RADA DE JELENIĆ: Jedna žurka

17 Septembar 2015

Pre neki dan preturam po jednom starom koferu, nešto sam tamo tražio, i iz jednog raskupusanog rokovnika iz sedamdesetih godina prošlog veka, ispade jedna cedulja, na kojoj piše:
"Dora, mala Milica i mali Bora, Gruja i Boda, Nikola i Nela, Suzana, Milina, Darja, Žile, Kole, Jasmina, Žare iz Karlovaca, velika Milica, Mirko iz Varadina, Boško, ja.
3x10 lit. rakije,
5x10 lit vina,
2 gajbe sokova,
2 table slanine, 5 kila čajne, 25 kila mesa za roštilj, 15 kila svežih kobaja, mast, krompir, luk."

Gledam u onaj papir, moj rukopis, ali na čega se odnosi, pojma nemam. Imena se uglavnom sećam, mada su neki likovi izčileli iz sećanja, ali za čega je taj spisak pića i hrane? I ne setim se taj dan, nego tek sutradan, ono kad je ceo dan padala kiša. Kanda četvrtak bio, čini mi se. I setim se ondak jednog davnog decembra, kad sam ja bio mlađani student treće godine Tehnološkog fakulteta.

Setim se da smo tada pravili žurku u jednoj vikendici na Fruškoj gori, negde kod Mošine vile. Ustvari, to je trebalo da bude generalna proba za doček Nove godine, ako provod bude dobar. Provod je bio odličan, ali smo Novu godinu ipak slavili negde drugde, da me ubijete ako znam gde. Svake godine taj doček, ko će to sve popamtiti? I trebalo je da, o istom trošku, slavimo i svetog Nikolu, koji je padao u ponedeljak, a mi smo tamo otišli u petak popodne. Mada sam siguran da smo svi bili ateisti, samo su slave ondak bile jako fensi, kao i dočeci (dočekovi?) Srpske (pravoslavne) Nove godine, 13-og januara, koji su se na Ribarskom ostrvu slavile. Ovi što pričaju kako komunisti nisu dozvoljavali religiju, jako lažu. Sve je moglo, barem sedamdesetih, za ranije ne znam.

I rešim se da opišem tu žurku, da rekonstruišem sve redom kako je išlo. Čini mi se da ovi mladi sada slabo praktikuju te sportove. A nama su žurke, ili žurevi kako se to još zvalo, bile glavna stvar. Korzo i bioskop su bili uobičajena, svakodnevna zabava a žurke nešto svečanije i važnije. Nije bilo kompjutera, mobilnih i celodnevne televizije. Žurke su bile prilike za seks i alkohol, pre svega, a i bile i deo i stil ondašnjeg života. Ko je znao da živi, uvek je bilo i ovakvih i onakvih. A da bi se napravila žurka bilo je važno imati samo gajbu. Tj. stan, kuću, vikendicu, tavan, podrum, plac pored Dunava ili bilo gde. Sve ostalo se časom rešavalo. I skupljanje love za cugu i klopu, i kupovina istog, i prevoz do tamo i nazad i sve. Bez problema. Proleće, naročito leto i jesen su bili uglavnom povoljni termini, jer je dosta roditelja odlazilo u neke vikendice, ili na more, selo, planinu i ostavljalo stanove i kuće svojoj dobroj i skromnoj dečici. Koja su munjevito, posle roditeljskog odlaska, već sutradan priređivala višednevne žurke. I toga nije falilo, sem, kad dođe zima. U stanovima i kućama ne može od roditelja a u vikendicama hladno. Mi onda, u žurke nismo računali rođendane, koji su se odigravali i pored roditelja, nego samo ono u fulu, kako se danas to kaže.I jednovečernje žurke su bile uglavnom za srednjoškolce, dok bi se studentarija, čim se dokopa praznog stambenog prostora, odavala seksu, alkoholu i ostalim porocima sve dok svi ne popadaju.

Ali hajde da vam ispričam sve za ovu žurku, pa ćete videti i sami kako je to išlo.

