RADA DE JELENIĆ: Neka stara, mala sećanja
Istaknuto

01 Septembar 2015

U zadnjih nekoliko dana stalno mi se po glavi motaju slike iz detinjstva. I slike i neki kratki, stari video zapisi, izbledeli, crno-beli, sa nekim rupama u emitovanju, koji u meni izazivaju i veliku količinu nostalgije, ali i neko uznemirenje. Verovatno je da definitivno počinjem da starim i da je ovo prva, početna faza, koja će me trajno izmestiti iz ove sive, nedobrodošle realnosti u neki šareni uzbudljivi svet samo moje mašte.

Pravi povod je naravno, smrt mog školskog druga iz gimnazije i naročito njegova sahrana, koja me je baš uznemirila. Nisam se ni rasplakao, ni preterano ražalostio, samo kao da me je taj osećaj smrti dodirnuo, kao kad vam blagi vetrić ustalasa kosu. Pa se od toga naježite. I krenu slike iz detinjstva.

Pošto to nisu povezani događaji, a ni likovi nisu isti, pričaću vam o njima onim redom kako su se događali i onako kako su u mojoj glavi zabeleženi. Kroz te slikice videćete i jedan stari, zaboravljeni svet, kao kada gledate stare, neme fimove u Kinoteci. A ovo je samo jedan očajnički, poslednji pokušaj da neke davne uspomene spasem od zaborava.
Događaji potiču iz vremena od prvog razreda osnovne škole pa negde do petog. A dešavalo se u jednom gradu u Srbiji, preko Save i Dunava, gde je moj otac, ondašnji oficir JNA, tada bio na službi. I mama i ja sa njim, naravno.

SLIKICA PRVA. Pešački prelaz.

Skroz je izbledela i samo je jedna. Na njoj se vide sveže iscrtani pešački prelazi u centru grada. Onako 4 prelaza, koji čine krug oko centralne tačke. To su prvi prelazi u gradu i izazivaju veliku radoznalost. U roku od nekoliko dana, svi živi odrasli, deca i stari su prošetali do centra grada, da izbliza vide to čudo. A slikica se odnosi na prvi petak posle nastanka tih pešačkih prelaza. Petak je tradicionalno bio pijačni dan, kad bi se gomile seljaka iz okolnih sela, sjatile u grad, prvo da prodaju svoje proizvode na pijaci a zatim i da pazare po gradskim prodavnicama. I na slici se vide nekoliko mladića, od kojih svaki drži po jednog seljaka ispod ruke i sa njim prelazi preko pešačkog prelaza. To su lokalni mangupi, koji su odmah smislili kako će se zajebavati na račun seljaka, koji su i inače najčešće predmet zajebancije. Stvar se odvijala tako što bi mladić, krajnje ozbiljan, prilazio pristiglom seljaku i rekao mu:

- Ej prika, polako, ako nećeš da plaćaš kaznu! Sad su novi zakoni za hodanje po gradu i ne možeš više da prelaziš ulicu, gde tebi padne na pamet. Moraš da dođeš na ovaj prelaz i ovako da prelaziš, evo sad ću ti ja da te prevedem preko, da ti naučiš, pa ti posle prelazi sam koliko god hoćeš! Najvažnije je da naučiš da hodaš samo po belim štraftama. Ako pogrešiš, onda će onaj milicajac, onaj tamo preko, da duva u pištaljku i da ti naplati pet banki kazne. Samo si ti drži uz mene i brzo i lako ćeš naučiti.

I vidi se kako seljaci visoko podižu noge i nabadaju da pogode na belu štraftu. Okolo stoje gomile drugih mangupa a i slučajnih prolaznika, koji se svi krive od smeha.

Među prolaznicima i gledaocima ne vidim sebe. Možda zato što sam bio suviše mali, pa se ne vidim od gomile, ili nisam tad ni bio tamo a slika je stvorena tatinom i maminom pričom? Moguće je i jedno i drugo. Ono što je važno - jedna stara, skoro sasvim zaboravljena slika, sad je izvađena iz tame zaborava!

