RADA DE JELENIĆ: Kako je Vasilije Simić išao u Ameriku i šta je tamo radio
Istaknuto

31 Juli 2016

Vasilije Simić, koga svi zovu Vasa Kec, je u prošli utorak napunio 60 godina. Sa čime uopšte nije bio srećan, jer je je sve do sada mogao da govori da ima 50 i neku, a sad će svi znati da je 60-togodišnjak, da je matori keša, stari prdonja i odrtaveli matorac, kako je on svojevremeno zvao svog tasta, kad je ovaj napunio šezdesetu.

Tog tasta već dugo nema a nema ni njegove ćerke, Vasine žene Anice, koja je umrla pre četiri godine od raka na plućima. Ćerka Marijana je već 17 godina u Kanadi, tamo je svojevremeno bila dobila neku stipendiju za studiranje a posle studija se tamo i udala i ostala tamo. Dođe svake treće, četvrte godine da ga obiđe i da on vidi unučiće i to je sve. Sin Mihajlo, zvani Mikica, je završio srednju građevinsku školu, ali nije hteo ništa da studira, nego je odmah sa jednim drugarom otvorio piljarnicu na Limanu 3, pa je posle on sam otvorio market opšte prakse na Grbavici. A sad ima dve velike trafike u samom centru gradu, koje rade 24 sata dnevno, i to mu dosta dobro ide. Marijani je sada 35 godina a Mikica je tri godine mlađi, samo se on nije još oženio i ne zna se kada će.
Vasa ima trosoban stan na Limanu 4, u kome je nekad sam a nekad mu dođe Mikica, pa ostane par nedelja. Oni imaju još jedan stan, na Podbari, koji su nasledili od Vasinog tasta i tašte, pa Mikica živi malo tamo, malo sa Vasom.
Vasa je vitak, vrlo vitalan čovek, koji još uvek ponekad igra mali fudbal sa onima koji su i tri puta mlađi od njega. Nosi neke male okrugle naočari i ima kratke sede brkove. Jedino ga je kosa napustila, pa ima samo nešto malo iza ušiju i pozadi a odgore ništa. Blista ćela kao sijalica. Vasa radi u Izvršnom veću Vojvodine već 36 godina. Odmah posle pravnog fakulteta i vojske ga je tamo ugurao pokojni tast, preko nekog svog drugara, koji je onda bio na visokoj funkciji a posle je zglajzao. Radi neke bezveze poslove, ne zna ni on više šta radi, a ustvari on samo ide na posao i čeka penziju. Jer mu je dosta i posla, i Izvršnog veća, i onih kolega tamo, svega mu je dosta. On, eto, čeka tu penziju kao ozeblo sunce a istovremeno se i plaši šta će da radi, kad se stvarno penzioniše i ne bude više morao da svaki dan ide u onu mrsku poluokruglu zgradu. Jer, Vasa nema nikakav hobi, ne ide na pecanje, ne skuplja marke, ne svira ni jedan instrument, ne igra ni šah ni karte, on je prosto čovek bez hobija. A nema ni neke bliske prijatelje sa kojima bi se družio. Mada poznaje pola Novog Sada, ali ni sa kim nije nešto naročito blizak, da bi se svaki dan viđao sa njim. On ustvari celog života nije ni imao nekog bližeg prijatelja, sa kojim bi se stalno družio i koji bi mu nešto značio. Družio se on ranije sa ženinom sestrom i njenim mužem, sa tastom i taštom, dok su bili živi, i sa jednim Živom, koji mu je bio prvi komšija u zgradi, ali je i taj Živa umro prošle godine. A i bio je jako dosadan. I o još nečem intenzivno razmišlja ovih dana: Šta će da nosi, kad se penzioniše? Jer on već 36 godina nosi odela, i leti i zimi, i bele košulje, i prosto ne može da zamisli sebe u nečem drugom, kad se ujutru oblači. Dok nije nastupila demokratija, nosio je i kravatu svaki dan, a posle to više nije bilo obavezno, pa mu ona velika kolekcija kravata sad bez veze visi u ormanu. I ne zna ni šta će sa njima, kad to više nikome ne treba.
