Željko Pantelić: Ko brani Karadžića, okrivljuje sve Srbe
Istaknuto

28 Mart 2016

Nije toliko strašno imati u svom narodu i svojoj istoriji ratne zločince i neljude, koliko je strašno minimizovati ili relativizovati njihova zlodela. O jednom narodu ne govore zločinci koji su ubijali u njegovo ime, već odnos tog istog naroda prema tim krvnicima... I još devet razloga zbog kojih ne treba braniti Radovana Karadžića.

Reakcija javnosti u Srbiji na presudu Radovanu Karadžiću je bila, eufemistički rečeno, inoportuna. Počev od političkih lidera do onih koji se smatraju intelektualnom i duhovnom elitom Srbije.

Prvo, Radovan Karadžić je rođen u Crnoj Gori, nikada nije živeo u Srbiji i veći deo života je proveo u Sarajevu i na Palama. Pa se postavlja pitanje zbog čega je vlada Srbije zasedala povodom presude Radovanu Karadžiću, stranom državljaninu? Svaki pokušaj da se relativizira odgovornost Radovana Karadžića za ratne zločine je direktno nametanje odgovornosti svim Srbima iz Republike Srpske za nedela koje su činili proizvodi ostataka zloglasne komunističke Džavne bezbednosti i oficiri koji su “odnegovani” u komunističkom šinjelu. U Drugom svetskom ratu, komunisti su pravili tzv. pseća groblja po Crnoj Gori u uniformama Jugoslovenske vojske u otadžbini, ovoga puta su izgledali kao četnici iz filmova Veljka Bulajića i ponašali se kao ratni zločinci Kosta Pećanac, Boža Javorac, Pavle Đurišić (po povratku iz zarobljeništva u Nemačkoj) ili sprski fašista Dimitrije Ljotić. Ironija sudbine je da je i tada, kao i onda, bio stavljen na stub srama general Dragoljub Mihailović. Zašto je to urađeno u Drugom svetskom ratu objasnio je Džordž Orvel u tekstu koji ide uz svaki primerak njegovog slavnog romana “Životinjska farma” a zašto je to rađeno u poslednjim ratovima, morali bi da pitamo psihijatre, ne one kao Radovan Karadžić, naravno.

Drugo, ako su neki zaboravili red je da se podsete da je u poslednje dve godine rata u Bosni i Hercegovini, autokratski režim Slobodana Miloševića je zaveo sankcije Republici Srpskoj koje su bile mnogo oštrije i strožije nego one koje je svet uveo građanima Srbije zbog despota koji je sedeo u bespravno otetim vilama na Dedinju. Dakle, koalicioni partneri koji danas čine vladu Srbije, bili su na vlasti, na ovaj ili onaj način, i u vreme kada je Karadžić počinio krivična dela i distancirali su se od njega uvodeći sankcije čitavoj Republici Srpskoj zbog Karadžićeve politike.

Treće, zvuči šokantno za armiju patriota i onih koji bi da revidiraju ulogu pretposlednjeg komunističkog lidera u Evropi (poslednji je Lukašenko, na nesreću Belorusa i dalje je na vlasti) ali Republika Srpska je preživela samo zahvaljujući Tuđmanovoj Hrvatskoj koja je gotovo dve godine snabdevala, trgovala i održavala u životu državu Srba iz Bosne i Hercegovine.

Četvrto, Milošević je ostavio na cedilu Srbe u Hrvatskoj i BiH, Karadžić je izdao Srbe u Hrvatskoj jer je morao da plati cenu Tuđmanovog pomaganja dozvoljavanjem hrvatskoj vojsci da zauzme Glamoč, Grahovo i isočni deo Dinare i napravi obruč oko Knina, pred početak entičkog čišćenja Srba u Hrvatskoj u tzv. operaciji “Oluja”. Karadžić je školski primer egocentričnog političara kome je više stalo do toga kako mu stoji kosa nego do sudbine naroda. Uostalom, i on i Ratko Mladić su poručivali da se neće predati živi a eto ih obojica u Hagu. Tako su lako oduzimali tuđe živote a tako snažno se drže za svoje, toliko da su spremni da ih provedu i u zatvoru do poslednjeg dana, a da mogu i do poslednjeg Srbina.