SLIKICA DRUGA. Prangija.

Isto jako stare slike. Možda prvi ili drugi razred osnovne. Na prvoj moj otac pravi meni prvu prangiju, od običnog ključa od kapije. Otac je sav ozbiljan i sav se zdao da to uradi a ja cupkam od sreće oko njega. U pozadini slike, vrlo nejasno, mama nešto čantra protiv. Boji se da ću se povrediti i unapred optužuje tatu da će on biti kriv za to. A on kaže:

- Ćuti bre ženo, vidiš da radim. Samo me zbunjuješ!

E sad pošto verovatno velika većina od vas nema pojma šta je to prangija, moraću prvo to da objasnim. Po starim srpskim običajima, u proleće se oko Uskrsa, "pucalo" iz prangija. Praštale se prangije i dan, dva ranije i celu nedelju kasnije, ali je ceo ritual bio strogo vezivan za uskrsnuće Isusa Hrista. Verovatno da potiče iz nekog starog paganskog verovanja u teranje zlih duhova ili tako nešto. A prangije su bile kao neki ručni topovi, koji su proizvodili veliku buku i galamu i time terali te nevaljale duhove od naših kuća. Svi muškarci, a naročito dečaci i mlađi mladići su bili oduševljeni ovim običajem i nestrpljivo su čekali vreme za prangijanje. Sama prangija se sastojala od ležišta, koje je u najprostijem slučaju bilo od praznog vrha starog ključa od kapije, u koje je tačno nalegao običan ekser, kome je zaravnjen vrh. Ključ i ekser su spojani žicom, što debljom, koja je savijana u obliku latiničnog slova U. U ležište se strugao nanos fosfora sa glavice šibice. Obično je 5-6 drvaca šibice trebalo za jedno "pucanje". Za veliki ključ, za ona crkvena vrata, i po 20 i više. Onda se u ležište ugura ekser i sa celom spravom se raspali u neki kamen ili obično u ivičnjak na ulici. Nagli pritisak eksera na fosfor je dovodio do njegovog paljenja uz prasak, koji je pri tom proizvodio. I to je nama dečacima bilo strašno zabavno, dok su devočice vrištale i bežale od prangijaša, čim ih vide. A i odrasli muškarci su sa osmehom gledali na sve to, ako već nisu i sami udarali sa prangijom.

Na sledećoj slici, tata dolazi i donosi mi jednu veću i ozbiljniju prangiju. Ova slika ide godinu ili dve posle prve i znači da je prangijanje postalo tako popularno da obično praskanje iz ključeva nije više bilo dovoljno. Pa su se te godine kod kovača naručivale velike sprave, od kovanog gvožđa, sa velikim i dubokim ležištima, u koje se pored šibica stavljala i šalitra. Međutim to je tako jako praštalo, i meni je prangija svaki put ispadala iz ruke od siline eksplozije u ležištu, da je uglavnom tata "pucao". A mama čantrala.Te godine je toliko treštalo i praštalo za Uskrs, a kažu da je bilo i ozbiljnijih povreda, tako da je milicija sledeće godine strogo zabranila svako prangijanje i zapretila drakonskim kaznama roditeljima, koji ne spreče svoju decu da prangijaju. I prangije su nestale.

Kad sam selio mamu iz kuće na Telepu 2006. g, u šupi među gomilom ostale gvožđurije, pronašao sam i tu veliku prangiju, koja je "pucala" samo jedno proleće. A tata je nije onda bacio, već je samo dobro sakrio od mene.

SLIKICA TREĆA. Muzička škola.