A u ponedeljak se sreo sa onim Stevom iz Sekretarijata za finansije. On je neke dve godine stariji od njega a negde u isto vreme su počeli da rade u Veću. Oni su od onih retkih, koji su tu od pre “jogurt revolucije” i onog ludog Božovića, koji je posle ispao lopurda najveća. E taj Steva mu je onda, na hodniku, čestitao rođendan i pitao ga koliko on misli još dugo da živi. Jer, reče mu, o tome svi preko 60 treba da misle. Od čega su bolesni, kakva im je genetika, koliko zdravo žive, da li piju, puše, jedu masno, koliki mu je pritisak i slično. Na vreme da se orijentišu. To mu je rekao i otišao i od tada Vasa svakog dana i o tome pomalo misli. Jer je njegov otac umro sa 53 a mati sa 58 godina. A i pritisak ima, nekad bude i 170 sa 100. Tako da ga to pomalo brine, ali mu je više problem ono šta će u penziji raditi. Ono što on celog života radi, i što voli i van posla, je čitanje novina i pijenje kafe, a popodne i uveče gledanje televizije. Knjige ne čita, jer su sve knjige jako debele i nema srpljenja toliko da čita, a i ne interesuje ga naročito. Dok je Anica bila živa, išli su svakog meseca po jedared u pozorište, a otkad je ona umrla ni tamo ne ide. I mnogo što šta ne radi od kada je ona umrla.
I eto tako živi taj Vasilije, koga svi zovu Vasa Kec, mada niko ne zna zašto, kad on ni ne zna da igra karte. A to je njemu nešto iz mladosti preteklo, nešto onako bez veze, zalepilo se i ostalo mu. I on je celog života Vasa Kec! A dani se kotrljaju, ali sporo nekako, nikako da stigne ta penzija.
Kad, pre jedno mesec i kusur dana, isto ovako vrućine bile, zove ga jedan drugar njegov, Milovan se zove. Ista generacija na faksu bili, samo je on pre toga išao u Mošinu gimnaziju a Milovan u Tozinu. I on se posle bacio u advokate, jer mu je stric bio advokat, pa je kod njega i pripravnik bio a posle i mlađi ortak, kad su veliku advokatsku firmu pravili. A kad je stric umro, on je nasledio celu praksu i sad je on stariji ortak a sin i ćerka su mu mlađi suvlasnici. Imaju još 5-6 mlađih adsvokata, koji rade za njih, i funkcionišu kao fabrika za pravne poslove. Sve znaju i sve mogu da urade! E, taj ga Milovan zvao i kaže mu da treba da dođe kod njega, jer izgleda da je nešto u Americi nasledio. Ne zna šta a i mora prvo da ga nešto ispita. Šta da ga ispita, pitao Vasa, a Milovan mu kaže, sve o precima sa očeve strane. Ako ima negde ispisanu porodičnu genealogiju, ono porodično stablo, neka pogleda to i nek zapamti ko su mu sve bili dede, babe, pradede i prababe, ali samo sa očeve linije. Samo Simići i njihove godine rođenja. Dogovore se za sutradan u 10 i Vasa sutra službeno izađe sa posla i ode kod Milovana. Lepo ga Milovan primi, kao drugara, kafa sa ratlukom, ledena limunada, kabinet sa velikim kožnim foteljama i sve-sve. I kaže mu ovako:
- Ja sam dobio zamolnicu od advokatske firme Hačinson, Barker i Barker iz Baltimora u Americi. Oni su me molili da pronađem Vasilija Simića, rođenog 1956.g, sa te i te adrese, koji je imao takve i takve pretke, rođene tad i tad. I da te sve podatke proverim. Pa ako to sve štima, onda ću ti dalje reći šta treba.
- Dobro, Milovane, ajde pitaj.
- Prvo, kako su ti se zvali roditelji i kad je otac rođen.
- Otac Andrija, mati Ranka. Otac rođen 1929.g, umro 1982.g.
- Dobro, kako su se zvali roditelji od Andrije i godina rođenja od tog dede?
- Deda Panta i majka Jela. Deda rođen 1904.g i ubijen u Jasenovcu 1944.g.
- Dobro, a Pantini otac i mati kako su se zvali?
- To mi je pradeda bio i on se Todor zvao. A rođen je 1875.g. Prababa je bila Paulina i ona je sedam godina mlađa bila.
- Dobro Vaso, sve je ovo tačno do sada, samo ti je ova Paulina bila druga prababa. Pre nje je Todor isto bio ženjen, samo mu je ta žena umrla. Da li znaš kako ti se ta baba zvala?