Peto, to što su Bošnjaci, Hrvati, Albanci ubijali i proterivali srpske civile, ne može da opravda nikada zločine koje su Srbi u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu napravili nad bošnjačkim,hrvatskim i albanskim civilima, niti da umanji odgovornost srpskih paravojnih formacija i vojske Republike Srpske za monstruozne zločine, ne samo u Srebrenici već i drugim gradovima u kojima su civili Bošnjaci i Hrvati bili ubijani, proterivani, smeštani u koncentracione logore, ili za pucanje po civilima u Sarajevu i granatiranje grada na Miljacki bez ikakvog vojnog opravdanja. Karadžić je, kao predsednik Republike Srpske i lider vladajuće partije, imao dovoljno vremena da donese zakone i utiče na to da se u Republici Srpskoj pokrenu postupci za ratne zločine koje su srpske paravojne formacije i vojska Republike Srpske učinile. Na taj način bi pokazao da nije odgovoran za te zločine i da je Republika Srpska država. Jedna država se razlikuje od banditske organizacije upravo po tome što postupa po zakonima i procesuira svakog ko se o zakone ogreši.

Šesto, sa nama u Srbiji ili Republici Srpskoj ne žive bošnjački, hrvatski i albanski ratni zločinci, već srpski. A ratni zločinac je patološki kriminalac koji je juče ubijao pod izgovorom patriotizma pripadnike drugih nacija, sutra će ubijati svoje sunarodnike jer nisu dovoljno Srbi, pravoslavci, beli, ispravne seksulane orijentacije, partizanovci ili zvezdaši. U interesu srpskih građana je da svi srpski ratni zločinci budu izvedeni pred lice pravde i da budu osuđeni na najstrožije kazne ako želimo da društvo u Srbiji ozdravi i da se u budućnosti ne ponove ubistva kao na Ibarskoj magistrali, Ćuruvije, Stambolića, premijera Zorana Đinđića i sijaset drugih najtežih krivičnih dela. A ako Hrvati, Bošnjaci i Albanci smatraju njihove ratne zločince herojima utoliko gore po njih. Već smo svedoci koliko su i hrvatsko i bošnjačko i albansko društvo na Kosovu zarobljenici tih istih ratnih zločinaca i njihovih pajtaša ili što bi Hrvati rekli “pristaša”. Razlikujmo se po tome što ćemo biti bolji od njih a ne gori.

Sedmo, sve ono što tražimo od Sjedinjenih Država i EU, zahtevajmo i od nas samih i ponašajmo se onako kako bi želeli da se oni ponašaju prema nama. Kao što su se Sjedinjenim Državama dogodio 11. septembar 2001. godine koji su organizovali oni koje su Amerikanci godinama podržavali, finansirali i naoružavali, tako se i EU događa više manje isti scenario, u Londonu, Briselu, Parizu. Nije isključeno da sutra upravo islamskih fanatici iz redova Albanaca na Kosovu ili Bošnjaka u Bosni i Hercegovini budu izvođači i krvavi akteri najstrašnijih atentata u zemljama članicama NATO.

Osmo, prestanimo da brinemo o teritorijama i razmišljajmo kako da sačuvamo građane. Teritorije ne vrede ništa bez naroda koji živi na njima. U budućnosti, Srbima neće faliti prostora već će Srbiji faliti Srba, kao i Republici Srpskoj. Hrvatska je ušla i u EU i u NATO imaju tri puta veći standard od Srbije i opet svake godine ostanu bez jednog Đakova jer im se iseli 30.000 do 40.000 ljudi godišnje.

Deveto, umesto što relativizujemo zločine iz ratova tokom devedestih i što bi neki pomahnitali mozgovi da rehabilituju Milana Nedića, bilo bi bolje da državne institucije prestanu da slave ljude koji su odgovorni za smrt desetine hiljada građana Srbije samo zato što nisu bili po volji Komunističkoj partiji Jugoslavije, počev od Slobodana Penezića Krcuna koji više nosi na duši ubijenih Srba nego ustaški koljači poput Jure Francetića i Rafaela Bobana.

Deseto, i najvažnije. Nije toliko strašno imati u svom narodu i svojoj istoriji ratne zločince i neljude, koliko je strašno minimizovati ili relativizovati njihova zlodela. O jednom narodu ne govore zločinci koji su ubijali u njegovo ime, već odnos tog istog naroda prema tim krvnicima.

 

 

Nedeljnik

Top