Prva stvar je bila da je Nikola, koji je bio četvrta godina mašinstva sa prosekom 9,40, počeo da se zabavlja sa mojom koleginicom sa fakulteta Nelom i time se kvalifikovao za naše društvo. gde smo spadali prvo Dora, mala Milica, Nela, Žile i ja, svi sa tehnologije, pa onda naši drugari i drugarice, Dorine komšije i komšinice i ko zna ko još. Dosta veliko društvo, 25-30 komada najmanje. A Nikolini roditelji su imali veliku vikendicu na Fruškoj gori, sa puno kreveta i pećkom u svakoj sobi. I odmah je pao plan za Novu godinu i prethodno za sv.Nikolu, kao probnu žurku. Sećam se da su Dora, mala Milica, Nela i Nikola seli jedno veče kod Dore i napravili spisak učesnika i količine pića i namirnica, a ja sutradan čuo na fakultetu. Mali Bora i mala Milica su bili zaduženi za nabavku, jer je Bora imao jednu staru Škodu Oktaviu i mogao je sve kupljeno da drži u špajzu svoje kuće na Telepu. I tog petka sve je bilo kupljeno, utovareno u auto i oko 2 je Bora došao po mene. Ustvari, Borin brat je vozio, jer je njemu za vikend trebao auto, ali nema veze, nama tamo gore i ne trebaju kola. Pa smo otišli u Kisačku, po malu Milicu, ona je stanovala preko puta one kuće gde su živeli Albert Ajnštajn i Mileva Marić, dok se nisu raspičkali. A Nikola i Nela su otišli još pre podne da založe peći i nešto važno da se dogovore. Ostalo društvo je dolazilo autobusom sa Riblje pijace. A kiša je počela da pada još prethodnog dana i nije prestajala. Nije bilo hladno, ali je sve bilo mokro. I stignemo mi tamo, istovarimo sve što smo doneli i Borin brat ode sa autom.

Nešto su Nikola i Nela bili zajapureni i zadihani, kad smo mi stigli, ali to je verovatno od loženja vatre ili smo ih prekinuli u dogovaranju. To je inače celo popodne bio glavni štos za zajebanciju. Moraš da se zadišeš i zabuniš, inače vatra neće da se upali. Na čega bi Nela odmah počinjala da psuje kao kočijaš i to sve redom. Meni je dvaput rekla da sam kreten i da će mi vratiti prvom prilikom. Ubrzo su stigli i svi ostali, ovi sa autobusa. Ustvari je neko falio, jedan muški, ali se ne sećam više ko. Pa nas je bio neparan broj, ali to više nije bilo važno. Jer su ovi što su spisak pravili namontirali da bude 9 muških i 9 ženskih, od čega su se samo 3 para zabavljala a ostale su Dora i mala Milica pakovale, pa šta ispadne. Vikendica je bila dosta velika, sa dve sobe dole i dve na spratu, sve puno kreveta, kaučeva, sofa, otomana i drugih ležajeva. U jednoj sobi su bila i 4 vojnička kreveta na sprat. Moglo je jedno 20-25 ljudi da spava, a pošto će biti i kombinacija u jednom krevetu, onda i više. Pored te zgrade bila je i jedna velika prostorija, od blokova ali dobro izolovana, patosana i sa tavanom iznad. To je bila kuhinja i dnevna soba u isto vreme a u kući se samo spavalo. Tu su bili i veliki šporet na drva, na levoj strani, i trbušasta furuna na desnoj. Te furune su bile jako dobre i odlično su grejale. Ložile su se na gornjem delu, sa strane, a na gornjoj ploči se moglo i kuvati i peći, kao na šporetu.

I čim su svi stigli uključeni su i gramofon na jednoj strani i tamo desno kod zida jedan veliki tranzistor. Naravno da su svi odmah zveknuli bar po jednu rakiju, da se ugreju, pa je odmah bilo i plesa, Gruja i Boda prvi kao i uvek, a posle i ostali. A tamo desno tzv. zabavna muzika, "Pro arte" i ono "Lola, o Lola, ti znaš da nisam milioner ... " I tu je počelo i cmakanje i vatanje i onda se išlo u kuću na konsultacije. Kad dvoje odu u sobu onda se to zvalo "na konsultacije".Ja mislim da smo to prvo popodne i veče svi išli na konsultacije, bar po jednom. Kad je prošao prvi talas konsultacija, svi su bili jako gladni, pa su devojke krenule da peku meso i sveže kobasice. I onda se tako jelo, kao da smo direkt iz logora stigli. Prestaneš da jedeš, kad više ne možeš da dišeš. Pa se onda nalivaš sa vinom, da prodišeš. A vrućina unutri, em greju onaj šporet i furuna, em nas puno, pa skačemo i ločemo kao svinje. Ja sam jednom došao do šporeta gde su mala Milica, Dora i Nela poskidale sve odgore sa sebe, i brushaltere, i plesale uz muziku Roling Stounsa. Ja sam se priključio i odmah sam hteo da na licu mesta uradim komparativnu analizu njihovih sisa, jednoručnom palpativnom metodom, uz muziku naravno, i da to posle objavim kao naučni rad. Ove dve su htele ali Nela nije pristala jer:

- Šta će, pobogu, novi dečko da mi pomisli, kad ovaj manijak počne da me vata za sisu?

A Dora je rekla:

- Pa pomisliće da te je već jebo, kao što i jeste, a znamo i kada i gde.

A Nela joj je na to rekla da je kučka lajava i bezobrazna i da se jako razočarala u nju kao drugaricu. I popila odmah naiskap jednu duplu rakiju, da dođe sebi od zaprepašćenja. I inače je atmosfera posle večere opet postala jako jebozovna i odmah je krenuo i drugi talas konsultacija. Koji nije obavezno imao veze sa prvim talasom. Jer je bilo dosta izmena u sastavima. Ali je radnja radila kao dragstor, punim kapacitetom. Zaboravio sam da kažem da smo onda svi pušili i to kao Turci! I stalno smo morali da otvaramo i vrata i prozore, jer se nije moglo disati. I inače se tada jako puno pušilo, svi redom, a na nepušače se malo podsmešljivo gledalo, kao da imaju klempave uši ili tako nešto. Oko ponoći su opet svi bili u toj dnevnoj sobi i počelo je kartanje na dva stola i priče i zezanje na onim kaučevima sa strane. Sa mnom su za stolom igrali Gruja, Nikola i Žile. I svakom je u krilu sedela po jedna devojka, da pali cigare, pridržava karte i sl. Pa je Nikola, koji se baš navukao rakije, predložio da uz karte igramo i "Kamena lica". Neću da objašnjavam kakva je to igra. Ko ne zna nek se raspita. Na to ga je Nela tako džagnula laktom, da smo morali da ga nosimo na kauč i da ga polivamo sa vodom, sav se obeznanio. A Nela je meni rekla:

- I ovo je đubrov jedan muški, znala sam čim smo krenuli da se zabavljamo.

A ja sam nešto odgovorio, u smislu da sam ja tu da joj pomognem, na čega je ona krenula da me juri po sobi i da me bije, sva besna. I dok sam bežao od ove veštice, video sam da je Kole, na nekoj velikoj fotelji u ćošku, ugurao velikoj Milici i ona se dere "još, još, još". Nisu stigli da odu u sobu, a stiglo ih. I niko i ne obraća pažnju na njih. Kao da nisu tu. I bilo toga još, svašta, do jutra. Jedino niko nije spavao. Jebeš spavanje! Deviza je bila "spavaćemo kad umremo".

A kad je svanulo, onda smo mi muški izašli na dvorište da cepamo drva, jer se potrošilo sve nacepano. A i da se malo razdrmamo i razbudimo. Kiša je i dalje uporno padala, bez ikakve namere da prestane. Mi smo navalili da cepamo i nacepali bar jedno 5 kubika cepanica. Za nedelju dana da se loži u svim pečkama. A devojke su pravile doručak. Bile su pečene ljute kobasice i sitno seckani luk i krupno sečeni hleb. Al je slatko bilo!!! I onda smo se i Nela i ja pomirili, rekla je da je bila malo pijana, ali da ona mena jako ceni kao druga i kolegu i sve tako. To je bilo pred Nikolom, koji pojma nije imao da mu se devojka sa nekim svađala, a ono što me je, 10 minuta kasnije, u šupi hvatala za onu stvar, to je nešto drugo. Takvo je opšte raspoloženje bilo. "Uzmi sve što ti život pruža, danas si cvet, sutra uvela ruža".