- Bogami, nemam pojma, nisam ni znao za tu drugu prababu, samo mi za tu Paulinu piše.
- Dobro, tako su mi ovi iz Amerike i napisali, da verovatno nećeš ni znati da je Todorova prva žena bila Marica, koja je rođena 1876.g a umrla 1902.g. Pa se tvoj pradeda ponovo oženio 1903.g sa tom Paulinom. E, onda verovatno i ne znaš da su Todor i Marica imali sina, koji se zvao Aleksandar i koji je rođen 1896.g u Manđelosu, kraj Sremske Mitrovice?
- Ne, prvi put čujem za to.
- Dobro Vaso, sve je u redu. Sve sam proverio i sve štima. A sad ću ja tebi nešto da kažem, što i meni nije jasno, ali su mi tako napisali. Dakle, ta advokadska kancelarija iz Baltimora je napisala da je gospodin Aleksandar Simić njihov cenjeni klijent i da on traži proveru Vasilija Simića, tj. tebe. I da je taj Aleksandar rođen 1896.g od oca Todora i majke Marice, što znači da taj čovek sada ima 120 godina. I da je on živ a da hoće tebi nasledstvo da ostavi. Sada, za života. Ne poklon, nego baš nasledstvo. To je verovatno neka caka u američkom naslednom pravu, vezana za oslobađanje od poreza ili tako nešto. E, sve smo obavili, ti sad treba meni da potpišeš da si voljan da ideš u Ameriku, kod tog tvog rođaka od 120 godina. On će ti platiti sve troškove puta i sve ostalo. Evo, to je ta izjava, ima i na engleskom a ispod je na srpskom. Ti ovde dole treba da potpišeš.
I potpiše se Vasilije, stavi i ono u Novom Sadu i datum tadašnji i da Milovanu a ovaj mu kaže:
- Ja to odmah šaljem faksom za Baltimor i čim mi odgovore, ja ti se javljam.
I tu oni još malo divanili o dobrim, starim vremenima i onda se Vasa vratio na njegov posao. A sutra ga Milovan opet zove i kaže mu da opet dođe kod njega, stigla mu je avionska karta do Njujorka, i to biznis klasom, i nalog da ide u tu i tu banku, da podigne ček na 10.000 dolara na njegovo ime. To su mu poslali za ostale troškove puta. I taj ček može odmah da unovči i da radi sa parama šta hoće. Ode Vasa opet kod Milovana, opet kafa i ratluk i hladna limunada. Da mu Milovan avionsku kartu za Njujork, preko Frankfurta, i taj nalog za ček u banci i još mu da posebno pozivno pismo za američku ambasadu u Beogradu, da mu brže daju vizu. I poželi mu puno sreće tamo i da ima da plati piće kod Rožike na Ribarcu, ako tamo nešto nasledi. Pozdrave se i ode Vasa. Podigne ček u banci i odmah ga unovči. Sto novčanica po sto dolara. I sutradan ode u Beograd u ambasadu sa onim pismom, avionskom kartom i onim dolarima. Sve to tamo pokaže i oni mu za 15 minuta daju vizu. Sve sređeno, samo da se pakuje i da čeka 1.juli, za kad je karta bila. Ode Vasa kod šefa svog i uzme ceo godišnji odmor, počevši od 4.jula. Za onaj 1.jul, koji je u petak padao, će mu progledati kroz prste, biće kao da je tu. Jer je Vasa isplanirao, kad obavi to sa tim Aleksandrom u Baltimoru, da onda ide u Kanadu, kod njegove Marijane. Jer tamo nikad nije bio. I u kanadskoj ambasadi je bio i oni mu vizu dali.