Na ovoj slici se vidimo tata i ja, u muzičkoj školi. Vreme III razred osnovne. Tata je u uniformi i blago je nadrkan, jer ima utisak da ga oni tamo zajebavaju. Ja sam se skupio pored njega, voleo bih da idem na tu muziku, mada mi nije baš najjasnije ni zašto, ni kako, ni kad. On je mene doveo da me upiše na harmoniku, a oni kažu da nema mesta na harmonici. Dva čoveka srednjih godina, jedan proćelav, ovaj drugi u žutom džemperu, obojica malo uplašeni od tate, jer su onda oficiri bili velika vlast. I predlažu mu klavir, jer je to slično i za godinu-dve ću moći da se prebacim na harmoniku. Tata vrti glavom i kaže:

- Ne dolazi u obzir! Prvo klavir je za devojčice i neću da mu se svi smeju, a drugo neću da kupujem klavir, jer nemamo gde da ga stavimo. A i težak je za selidbe.

Ova dvojica onda kažu violina, ali to ja neću. To je ono cigu-ligu, i za to bi mi se svi drugari smejali, ima jedan koga svi zezaju zbog toga. Ja kažem gitara, ali ni za to nema mesta. Nude duvačke instrumente, bilo koji, možemo da biramo, ali tata energićno odbija:

- Te duvaljke nikako, da mi se dete razboli na pluća. Ne dolazi u obzir, nemojte ni da pokušavate!

Onda oni kažu da dođemo sledeće godine, nećemo zakasniti mlad sam ja, ali odmah poćetkom septembra, pa će biti mesta i na harmonici. Tata ništa ne odgovara, nego me cimne za ruku i mi izlazimo. Ja sam u nekom plavom kaputiću i dubokim cipelama a na glavi mi je plavi kačket, jer promiče neki sitan sneg. Tata, tiho, sebi u bradu, psuje i muziku i sve muzičare redom.
Nije me nikad više vodio tamo. A sad mi žao.

SLIKICA ČETVRTA. Biblioteka.

Tu vidim dve slike. Na prvoj me mama vodi za ruku i idemo da me upiše u biblioteku. Vreme III razred osnovne. Ja sam u kratkim pantalonama sa ukrštenim tregerima, nekoj šarenoj košuljici sa kratkim rukavima, sokne i sandalice. Mama elegantna u nekoj beloj letnjoj haljini sa sitnim crvenim cvetićima i crnim cipelama sa otvorenim prstima i malom punom petom. Ja skakućem oko nje, jer sam srećan što ću moći svašta novo da čitam. Sve knjige koje imamo u kući sam bar jednom pročitao i više nisu znali kako da me zabave, naročito u zimskom periodu, kad je boravak napolju ipak bio ograničen. Ja sam jedinac a to je doba bez televizije, internet igrica i igračaka na baterije.

Na drugoj slici se vidimo mama i ja u biblioteci. Neka starija žena, sede kose, sa velikim okruglim naočarima, pokušava da mi utrapi neke slikovnice, koje ja neću. Onda mama objašnjava da mi u kući imamo uglavnom neke romane o ruskoj, oktobarskoj revoluciji, koje je tata nekada davno, verovatno, morao "službeno" da čita. On inače nije voleo ni novine da čita, a kamoli knjige, za razliku od mame koja je "gutala" sve ljubavne romane, do kojih je mogla da dođe. I da zato meni trebaju takvi neki romani, a da sam slikovnice odavno prerastao. Slika se okončava tako, što ja, sav srećan, nosim kući Ćosićevo "Daleko je sunce".

Dakle nije bilo dovoljno što su i tatina i mamina cela porodica bile komplet partizanske, nego sam se i ja samoindoktrinirao, još od malih nogu. I još se nisam skroz izlečio od toga. Naročito od onog dela, gde država treba da se brine o svojim građanima a ne samo da im otima lovu. Da ih sve besplatno leči, školuje, da ih ne bije i ne šalje na njih privatne uterivače dugova i slično. Kanda sam to trajno zapatio i samo će žuta ilovača to da izvuče iz mene. Ili neće ni ona?

SLIKICA PETA. Bioskop.