I inače smo par dana kasnije, u pauzi učenja, napravili analizu ko je koga tog vikenda i ispalo je da je Kole bio prvi sa 5 pogodaka a da smo Žile, Boško i ja delili srebrnu medalju sa po 4 parnerke. Ostali su bili ispod. A Dora je izjavila da je ona pobedila u ženskoj konkurenciji, ali nije htela da kaže sa koliko. Na to su mala MIlica i Nela uglas rekle "kurveština", a Dora je kazala:

- A ko je vama kriv što imate momke, pa morate samo sa njima?

I celo pre podne je bila opšta zajebancija i smejanje. Prosto nam je bilo lepo i zato smo bili raspoloženi i smejali se. Onda su devojke pekle ono preostalo sveže meso i pravile neki pire krompir, koji iz nekog razloga nije uspeo, pa smo jeli samo meso i hleb. Slatko bilo, da ne može slađe biti! Posle smo Gruja i ja prali sudove, bio red na nas, pa mi on rekao da mu ona stvar stalno stoji dignuta, od kad je stigao na vikendicu. Iako je Bodu već 4 puta kresnuo. Malo padne posle kresa, onda se digne i stoji. A ja mu predložio da se što češće umiva sa hladnom vodom i da izlazi na svež vazduh, to kurcu koristi. I toliko smo se smejali da je pranje posuđa 2 sata trajalo, zbog naše zajebancije. Na kraju je velika Milica došla kod nas i rekla:

- Vas dvojica stvarno niste normalni, šta se toliko kerebačite?

Na čega smo joj mi, jednoglasno a bez ikakvog prethodnog dogovaranja, predložili da čučne i pomogne obojici. Pa je ona vrištala i psovala majku i meni i Gruji. I otišla kod Bode da joj prenese šta je Gruja izjavio, a Boda je rekla da će ona da mu zavrne jajca, čim završi sa sudovima. I popodne je krenula i živa svirka. Nikola i Kole su doneli gitare i Žile njegovu dugačku usnu harmoniku a od dve kutije smo napravili bubnjeve. Jedino je bio problem nagovoriti Nikolu da svira. On je inače išao u muzičku školu i svirao u nekoliko novosadskih rok grupa, to se onda zvalo VIS - vokalno instrumentalni sastav, i zaista je fenomemenalno svirao i akustičnu gitaru. Samo je stalno bio pijan i voleo je da ga molimo da svira. Sve dok mu Nela nije rekla:

- Hvataj tu gitaru, inače možeš da se pozdraviš sa onim stvarima!"

I on je smesta uzeo gitaru i pogledao u mene, a ja sam drmnuo glavom i rekao:

- "Whild thing"

I on je onda tako krenuo da svira Trogse, da je pola sata trajalo i svi popadali od skakanja. I Kole je dobro svirao a posle i Jasmina, kad Nikola nije više mogao da drži gitaru u rukama. A Gruja i ja smo lupali u kutije. Ritam sekcija. I vatali za dupe sve koje su prolazile. Pa je spominjano i neko štrojenje i svašta još, da bi se svi kerebečili na sav glas. Posle su neki opet igrali karte, neki slušali ploče i svi se sjajno zezali, onako kolektivno. Usput smo jeli i čajne kobasice i hleba, to se zvalo laka, nekuvana večera. I opet niko nije spavao do jutra. Jebeš spavanje! Pa smo ujutro opet cepali drva, da se razbudimo. I pili rakije, jer je rakija dobra za cirkulaciju! I celu šupu smo napunili sa nacepanim drvima. Sa dve sekire i dva pomagača i na smenu, kao mašina smo cepali. Jasmina i Mirko, to je Nikolin drug koga je on doveo i koji su onda počeli da se zabavljaju i na kraju su se i uzeli, su se šetali po kiši i u nekom komšiluku kupili punu kotaricu jaja, jedno pedesetak komada najmanje. I devojke su onda za doručak pekle slaninu i jaja i seckale luk, kao za ćevape. I pristavile dve velike šerpe za šareni paprikaš. Pošto smo bili pri kraju sa hlebom, trebalo je ići u Beočin po hleb. Nikolin auto, sećam se žuti Fiat 128, je bio tu i Nikola je znao gde je ta pekara, jedino je bio toliko pijan da nije mogao da vozi. Pa je Gruja seo za volan, Nikola pored njega, a ja iza Nikole da ga pridržavam, da ne padne na Gruju. I odemo u pekaru i kupimo sav hleb koji je tamo bio, puna veš korpa pored mene na zadnjem sedištu. A pekar je rekao:

- A mene će sad da ubiju ovi koji dođu po hleb a ja sve prodao!