Kad je 1.juli bio, rano ujutru ga njegov Mikica stavi u auto i odveze na aerodrom. I to 3 sata ranije, za svaki slučaj, da ne zakasni. I onda je Mikica lepo putovao za Ameriku, udobno i baš konforno, i lepu hranu su mu davali i šampanjcem ga pojili, sve najbolje. Jeste dugo trajalo, ali je on baš uživao. I nije puno prtljaga ni nosio, sve je u jednu ručnu torbu stavio, pa nije morao ni da čeka na prtljag, kad je u Njujork stigao. A tamo je 8 sati ujutru bilo, po njihovom vremenu, šest manje nego ovde kod nas. I vidi jednog velikog crnca u belom odelu, kako drži karton na kome piše Mr. Vasilije Simić. E sad, Vasilije nikad engleski nije učio, ali je ponešto znao i nadao se da će sa tim moći da se snađe. Ode on kod tog crnca i kaže mu da je on taj Vasilije Simić. A ovaj onda počne na engleskom nešto da priča i sve se smeje, a Vasilije ga ništa nije razumeo. Kad je video da ga Vasilije belo gleda, on mu uzme onu torbu iz ruke i povede ga napolje, do parkinga. I stavi ga u jedan ogromni crni auto, koji se inače zove Linkoln Kontinental i računa se kao najluksuzniji američki auto. Ima mini bar i televizor tamo pozadi, gde je Vasa sedeo, i telefon i još svašta, što nije ni znao čemu služi. I onda su se vozili više od tri sata, sve po nekim autoputevima, a onda su skrenuli negde i stigli pred neko veliko imanje. Na kapiji dvojica u uniformama i sa puškama u rukama. Onaj crnac spustio sva stakla u kolima i ova dvojica proturili glave i sve iznutra zagledali i onda ih pustili da prođu. Pa su se onda vozili još 15 minuta, kroz neku šumu, dok nisu stigli do neke ogromne kuće. Na tri sprata a kao neki francuski dvorac. I tu Vasa izađe a jedna devojka u nekoj bež uniformi ga uhvati pod ruku i uvede u kuću. A crnac za njima nosi onu njegovu torbu. Odvedu ga do jedne velike sobe na prvom spratu i kažu mu da je to njegov apartman. Pokažu mu spavaću sobu, tu se spava, pokažu mu kupatilo, tu se kupa i pokažu mu jedno dugme u toj dnevnoj sobi, koje treba da pritisne kada se okupa i osveži. Kada bude spreman - “redi” se na engleskom to kaže. I okupa se Vasa, polako natenane, presvuče i onda stisne ono dugme. Odmah uđe jedna druga devojka, samo ova odmah krene na poljskom da priča i pita ga šta bi on hteo za doručak. To je Vasa razumeo, jer je on u školi učio ruski, pa mu je to malo nalik bilo. I onda je jako lepo doručkovao, najeo se za dvojicu. Opet dođe ona Poljakinja i kaže mu da će sad da ide kod gospodina Simića. I povede ga niz hodnik, na drugi kraj kuće. Uđu u jedan veliki salon, jedno 10 sa 15 metara, sav u rezbarenom nameštaju i bordo koži. Puno knjiga, slika, fotografija, sitnica raznih. I kaže mu da tu sedne i ode. Posle par minuta, otvore se jedna mala, pokrajnja vrata i uđe jedan nizak čovek, tako jedno 165-167 cm, mršav, nema 50 kila sa krevetom. Svetlog tena, bez bora, vrlo mladalačkog izgleda. Samo mu je kosa snežno bela i obrve mu bele a brkovi sivkasto sedi. Vrlo teško proceniti koliko taj čovek ima godina. Dođe brzo i hitro do njega i kaže:
- Dobro došao rođak moj Vasilije! Ja sam tvoj dedo Aleksandar. Ja znam da se ti jako čudiš, kako sam ja tako mlad, kako tako izgledam, ali ja tebi ispričam celu moju histori, i tebi onda bude jasno. Ja sam rođen 1896. godina u selo Manđelos, gde su rođeni i tvoj otac, i dedo i pradedo. Ne čudi se što ja mnogo znam o tebi, jer ja prošle godine angažovao jedan prajvat aj, detektiv tamo u Beograd, i on je istražio sve o naša familija. I posebno sve o tebi. Moj otac bio Todor, koji je tebi pradedo, a majka bila Marica. Ali ona umre od velika groznica 1902. godina i moj otac se sledeća godina opet oženi i uzme jedna Paulina za žena. Ona bila jako dobra sa mnom i pazila me kao svoj sin. A 