Ova slika se vezuje za odlazak u bioskop, što je za većinu stanovnika u gradu u to vreme, bio glavna zabava. Televizija je bila u začecima, malo je ljudi i imalo televizore, program je trajao samo par sati i bio izrazito dosadan. A u bioskope su odjednom navalili svi novi filmovi sa zapada. U boji, kaubojski, istorijski, kriminalni, ljubavni, ratni i ko zna kakvi još. Važno je bilo ići u bioskop! Tamo je uvek bilo nešto lepo i interesantno da se vidi. Mene su moji puštali da sam, odnosno sa drugarima, idem u bioskop od IV razreda osnovne. Jednom nedeljno, obično subotom uveće, od 6 do 8.

Ali slika se ne odnosi na gledanje filma, nego na kupovinu karata! Na toj mojoj jedinoj slici na tu temu, vidi se prostor ispred blagajne bioskopa, popunjen dupke sa klincima, od 10 do 15 godina. Ima ih 50 a možda i stotinak, koji se guraju iz sve snage, iako blagajna još nije otvorena. A kad karte počnu da se prodaju nastane pravi krkljanac! Misliš, pocrkaće sva ta deca. Ali njima ništa ne bude, nego srećni i zadovoljni izlaze sa kupljenim ulaznicama. Ušmurani, oznojani, izgužvani, ali nasmejani. I svo to guranje je imalo neko perverznu privlačnost. Između ostalog i zbog toga se išlo u bioskop. Barem u tom gradu, tom i tom. Tada, kad sam ja bio mali.

SLIKICA ŠESTA. Pozorište.

Slika je iz petog razreda osnovne. Samo jedna slika i ta jedna je dosta mutna i nejasna. Na slici smo mama i ja, u foajeu lokalnog pozorišta. Ja sam u beloj košulji, džemperu na crveno-plave kocke i teget pantalonama. Na beloj košulji je i mala crna leptir kravata. Mama je u dugoj crnoj haljini, crnim cipelama na štikle i sa nekim žuto-crvenim svilenim šalom. Ima i neki broš, na levoj strani grudi, ali ne vidim kakav. Ja sam zapanjen enterijerom i atmosferom zgrade, i zveram na sve strane, jer je to prvi put da sam u pozorištu.

A objašnjenje za ovu sliku je sledeće. Moji roditelji su voleli da idu u pozorište, naročito mama. Tata se stalno pravio da njega to ne interesuje, da ide zbog mame, da će on tamo zaspati i da ga mama gurka zbog toga, ali ja znam da jeste voleo da ide. I tog dana, kad je nastala ova mala slika, trebali su njih dvoje da idu. Kad se to dešavalo, prenosili su radio aparat u moju sobu (televizora još nije bilo), spakovali me u krevet i odlazili. Nije ni to bilo loše, mogao sam sam da vrtim dugme za traženje stanica i slušam neke čudne nepoznate jezike i razne vrste muzike. Ali tog popodneva je došao džip po tatu. To je značilo da se on brzo oblačio u terensku uniformu, sa čizmama, pripasivao onaj opasač sa uprtačima preko ramena a mama mu je donosila službeni pištolj, koji su negde krili od mene. I nikad se nije znalo da li će to biti na dan-dva ili za celu nedelju. Takav mu je posao bio. I kad je uzimao šinjel i šapku, okrenuo se mami i rekao:

- A za pozorište, pakuj malca i idite vas dvoje. Vreme mu je.

Ja u prvi mah nisam razumeo šta on to hoće da kaže. Postalo mi je jasno kad je mama odmah krenula da me vanredno kupa i da mi pere kosu. Pa jedno dva sata oblačenja, i njenog i mog, i stigli smo do nekog prihvatljivog izgleda za moj "debut" u pozorištu. Najveći problem je bio začešljati sve one čuperke na mojoj, onda skoro beloj kosi. Pa se osušena kosa kvasila ponovo i začešljavala, pa opet, sve dok mama nije rekla:

- Sad si dobar, idemo!

