RADA DE JELENIĆ: BRACA I OTAC MU

28 Juli 2015

Neki dan zvoni telefon, nepoznat broj, javim se, kad ono Braca. Drugar sa Telepa, odrasli zajedno. Nisam ga video desetak godina, ustvari otkako sam počeo da se petljam sa ovim perionicama veša, ja više nikog i ne viđam. Samo radim, kao magarac, kao da mi je o glavu i kao da hleba nema da jedem. A ne mogu da se izvučem iz toga, jer niko više u privatan biznis neće. Svi bi u Toplanu ili Elektrovojvodinu da se zaposle, pa da ništa ne rade i 100 hiljada tuku svakog meseca. Nema zemlje koja tako nije propala. Eno Grčke, svetao primer!


A Braca zove, hoće da se vidimo. Hoću ja, Ja u kafanu uvek hoću, zato što je tamo lepo. Barem je meni uvek bilo lepo. U bilo kojoj kafani. I u Srbiji i bilo gde u pokojnoj Jugi, i u Francuskoj, tamo to zovu bistro, i u Italiji - kafeteria, i u Engleskoj, gde su bili pabovi, što su radili samo od 6 do 10 a vikendom do 12, i u barovima po Holandiji, ma svuda, samo nek je kafana. I nalazimo se u jednom bircuzu, u Valentina Vodnika ulici, tu sve neki sumnjivi likovi zalaze i neki skupi auti napolju na trotoaru parkirani. Svi me zagledaju kad sam ušao, ali šta ću, Braca je predložio a meni je ustvari svejedno. I dođe i on i naručimo po jednu travaricu, to smo on i ja pili, kad smo mladi bili. Napolju vrućina a unutra klima radi, pa hladna travarica samo klizi.

I Braca objašnjava svoj slučaj:

On ima sina, ima on i dve ćerke ali njih ne spominje, koji će sad skoro 30 godina. Dobar je, radi elektriku zajedno sa njim, vredan je i ide im dobro. Već puno godina njemu dobro ide, ne stigne sve da odradi, koliko ga traže. Kaže nije se Bogdan još oženio, bira previše, a isti mu je kurac, birao ne birao, to on kaže a ja nastavljam - radio ti svirao. To je isto iz onih istorijskih dana. Da bi se malo smejali. I sad bi taj njegov sin da ide u Englesku, da traži dedu svoga, tj. Bracinog oca. Jer Braca se rodio u Bredfordu, oni tamo u Jorkširu kažu Bradford, jer se piše Bradford. Otac mu se zvao Aleksa, i za vreme Drugog rata je bio u nemačkom zarobljeništvu u Osnabriku, jedva živ ostao. Bio konjički oficir pre rata, poručnik. I kad se rat završio, ubede ih neki kraljevi oficiri, što su iz Londona došli u njihov logor, da se ne vraćaju kod komunista, nego da idu u Englesku, a posle ako uzmognu u Ameriku, jer je tamo demokratija. I Aleksa ih posluša i završi u tom Bretfordu, kao električar u Gradskoj upravi. Menjao sijalice po ulicama, spajao žice na banderama, kad se pokidaju i to. Do Amerike i demokratije nije nikad stigao. A nije smeo ni da se vrati, jako su ih poplašili oni kraljevi emisari.