1904. godina rodi i ona sin i to bude tvoj deda Panta. Kad sam bio 12 godina, daju me u Mitrovica, na zanat kod jedan majstor Marko, da učim da pekar budem. Da pravim hleb i kifle i perece i to. I šegrt sam bio sve do 1912 .godina, kada sam prošao ispit za kalfa, to je kao nekakva kvalifikacija da znam da radim kao pekar. A sledeća godina, odem sa jedan Zolika, što je isto kalfa u pekara bio, u Subotica, koja se onda Sabatka zvala. Po madžarski, jer je 90 persent bili Madžari. A sledeća godina, to bila 1913. godina, odemo Zoli i ja u Fiume, što se sada Rijeka zove, velika luka na Jadransko more. I ukrcamo se na jedan brod za Amerika. A to moj otac nije znao, on mislio da sam ja u Subotica. I stignemo mi u Amerika 4.septembar 1913. godina. Zolika i ja. I bili na ono Elis ostrvo u karanteni. Posle otišli u Šikago, kod jedan Zolikin rođak, koji tamo držao pekara. Ali on nije dobro radio i ja sledeća godina odem u Njujork, kod jedan Đuzepe, Italijan jedan koji hleb pravio na Long Ajlend. On bio jako dobar, kao sina me pazio, zato što nije imao sin, nego samo tri ćerka. Pa je mislio da mu ja zet budem. Ali 1917.godina Amerika uđe u veliki rat, i ja se prijavim u vojska, kao američki vojnik. I stave me u Marin korps, marinci i pošalju u škola za bolničari. I ja posle bio u Francuska, sa marinci, i za Božić 1918. godina rat se bio završio i ja se vratim u Amerika. Ali moj majstor Đuzepe umro i pekara kupio neki Simone, koji bio sa mafija. Ja nisam hteo ništa sa mafija da imam i odem u državna bolnica u Njujork, da budem bolničar, jer sam to u Nejvi bio, u vojska. I bio sam tamo sve do 1928. godina, kad mi daju stipendija za Medisin stejt juniversiti u Njujork Siti i ja to 1934. godina završim i doktor postanem. I radio sam kao doktor u Njujork, u Filadelfija i ovde u Baltimor, sve u državna bolnica. Onda dođe 1941. godina i Japanci napadne na Perl Harbor na Havaji, i Amerika opet u rat bude. I ja se opet prijavim u vojska, da doktor vojni budem. A onda sam 45 godina bio. Daju mi oficirski čin i opet u Nejvi, u mornarica. Na jedan distrojer budem. Razarač po naški. I do leta 1944. godina budem na taj razarač, sve na Pasifik, sa Japan ratovali. U leto 1944. godina oslobodi se jedan deo Kine i ja dođem u Šangaj, u vojna bolnica. I tamo upoznam doktor Vong, koji je bio doktor i za nova medisina, ali i za tradicionalna kineska medisina. Za akupunktura, to se one iglice bodu, pa akupresura, to se sa prsti pritišću neke tačke na telo, sve da se ozdravi. I biljni lekovi, od razna kineska trava. I u septembar 1945. godina, rat bude gotov i ja izađem iz vojska, iz Nejvi, i ostanem u Šangaj, u ta bolnica , sa taj doktor Vong. A on je tada imao preko 60 godina, ali je izgledao mnogo mlađe od mene, kao mladić jedan je bio. I on mene sve učio o ta kineska medisina. Sve do 1949. godina, kad komunisti pobedili i ja morao da bežim u Amerika. A doktor Vong tamo ostane i ne znam šta je sa njega posle bilo. Vratim se u bolnica u Baltimor i do 1951. godina radim u državna bolnica. A ta godina otvorim moja ordinacija za kombinovanu medisinu, i moderna i stara kineska. I sledeća godina otvorim jedna mala fabrika, radionica jedna za proizvodnja kineski biljni lekovi. To je jako dobro išlo i 1954. godina proširim ta moja fabrika i sa moderni lekovi. A u moja ordinacija lečim ljude sa ta kombinovana metoda. Dijagnoza se pravi sa dlana i tabani i rožnjača u oko i koristi se i akupunktura i akupresura i hemoterapy. I moderna i ona kineska. Sve da čovek bude skroz zdrav i da MOŽE ŠTO DUŽE DA ŽIVI. I godina 1975.godina prijavim ja u Agensija za patente tu moju kombinovanu metodu lečenja. Patent napravim. A proizvodnja lekova mnogo dobro išla, jako