Nemam pojma šta smo onda gledali, da li mi se to svidelo ili ne, da li sam zaspao pa je mama morala da me gurka, ništa od toga. Meni se samo svidela ona svečana prostorija foajea. I celog života volim te velike ceremonijalne odaje. Pozorišta, crkve, skupštine, domove kulture i sve nalik.

SLIKICA SEDMA. Baklava.

I ovde ima samo jedna slika. Na toj slici sam ja i upravo ulazim u poslastičarnicu kod Jusufija, preko puta od bioskopa "Zvezda". Moji su me već neko vreme puštali da idem sa drugovima u bioskop. E, onda sam ja jednom rekao, da Boban i Aljoša pre bioskopa idu na kolače i limunadu. Kad kupe kartu i dok čekaju na početak predstave. Pa su onda i meni davali pare za dva kolača i limunadu ili bozu. I tog dana sam upravo izvadio kartu, malo smo se gurali tamo, i sad sam hteo da se zasladim sa dve krempite. Sigurno je bio neko sa mnom, samo se ne sećam ko. Samo se sećam da je neposredno pre mene tamo ušao Mića, zvani "Sarma". Nizak, nabijen i pomalo debeljuškast mladić, sa crnom kosom i malo izbačenim gornjim zubima. Stariji jedno 5-6 godina od mene. Znao sam ga iz grada i bili smo na "Zdravo" i nikad ništa više od toga. Važna stvar oko Sarme je bila da je išao u ŠUP (Školu učenika u privredi, Zanatsku školu), da je učio za mesara i da je na praksu svaki dan išao u lokalnu klanicu. Čini mi se da je bio iz siromašne porodice i da je bio bez oca, ali to za ovu priču nije važno.

Dakle, ja ulazim u skoro punu poslastičarnicu, koja ima jedno 7-8 stolova sa po 4 drvene, u belo ofarbane stolice. Ispred mene, Sarma traži jednu baklavu, a Jusufi mlađi, sin od matorog Jusufija, mu kaže da neće da prlja tanjir za jednu baklavu, nego da pruži ruku i on će mu staviti baklavu u šaku.

Sarma kaže:

- Hoću tanjir i viljuškicu!

Jusufi:

- Nema tanjir.

Sarma:

- Ne daš tanjir?

Jusufi:

- Nema tanjir.

Sarma:

- Ne daš tanjir?

Jusufi:

- Ne dam.

A Sarma će na to:

- E dobro, a vidi sad ovo!

Okrene sa Sarma i stane na sred radnje da ga svi vide. Gurne dva prsta u usta i podrigne i iz usta počnu da ispadaju polusažvakani komadi neke debele kobasice. Puno, jedno 10 - 12 komada-zalogaja, i to sve istresao na pod čiste i uglancane poslastičarske radnje uvaženog zanatlije Jusufija. Svi smo zapanjeno gledali u to i u Sarmu, koji se sav umazan onom povraćkom, blentavo cerio na sve strane. Onda su devojke počele da ciče i vrište, neke i da povraćaju i odjednom su svi poskakali i zaglavili na vrata. Ja inače uopšte nisam gadljiv, ali mi je sve to bilo prostački i bez veze, pa sam i ja krenuo napolje, baš kad je blesavi Jusufi sa metlom krenuo na Sarmu. Ovaj mu je hitro pokazao srednji prst i zbrisao u momentu. Ja sam poslednji izašao, samo je onaj kreten od poslatičara ostao, da očajno gleda u ispovraćanu radnju.

Ne znam šta je dalje bilo. Ni kada se tačno dogodilo, valjda negde pri kraju petog razreda, u proleće. Sećam se jedino onih komada kobasice, kako se kotrljaju po crno-belom podu poslastičarnice Jusufi, preko puta bioskopa "Zvezda".

Ne znam koliko vam je sve ovo bilo interesantno i zabavno, ali ja sam dušu svoju spasao. Ta izbledela sećanja, koja se verovatno nikad više ne bi pojavila u mojoj glavi, sam stavio na papir. I na neki način spasao od zaborava. Mogu mirno da putujem.

Top