A Nikola mu rekao:

- I treba da te ubiju, kad malo leba pečeš!

I tu mi kupimo i 6-7 velikih glavica kupusa i 10 kutija cigara "Opatija", što su bile zapale iza tezge, pa ih baš pronašli. A nisu drugih vrsta imali, samo to. I vratimo se taman kad je paprikaš bio gotov. Al je to dobro bilo! Prste smo lizali! Ne mogu vam to opisati. Boda je donela od kuće punu kesu nekih trava i korenja i to stavila sa krompirima, kobajama i slaninom. A mastan, sve debeli kolutovi plivali! I pošto smo jeli u dve ture, prva tura je ustajala posle prvog tanjira, da ovi drugi jedu i posle opet sedali za još jedan tanjir, pa ovi drugi još jedan, sve dok nismo i šerpe omazali. I skoro svo vino zbrisali. Vino posle paprikaša jako dobro ide. Samo klizi. I toliko smo se svi najeli i umorni bili, da smo celo popodne samo sedeli, kunjali i slušali ploče i malo je Žile na njegovoj harmonici svirao. Neki bluz i nešto ubibože, dok mu nisu oteli harmoniku. A negde oko 8 uveče, devojke su održale ženski sastanak i odlučile jednoglasno da one ne bi preživele još jednu noć i dan ovde i da one odlaze na onaj zadnji autobus u pola deset. I onda su i Gruja i mali Bora morali da idu sa njima, da prate svoje devojke, mada im se uopšte nije išlo. A mi smo im oduzeli i sve cigare, jer oni idu u civilizaciju, pa nek tamo sebi kupe, a nama treba i za sutra.

I odu oni, ostane nas šestorica i sednemo da se kartamo. Muzika svira, kiša napolju rominja a mi u toplom sedimo, pijuckamo rakiju i kartamo se kao ljudi. Eh, kad se samo setim! Kole, Žile i ja za jednim stolom igrali preferans, od 300, a oni za drugim stolom pičili tablić, sve dok im Nikola nije pao sa stolice. Pa su ga nosili u sobu i stavljali u krevet i posle kibicovali kod nas, kuvali kafu, ložili pećku i podjebavali, kao što kibiceri i rade. I u 9 uhutru mi završimo partiju i utvrdimo da je bez devojaka jako pusto i tužno, da nema ko da nam kuva i da zato nećemo ni slaviti svetog Nikolu, nego ćemo ići kući. Jer su nam i cigare pri kraju a bez Nikole ne znamo da stignemo do Beočina, gde bi mogli da kupimo. A i ne moramo mi baš ovog sveca da slavimo, možemo i nekog drugog, nama su svi isti. Ušuškamo Nikolu u krevetu, sve pospremimo i zaključamo i odemo do autobuske stanice. A kiša piči, kao bog da plače, ne prestaje a ja jedini gologlav jer sam jedini kolima došao i računao da ću se tako i vratiti. I čekali jedno pola sata, pa se onda truckali do Riblje pijace, umalo nismo svi zaspali u autobusu. Pa onda peške do Trga Slobode, tamo je onda stajao autobus za Futoški put, i čekaj i taj po kiši. Kad sam stigao kući, bio sam mokar kao moča. I umoran, jedva sam stajao na nogama. A keva kad me je videla, otvorila rafalnu paljbu:

- Jesi se ti u Dunavu upao, kad si tako mokar? I smrdiš na dim, kao da su te nedelju dana u pušnici dimili. Majko božija, šta će od tebe biti?! Ja kao da sam se kamenjem na boga bacala, kad sam tebe rodila.

I još svašta. Ali mi je ipak napunila kadu vrućom vodom i skuvala mi čaja i onda sam se ja srušio u krevet. I spavao sve do sutra ujutru, kad su me u 8 jedva probudili i onda oterali na fakultet.

Eto, tako je to bilo. Tako se nekad živelo a ne kao ovo sad.

Top