Sve vreme se dopisivao sa braćom u Titelu, i pošto se do četrdesete nije oženio, ubede oni njega da mu pošalju jednu devojku odavde, da je oženi. I stigne ta Stevanka jednog dana u London i Aleksa je dočeka i odvede u taj Bretford. A on nov stan iznajmio, sa dve bedroom spavaće sobe i namestio ih najbolje što je znao. I zaljubio se u nju, čim je video. Još kad su počeli da žive zajedno - juhuuuujjj !!! A on se njoj baš i nije dopao. Ustvari, on još i nekako, ali ono tamo, baš nikako. Sirotinja kao i ovde. I nije ona za to čak u Englesku dolazila. Ona je očekivala ... pa nije ni ona tačno znala šta je očekivala. Možda nešto iz onih filmova koji su u to vreme počeli da se prikazuju u komunističkoj Jugoslaviji. Neki lep život, kako god izgledao. A tamo malo morgen, što bi kazao onaj nesrećni zlikovac Sloba. I rodi ona sina posle godinu dana, to je ovaj Braca, što mu je pravo ime Bratislav, ali ga niko tako ne zove, nego samo Braca. I kad je Braca napunio dve godine, pokupi njega Stevanka i vrate se u Jugu. Ostavi Aleksu da pati i da se pentra po banderama. A ovaj pisao pisma, po dva na dan, molio, kumio, bogoradio, obećavao sve i svašta, samo da se vrate kod njega, ali badava - Stevanka ni da čuje! Precrtala Aleksu za vjeki vjekova! Došla kod brata u Novi Sad i zaposlila se u Prolaznoj NAMI, jer je trgovačku školu završila. A Prolazna NAMA je bila ona radnja u Narodnih heroja, što se sad ulica Kralja Aleksandra zove, mada su bila dva takva Aleksandra, pa se ne zna tačno na kojeg se odnosi, ali nema veze. A drugi ulaz je bio iz male Futoške, koja je isto promenila ime, pa se sad zove Pozorišni trg. Zbog Srpskog narodnog pozorišta, koje su tu premestili. A Prolazne NAME nema odavno, sve je u majčinu otišlo. I posle godinu-dve uda se Stevanka za Milenka, od Milankovih iz Srbobrana, on je bio poslovođa u toj njihovoj radnji. I on je bio ženjen, ali ga žena ostavila i pobegla sa jednim harmonikašem. I rodila još dvoje dece, jedno umrlo dok je sasvim malo bilo a drugo je Marko, što je sad ambasador negde, ali on retko dolazi i Bracu baš i ne ferma puno.

I onda, početkom osamdesetih, taman Braca električarski zanat završio i onu ŠUP školu, a stigne pismo iz Engleske, od Alekse. Sve sa slikom, a na slici Aleksa stoji pored nekog besnog auta, Jaguar se zvao. Belo, odelo, beli šešir, gospodin čovek! I piše da je dobio 1.000.000 funti na Sportskoj prognozi, to je kao sad 10 miliona, i više. I da bi hteo da se Stevanka vrati sa Bracom njemu, a on će sad moći da joj pruži sve ono što nije mogao ranije. Valjda nije ni znao da se Stevanka udala za onog Milenka. A ona rekla da on to laže, zna ona njega, da auto nije njegov a možda ni odelo, i da ona zna sve njegove lagarije. Baraba jedna! I htela da baci pismo, ali Braca nije dao, i sačuvao i pismo i sliku. Stavio ih u knjigu, što je dobio za odličan uspeh u III razredu osnovne škole. I ponekad gledio u oca.

I onomad, rade on i sin mu Bogdan struju nekom čoveku u Novim Ledincima, tamo gore blizu šume. A taj čovek živeo u Meksiku i pre toga u Engleskoj. I kaže Braca njemu da se i on rodio u Engleskoj, samo je kao mali došao ovamo, a otac Aleksa mu je ostao tamo. A ovaj mu kaže, da je on u Brajtonu, to je na obali prema Francuskoj, kad je tamo živeo, jednog Aleksu upoznao. I taj je negde iz Vojvodine bio, odavde. A ne zna kako se prezivao. I da je taj Aleksa tri velike kuće za izdavanje imao. A kupio ih je jer je na sportskoj prognozi silne pare dobio. Ali je to bilo osamdesetih godina, pre trideset i više godina. A on se 89-te odselio iz Brajtona u Meksiko Siti i tamo se oženio i ostao. A sad se vratio da u Ledincima starost provede.

