radi, i kad s posla dođe legne da spava a ručak za sutra tek uveče kuva, i ovakva je i onakva je i na kraju ona ode. A Vida je jedina koja se nije na njegovu dužinu žalila. Jer je on onu stvar kao batinu imao. Guju u gaćama! Kad je bio u vojsci, pa išli na tuširanje, iz celog bataljona dolazili da gledaju koliki mu je. A zastavnik Božović mu rekao, da za 20 godina koliko je on u Armiji, nikad toliku kurčinu nije video. I pročulo se to po celom gradu, pa je uvek bilo onih koje su htele da probaju. Pa su i vrištale i plakale i molile da ga vadi i svašta bilo! A Vidi potaman bio, kao da je krojen za nju. Posle bila i ona Radoslava, Cica je zvali, vaspitačica u obdaništu, i ona jedno tri meseca bila, ali se stalno sa Darinkom svađala i na kraju sama otišla. Pa Darinki jako žao bilo, a dok je bila tu, nije mogla očima da je vidi. I njoj je bio prevelik, ali se posle navikla, pa je samo stenjala, ali se nije više bunila. I onda je Zoru doveo i ona skoro za stalno da ostane. I Darinki bila dobra i kuvala dobro i svake nedelje po dve-tri vrste kolača pravila, samo kao da je polu Ciganka bila, od onih belih, kućevnih, mada to njemu uopšte nije smetalo. Radila u Komitetu, kafe kuvarica bila, pa radila nekad ujutru a nekad popodne, kad su one sastanke dugačke imali. Kafe im kuvala i služila, nekad i do ponoći. I lepa bila, dugu crnu kosu imala, do dupeta skroz. I sve valjalo, sve dok mu jedan dan komšija Ferika nije rekao da je Zoru video da zalazi i kod vatrogasaca i da je tamo u onu njihovu sobu za odmor vode. A Ferika pošten čovek bio, ne bi ga lagao nikako. I pritisne on nju da prizna i ona mu na kraju kazla da jeste jedared išla, jer je čula da ima neki Radivoje, što mu je isto veliki bio, pa htela da uporedi, da vidi dal je veći od njegovog. A nije veći bio, nego je njegov najveći! I onda on i nju otera, kurveštinu ciganjsku!

A dok je bokser bio, slike mu po novinama izlazile, slavan i poznat bio, pun para, i u koju god kafanu da uđe, svi ga poznavali. I ženske se lepile za njega, kao muve na lepak. I lepe, i manje lepe, i studentkinje, i učiteljice, i radnice, i službenice a bila i jedna glumica iz mađarskog pozorišta. Ta je celu noć cičala i vrištala, Darinka nije oka sklopila.

I ono početkom devedesetih, kad su se stanovi otkupljivali, otkupe i oni njihov stan, ni 150 maraka nije koštalo. I sav nameštaj nov stavili, posteljinu belu, i stolnjake, sve Darinka nakupovala. I počela da mu govori da je vreme da se ženi, 45 je već napunio i treba i otac da bude i nema čekanja više. A njemu se više ni jedna nije sviđala. Na stotine ih je imao, a jedino mu Vida u srcu ostala. I išao jedared da je traži, u firmi njenoj, pa mu rekli da se Vida udala za jednog vatrogasca. Valjda za onog Radivoja, što je isto kurat bio. A od 95-te firma sve lošije radila i 98-me ode u likvidaciju, zadnja 2-3 meseca ni plate nisu primili. A drugi posao nije mogao ni da nađe, već je 52 godine napunio. A 99-te počne i Darinka da poboljeva, odmah posle onog bombardovanja, i na Prvi maj 2000-te umre. I Dane ostane sam, bez posla, bez mamine penzije, bez žene, poludio skroz. Imali su oni ušteđeno nešto para, ali se to jako brzo topilo.

I počne on na pijaci da radi. Nabavio dvoja kolica, veća i manja i ujutru od 5 do 7 prenosio voće i povrće od kamiona, kombija i auta do tezgi. Jak, ništa mu teško nije bilo, ni da digne, ni da ponese. Ali tu je mogao samo 500-600 dinara dnevno da uzme, a to mu ni za hranu nije bilo dovoljno. A treba i za cigare, i za vinjak, i za lekove za glavu, koje je onda počeo da uzima. Jer je njega, od mamine smrti, počela glava da boli, i to jako, da poludi. Išao on po doktorima, svakave preglede prešao, i razne lekove gutao, ali se bol samo smanjivao, ali nije nestajao i bez lekova nije mogao.