dobar profit, i sad imam 8 fabrika u Amerika i Kanada i jedna u Panama Siti. Oko 11.000 radnika radi u te moje fabrike. I imam tri velike bolnice, ovde u Baltimor, u Uošington i gore u Boston. A 1996. godina kupim ja jedna mala firma, koja je elektroniku radila i neke robote pravila. I oni mi 1998. godina naprave mašina, koja sama radi akupunkturu i akupresuru. Isprogramira se po dijagnozi, podesi po veličini tela i težini i ona sama bocka i stišće one akupresurne tačke. A 2011. godina mi naprave mašina koja digitalno određuje dijagnoza sa dlanova, tabana i rožnjača iz oka. Sve odjednom i to unakrsno upoređuje i onda izbacuje kompletna dijagnoza za jedan čovek. Sve za pola sata bude gotovo i može onda da se leči sa lekovi i sa ona multipleks mašina za kineske metode. I sad lane, ne lane - preklane, ovi inžinjeri iz NASA mi spojili sve u jedna mašina, i dijagnoza i terapy. I napravili prve tri mašine i svaka radi u jedna od mojih bolnica. I ja sad to planiram da bude serijska proizvodnja za te mašine, za ceo svet i da onda napravimo da svi ljudi duže žive. Tako 150 godina, možda i više. Ja sam sad 120 i planiram da radim još jedno deset godina i onda da se ritaer, da idem u penzija, da se odmorim i zabavim. A dotle da obučim tebe i tvoj sin Mihajlo, mi njega ovde zvati Majkl, da vas dvojica sve moje nasledite i sav biznis da vodite. Zato što ja drugi rod nemam i hoću sve da na vas prenesem. A prvo, kad dođete obojica ovamo u Baltimor, da vas stavim u ta moja mašina za lečenje, i za najdalje za mesec dana vi budete skroz zdravi. I da možete da živite bar do 150 godina. Samo pravimo servis svaka godina i vi uvek budete zdravi. Ja nisam deca nikad imao, to je nešto sa čime sam ja rođen i ne može da se izleči. A prvi put sam se ženio sa Dorotea, još 1925. godina. Dok sam bio bolničar u Njujork stejt hospital. Ali ona 1927. godina pobegne sa jedan glumac i ode sa njim u Holivud, di se prave ti filmovi.. A 1932. godina, oženim se sa Melani, ja sam još stjudent bio na Juniversiti a ona je medisinska sestra bila tamo. Samo je ona onda prešla u mormoni, mormonska vera, pa smo se 1937. godina razveli skroz. Ona otidne u Solt Lejk Siti i tamo se uda za njihovog glavnog učitelja u tu veru. A 1939. godina se oženim sa doktor Džoana, mi smo onda zajedno radili u Baltimor stejt hospital. I ona je 1945. godina došla kod mene u Šangaj, i ona učila od doktor Vong sva kineska medicina. Ona je rođena 1910. godina u Buenos Aires, u Argentina, otac joj je tamo diplomata bio. I ona je zdrava bila sve do 2014. godina, a onda je poginula u saobraćajna nesreća. Nije htela niko da je vozi, nego je ona vozila njen Ford Mastang, i na jednoj krivini sa 120 milja na sat izleti sa puta i udari auto u jedno drvo. I sav auto bude oko to drvo i tu moja Džoana pogine. Imala je 106 godina a izgledala kao da ima 45-50, svi se muškarci za njom okretali. Mogla je bar još 40 godina živeti, jer je prirodno bila imuna na bolest, i nikad ni od čega nije bolesna bila. Ali eto ...
Tu je Aleksandar Simić napravio pauzu od par minuta, gledao je kroz prozor i ćutao. A onda je nastavio:
- Ti sad ostani ovde još koliko hoćeš, a onda ćeš verovatno kod tvoja ćerka u Kanada da ideš. Ja sam ti spremio ček od milon dolara, da ga nosiš za nju i njena porodica, kao poklon od njenog pradede Aleksandra. A kad se vratiš u Novi Sad, da pričaš sa tvoj Mihajlo i da mi dođete što pre.
Neću vas sad gnjaviti sotim šta je Vasilije dalje tamo radio i kako je kod ćerke u Kanadi bio. Dosta sam vas sa ovim davio a ionako ni pola od ovoga zapamtiti nećete. Uglavnom se Vasilije onomad u Novi Sad vratio i sad on i njegov Mikica dumaju i dan i noć. Nikako da prelome, a kanda će prelomiti.

Top