I Braca se debelo zamislio, a Bogdan samo o deda Aleksi misli. Pa se setio mene. Seća se da sam ja u Londonu živeo, da znam engleski, da sam puno putovao i da sam pametan jer sam fakultet završio. A za to poslednje znam da me zajebava, jer sam ja jedini od te moje generacije, sa tog prednjeg dela Telepa, od Futoške do pruge, bio pravi student i fakultet završio. I jedno vreme i Doktor me zvali, iz zajebancije, a posle Čarli, po onom Čarli Braunu, da sad ne objašnjavam ko je taj.

Da mu pomognem. Da mu kažem šta da radi. A Bogdan bi samo da sedne u auto i da ide tamo. A ne zna ni engleski i nigde nije ni putovao, samo u Crnu Goru na more. A i deda Aleksa je bio 1917. godište i nema šanse da je još živ. I kako sad pronaći ko je sve to njegovo nasledio i može li se to ponovo deliti, da i oni bar nešto dobiju?

Popijemo mi još po jednu travaricu, baš dobra, negde na Tari je prave, i ja zabeležim podatke o deda Aleksi. Imam drugara u Londonu, koji je rođen u Brajtonu, pa ću ga zamoliti da se raspita. I Braca sav srećan, hoće da časti, da idemo na večeru i muziku, ali se ja dogovorio sa nekim, neću da vam kažem sa kim, pa sam morao da odem. I isto veče nazovem Edija u London, to je moj drugar još iz onih dana, i kažem takva i takva stvar, pomagaj!

Da li je Aleksa, taj i taj, rođen 17.8.1917. u Titelu, a to je onda Austrougarska bila, pa posle Kraljevstvo, pa Kraljevina SHS, pa Kraljevina Jugoslavija, pa FNRJ posle Drugog rata, pa SFRJ, pa SR Jugoslavija, pa Zajednica Srbije i Crne Gore, a sad je Republika Srbija. A možda će još koje ime promeniti. Da li je taj Aleksa živeo prvo u Bretfordu, pa posle u Brajtonu osamdesetih godina i tri velike kuće za izdavanje imao? Da li je živ ili se u Večna Lovišta preselio? Ako je tamo gore, ko je te kuće nasledio? I obeća Edi da će se raspitati i kaže da mu dugujem turu pića za ovu uslugu i završimo. To je bilo u prošli petak, a u ovaj petak se Edi javlja i kaže ovako:

Bio je jedan Aleksa u Brajtonu, ali Rackov, rodom iz Bečeja i da je rođen 1924.g. a umro 1998.g. u Brajtonu. A kuće su nasledila deca od njegove sestre, neki Englezi iz Darbija. Zahvalim se ja, kažem da će dve ture pića dobiti kad navrati u Novi Sad, a nikad do sad nije bio a kanda i neće.

I zovem Bracu, kažem da nemam dobre vesti, da nema ništa od bogatstva i da će morati struju do Sudnjeg dana da razvodi po kućama. Ili bar dok ga struja ne ubije. I ponovim ono što mi je Edi ispričao. Tako je, kako je i šta da se radi. A moj savet, ako baš hoće, da istražuje po Bretfordu, samo ja nikoga za tamo nemam. A Braca se rastužio, on se baš bio popalio na to, ali šta ćeš, jebiga. Zahvali se on, obeća da ćemo da se vidimo i završimo.

Kad sinoć, opet Braca zove, on se ono veče opio od tuge, kao zvečka je bio, pa mu Bogdan sutradan rekao da nije lepo što je sam pio, trebalo je i čika-Radu da zove, čovek se potrudio da pomogne, a on ništa, nije fer! Pa me zove za večeras, da idemo u "Dukat", on sve plaća, na večeru i tamburaše da slušamo. A možda ćemo i neke ribe da maznemo?!

Kako da ne, za te ribe, ima da se otimaju za nas dvojicu. A za "Dukat" može, ustvari za tamburaše, to volem najviše na svetu.

I jedva čekam veče.

Top