I tamo negde 2004-te ili pete, kaže njemu ona Marika, što je čajeve i lekovito bilje na pijaci prodavala, a znala je koliki mu je, jer je par puta na probi i merenju bila, da ima žena koje bi za takav kurac dobro platile. Jesu malo starije, zna ona jedno 3-4 takve i on bi mogao sve njih da opslužuje, a i više, i da bude lepo i njemu i njima. I pristane on, šta će drugo! I jedne subote, Marika ga uputi kod jedne babe od sedamdeset i kusur godina, ali jako željne onih stvari. Njemu prvo bilo gadno, baba em matora, em debela, em dlakava, ne depilira se uopšte. Ali je izdržao i odradio posao i kad joj je 30 evra uzeo, nije se više uopšte ni gadio, ni ustručavao. I nakupio on brzo jedno desetak baba, ni jedna nije ispod sedamdest, a dve su i osamdeset pregurale, i svake nedelje 5-6 njih, svaka po 30 evra, ma super! Mogao opet lepo da živi. malo ono što na Birou dobije kao nezaposlen, malo ono sa pijace a glavno ovo za babojeb. Po 350-400 evra mesečno, za njega samog, sasvim dosta!

A ja Daneta znam već više od 30 godina. Jer je u istom dvorištu, gde je i Dane, stanovao i jedan moj stric Dragan, a svi ga Draga zvali, isto sa mamom svojom. To je tatin brat od ujaka bio, i ujna, pa sam ja mog starog par puta godišnje vozio kod Drage i baba Pavke, da se oni izdivane. Onda stari i baba zasednu unutra a Draga i ja izađemo napolje, tamo je on imao neku zelenu baštensku garnituru, i tu ja mogu i da pušim i da pričamo svašta. I litru šljivke Draga iznese i odmah se i Dane tu stvori, da se pozdravi sa mnom. pa ga mi ponudimo da sedne a njemu neprijatno da odbije i ja se Danetovih priča naslušao, svaku po nekoliko puta. A jedared ja odem u "Piroš čizmu", još je to radilo, čekao sam neke poslovne partnere na ručak, i vidim Daneta tamo, pa sednem malo sa njim i naručim i njemu ručak i piće, sve na firmu išlo. I isto bilo par puta kod onog Travice, u Cara Dušana ulici, tamo je on često zalazio. A i ovako, kad ga vidim, ja mu platim piće, red je neki, moj strika Draga se upokojio, pa mi ovaj Dane sad dođe kao neki rod. Pa se zato on, kad me vidi na ulici ili na pijaci, dere kao magarac "Zdravo direktore" i "Kako si direktore?", malo da mi podiđe a malo i da me zajebava. Kao da ja ne znam za te fore.

Pretprošle subote, ja odem na Limansku pijacu, tamo ima jedna prodavnica gde se prodaje i pileće i pačije i guščije i ćureće meso, i dimljeni gronik od svinje i pileće kobasice i još svašta, što nigde drugde u gradu nema, a i besplatno me nauče kako se šta sprema. A ja volim baš takve stvari. Supu od pačijih vratova, naprimer, ili dinstani ćureći batak i sl. I sretnem Daneta. Šeta po pijaci i zeza se sa onim prodavačicama tamo. Drpa ih, pipa, štipa, a one se ništa ne bune, nego se smeju, ciče i pipaju i one njemu mišiće na rukama. A njemu bicepsi još uvek kao u Švarcenegera, iako mu je šesdesetdevata. I kad me je video, ostavi on te ženske i navalio da idemo u kafić da on mene časti jedared, dosta sam ja njega čašćavao. A ima i zašto da časti, od 2011.g. je pravi penzioner postao. Istina, penzija mu je jako mala, jer ima samo 20 godina staža, ono što je boksovao se ne računa, a ovo kod špeditera se doprinos samo na plate uplaćivao, pa je i penzija skromna ispala. Ali bolje i to, nego ništa, a ima i zdravstveno, ne mora više doktore da plaća. I ja imao vremena, nisam nigde žurio, kao što ja obično jurcam negde, a i volim da slušam te njegove priče, nije uopšte dosadan, kao što matorci znaju da budu. Jedino nisam dao da on plaća, znam da nema. Jer to što babe jebava, to kako dođe, tako i ode, kod Daneta to tako ide. I popijemo po dva vinjaka, sa malom kiselom vodom, i čujem najnovije vesti:

Daneta ona stvar još služi i radi bez greške, ali zna on da to neće večito da traje, pa je smislio šta će da radi kad ode u jebačku penziju. Od tih petnaestak baba, koje ima na spisku kao mušterije za one stvari, a on njih abonentkinje zove, četiri je štiklirao. Bari svaku od njih da se venčaju i da mu prepišu i stan i penziju, kad riknu. I svima istu priču priča, pa kod koje prvo upali. Smejao se ja kao blesav, kad mi je to pričao, a on ozbiljan i kaže mi:

‒ Možeš ti da se smeješ koliko hoćeš, ali ja na pijaci uskoro više neću morati da radim, a ni skrnave babe da jebavam. Nego ću da živim kao pravi čovek, kao pravi gospodin čovek. I onda ću ja tebe na ručak kod Travice da vodim, da vidiš da Dane zna šta su pravi prijatelji.

Top