The Guardian | O militantnom ateizmu

04 Novembar 2015

Ljudi postaju ateisti iz različitih razloga. Neki se za ateizam opredeljuju u mladosti, posle detinjstva provedenog u crkvenim školama. Neke ateiste su odgajali ateistički roditelji. Ljudi postaju ateisti i posle dugotrajnih teoloških studija. Ja sam postala ateistkinja onako kako mnogi hrišćani postaju hrišćani – činom vere.

Imala sam 6 godina i u novoj haljini s karnerima tražila uskršnje slatkiše po dvorištu. Onda mi je mama ispričala priču o Uskrsu. Veoma podrobno mi je objasnila Isusovo raspeće i njegovo vaskrsenje u božjeg sina. Kada je završila priču na kojoj je zasnivala svoju veru, pogledala sam je i rekla: „Ne verujem da se to stvarno dogodilo“.

Do tog zaključka nisam došla zato što mi je priča o čoveku koji ustaje iz mrtvih bila besmislena – nisam bila izrazito analitično dete. I dalje sam zdušno verovala u Deda Mraza i uskršnjeg zeku. Ali kada sam u sebi potražila veru u višu silu, prosto je nisam našla. Želela sam da verujem – vrlo je utešno imati boga. Ali u meni te vere nije bilo i tako je i danas.

Sa istim pouzdanjem s kojim neki moji prijatelji veruju da je Isus uvek sa njima, ja znam da sam sama. Sa mnom je uvek samo hladna istina da ću kada umrem prestati da postojim bilo gde osim u sećanju najbližih, i da su oni koje volim zauvek izgubljeni kada umru.

To je moja istina. Ona nije prijatna i kao majka bih dala sve da moja deca, ako im se nešto dogodi, zauvek žive u kraljevstvu dobroga boga. Ali ja u to ne verujem.

I moje neverovanje u boga je čin vere. Kao što ne možemo da dokažemo da bog postoji, nema dokaza da ne postoji. Za mene boga nema na isti način na koji ga za nekog vernika ima.

Neprekidno sebe podsećam na tu činjenicu: da je moj ateizam čin vere. Lako je osuđivati užasne stvari koje se čine u ime raznih bogova, raspravljati o ulozi žene u monoteističkim religijama, ismevati opskurne verske propise i obrede i misliti: to su neki blesavi ljudi. Krivicu za svako zlo je najlakše svaliti na religiju.

Militantni ateizam nije bolji od verskog fanatizma. Pogledajte sajtove posvećene vređanju islama i hrišćanstva, slavne ateističke gurue koji propovedaju mizoginiju i pozivaju na profilisanje muslimana. Kao crna ateistkinja često sam izložena rasizmu drugih ateista. Stotine hiljada ljudi slepo slede ateističke vođe kao što je Richard Dawkins i urlaju i vređaju i prete svima koji im se suprotstave.

Na ateističkim sajtovima ćete naći istu mržnju i zatucanost koje su razni vernici vekovima bljuvali na druge vernike. Kada nam neko zameri na našoj ateističkoj zadrtosti, mi odbrusimo: „Ali ja tako mislim o svim religijama“, kao da to automatski popravlja stvari. Naše uverenje da smo apsolutno u pravu dok drugi greše, da smo moralniji od drugih – sve to je već viđeno.

Možda nije u pitanju vera, već ljudska priroda. Možda smo prinuđeni na izmišljanje „drugog“ i zbijajanje redova protiv njega. Možda moramo da pripadamo hijerarhiji zasnovanoj na klasi, rodu, rasi i etničkoj pripadnosti. Možda je ljudska potraga za idealnim društvom, svejedno da li pomoću hrišćanstva, islama, socijalizma ili ateizma – način unošenja smisla u ravnodušni svet oko nas i potvrda naše važnosti u njemu.

Jedno je sigurno: ako zaista želimo da prevaziđemo rasističke, seksističke, homofobne tendencije u našem društvu, treba da se udaljimo od religije. Tako je, ne moramo da je neprekidno preispitujemo i žestoko raspravljamo o njoj. Hajde da umesto toga preispitamo naše obrazovne, zdravstvene i ekonomske sisteme i naše ekološke politike.

Religija sama po sebi nije neprijatelj i verski tekstovi nisu odgovorni za strahote koje činimo jedni drugima. Potreban nam je izlazak iz iskonskog čopora koji neprekidno definiše drugog da bi sam sebi bio uverljiviji. Tek tada ćemo biti slobodni od svake dogme, onako kako mi ateisti mislimo da već jesmo.

Ijeoma Oluo, The Guardian, 24.10.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 02.11.2015.

Srodni link: The New Yorker – Nauka i militantni ateizam

Top