RADA DE JELENIĆ: Dan koji je bio kao kaleidoskop

19 Avgust 2015

Sticajem nekih neobičnih i lepih okolnosti, i na nagovor jedne drage osobe, seo sam da napišem ovu priču. Priča je skroz istinita, za razliku od nekih drugih mojih priča i zato je moguće da i ne bude baš tako dobra, kao kad ja iskonstruišem likove i događaje, pa sve ispadne super i na mestu.


Ide priča:

Davno, jako davno, kad sam bio student, imao sam lepu naviku da svakog leta putujem po Evropi. Uglavnom autostopom, ponekad vozom, a par puta i sa nekim, usput nađenim društvom, u nekim kombijima, kolima i šta se već našlo. Jednom, bilo je to odmah posle prve godine faksa, sam se našao u Avinjonu, u Francuskoj. Ne sećam se kako sam tamo stigao, ali se sećam celog tog dana, mada to sećanje nije kontinuirano, nego mi dolazi u nekim bledim i rasplinutim slikama. Zato će i cela priča biti u slikama, a vi malo razigrajte svoju maštu i pokušajte da zamislite sve to.

Prva slika.

Stojim na nekom gradskom trgu, rano je jutro, sunčano je, i sve oko mene je lepo, šareno, živopisno. Ljudi su nasmejani, pozdravljaju se i dovikuju. Pored mene stoje četvoro Amerikanaca, jedan mladić, zove se Artur i tri devojke, od kojih se jedna zove Meri En i vrlo je lepa. Ima dugu plavu kosu, upletenu u dve dugaćke kike, i šiške, koje joj upadaju u oči. Kaže mi da je iz Pisburga a ja drmam glavom i kažem "Aaa Pittsburg, its a very nice place", iako nikad nisam bio u Americi. Artur je visok, mršav, sa busenom čupave crvene kose i retkom riđom bradicom. Vrlo je feminiziran i verovatno peder. I oni su prvi put u Avinjonu i hteli bi sve da vide. Imaju neki američki turistički vodič sa slikama a ja govorim francuski i zato idemo zajedno.

Druga slika.

Neka mala crkva, značajna po nečem. Unutra je prilično mračno i zagušljivo. Jedan srednjovečni kaluđer, sa obrijanim temenom, u crnoj mantiji koja se vuče po podu, nam nešto objašnjava. Ja prevodim na engleski i usput vidim da se Artur i kaluđer nešto pogledaju i zagledaju. U jednom momentu crnorizac prestaje da objašnjava na francuskom i nastavlja na tečnom engleskom, boljim nego moj. Mi svi tapšemo. Kaluđer hvata Artura pod ruku i tako nas vodi po crkvi. Ove tri Amerikanke se tiho kikoću.

Treća slika.

Supermarket, kakvih u to doba nije bilo u pokojnoj Jugoslaviji. Sve je veliko i sjajno, prepuno razne robe. Osećam se pomalo kao Alisa u zemlji čuda. Kupujemo hranu: Salama, sir, hleb, mleko, cigarete i tri boce vina. Svi smo veseli i smejemo se. Meri En i ja se držimo za ruke.

Četvrta slika.

Park pored čuvenog mosta na Roni (Sur le pont d'Avignon, on y danse, on y danse). Teren za boćanje (u Francuskoj vrlo popularan sport) i uz nas petoro tu su i dva Japanca i jedna Japanka. Oni to prvi put vide i igraju, i oduševljeni su time. Stalno viču "Oh, oh!" i glasno se smeju. Meri En i ja smo se smuvali i svaki čas idemo u žbunje da se ljubimo.

Peta slika.

Pao je mrak i naša grupa (Ameri, Japanci i ja) smo usred ogromne gomile svečano obučenih ljudi. Danas je 14.juli, francuski državni praznik, i ceo Avinjon je izašao pored mosta, jer će tu da bude neka priredba. Mi sedimo na travi, u krugu, da nas masa ne razdvoji i u čudi gledamo sav taj silni svet oko nas.

Šesta slika.

Upaljeni su veliki reflektori sa svih strana i most je potpuno osvetljen. To je ustvari samo pola mosta, do polovine reke i dalje nema. Desetak metara od nas je muzika u šarenim, srednjevekovnim odelima, sa nekim malim suknjicama i žutim hulahopkama. Drže u rukama neke čudne instrumente, koji liče na tambure, frule i harfe. Počinju da sviraju i preko velikih zvučnika zvuk se razliva preko reke i tamo preko odzvanja. Neke čudne i neobične melodije. Na most izlaze folklorne grupe, u pitoresknim, tradicionalnim odelima i plešu po mostu. Posle svakog plesa masa od nekoliko desetina hiljada ljudi aplaudira i oduševljeno viče "Vive la France" i "Vive la Provence". Meri En i ja sve pažljivo gledamo i usput se pipamo iz sve snage. Nekad malo prekinemo, da bi tapšali, pa opet nastavimo.

Sedma slika.

Priredba je završena i počinje vatromet. Veliki, u puno boja, preko celog neba. Nikada pre, a ni posle, nisam video tako lep i tako dugačak vatromet (duže od sat vremena). Svi leže na travi i gledaju uvis. Prelepo.

Osma slika.

Kamping. Vatromet je završen, vino je popijeno i spremamo se za spavanje. Meri En i ja postavljamo njen mali žuto-zeleni šator, ja ubacujem moju široku vreću za spavanje i oboje se uvlačimo u šator i u ležećem položaju skidamo sve sa sebe. Nismo oprali ni zube, ni noge a nemamo ni pižame. Čujem Artura kako dobacuje "Go, go, you lucky Yugo!"

I tu se igrokaz završava. Nema više slika. A Meri En i ja smo bili još 3-4 dana zajedno, tamo u Avinjonu, i više se nikada nismo ni videli ni čuli. Ostale su mi samo u sećanju njene kike, na krajevima vezane sa trakicama u bojama francuske trobojke. I ono kako se kikoće.
Sad je 2015.god, nisam u Avinjonu i nisam srećan. Voleo bih da se vratim u taj 14.juli, kad je sve oko mene bio jedan veliki šareni kaleidoskop.

A znam da ne može.

Top