RADA DE JELENIĆ: O plemićkim titulama
Istaknuto

22 Avgust 2016

Godine 1775. rodio se u Varaždinu jedan Andrija Jelenić. Otac mu se zvao Pavel a majka Anica. Otac je bio pekar i držao jednu od dve pekarske radnje u gradu, kao i njegov deda Franc, koji se negde četrdesetih godina tog osamnaestog veka doselio iz Ptuja u Sloveniji. Taj deda Franc je bio Slovenac a baba Blaženka je bila Hrvatica iz Varaždina, ćerka lokalnog trgovca žitom i vinom. Ustvari se taj deda prezivao Jelenič, sa onim tvrdim Č na kraju, ali je tata Pavel to svoje prezime prilagodio hrvatskim običajima i izgovoru, pa je njihovo prezime nadalje bilo sa tzv. mekim Ć. Prvi podatak, posle krštenice naravno, u kome se Andrija spominje je iz 1794.g. U spisku novoprimljenih profesionalnih vojnika u 5. ulanski puk iz Zagreba stoji i njegovo ime. A 1796.g ga šalju u Salcburg, u podoficirsku školu, zajedno sa još 8 vojnika iz njegove jedinice. Zatim se, sa činom narednika, spominje u spisku časnika i podčasnika svog puka, koji je te 1803.g stacioniran u Boki Kotorskoj, u hercegnovljanskoj tvrđavi. Godine 1805.g, posle Požunskog mira, Austrija predaje Boku Kotorsku kao i skoro celu Dalmaciju na upravu Francuzima.


Kako se ta predaja odvijala i šta se tamo sve dešavalo, nije poznato, odnosno do sada nisu pronađeni neki pisani tragovi o tome. Ali je činjenica da se Andrija tada obreo u francuskoj vojsci, i to sa činom poručnika! Naime, sledeće godine se spominje u Dubrovniku, kao oficir u posadnom delu 119. konjičke regimente, koja je bila u sastavu Jadranske armije generala Marmonta. A 1808.g Marmont ukida Dubrovačku republiku i zavodi jedinstvenu vojnu upravu nad Dalmacijom. U jesen te godine Andrija odlazi sa svojom jedinicom u Francusku, u Orlean, gde je bilo sedište te regimente. Iz tog doba postoje dva dokumenta. Po prvom, poručnik 119. konjičke regimente Andriya Yelenich menja svoje ime i prezime i na dalje će se zvati Andre Želenik (na francuskom Andre Jelenic). Datum je 2. februar 1809.g. A u drugom stoji da se on dobrovoljno prijavljuje u ekspedicioni korpus generala Farmeliera, koji kreće za Južnu Ameriku, u Francusku Gijanu. Britansko-portugalska eskadra je zauzela skoro celu Gijanu, koja je bila francuska kolonija i Francuzi su morali brzo da reaguju. Putovali su brodom - fregatom “Gaskonj” (“Gascogne”) i u brodskom dnevniku, koji je sačuvan, stoji da je i konjički kapetan Andre Želenik bio bolestan od morske bolesti i da je tako bolestan stigao u gijanski glavni grad Kajen (Cayenne). Dakle on je kao kapetan stigao u Gijanu i tamo aktivno učestvovao u borbama protiv Portugalaca, koji su iz Brazila pokušavali da zauzmu ceo taj severoistočni deo Južne Amerike. Francuzi su 1817.g konačno porazili Portugalce i trajno ih izbacili iz Gijane. Krajem te godine Andre Želenik se vraća u Francusku sa činom pukovnika i visokim vojnim ordenom na ogrlici oko vrata. A sledeće godine se ženi sa 24.godišnjom Anželik d Bursenie (Angelique de Bourcenier) iz grada Orleana. On je tada već 43 godina star i to mu je verovatno bio poslednji momenat za te stvari. Nastavlja da služi u vojsci i 1830.g učestvuje u francuskoj invaziji na Alžir i pretvaranje te zemlje u francusku koloniju. To je doba kralja Šarla X, i njegovog ambicioznog ministra Polinjaka, koji je sve to organizovao i koji je izuzetno cenio doprinos pukovnika Želenika. Na njegov predlog, kralj 1831.g dodeljuje pukovniku Andre Želeniku čin generala, imanje u okolini grada Oranža i naslednu titulu grofa od Oranža, to se na francuskom kaže L kont d’Oranž (Le comte d’Orange). Na povelji o dodeli plemićke titule stoji datum 8.avgust 1831.g. Sledeće godine Andre Želenik se penzioniše, u 57 godini, i posvećuje se životu veleposednika i uglednog građanina grada Oranža i cele provincije Provans (Provence). Od 1832.g do 1835.g je bio i narodni poslanik u Skupštini deputata Francuskog carstva (La Chambre des deputes). Iz braka sa Anželik, Andre je imao troje dece. Najstariji je bio Teodor, koji je rođen 1819.g. Dve godine kasnije se rodila i ćerka Elen (Helene) a 1824.g još jedna ćerka, koja je dobila ime Madlen (Madlaine), samo što je ona poživela jedva 6 godina. A 10.aprila 1836.g umire grof Andre d Želenik, na svom imanju u Oranžu. Imao je 61 godinu.
Imanje i titulu nasleđuje sin Teodor, koji se 1843 .g ženi sa građankom Marian Ašer (Marie Anne Asher). Dve godine kasnije rađa se Pol (Paul) de Želenik, koji godine 1889, posle smrti svog oca, nasleđuje i imanje i titulu grofa od Oranža. Pol se inače 1873.g oženio sa Lorans d Gol (Lorence de Gaulle), iz čije porodice je bio i čuveni general Šarl d Gol (Charles de Gaulle). Iste te godine se rađa i sin Andre, koji je isto bio u vojnoj službi i stigao je do čina pukovnika husarske regimente. On se 1895.g oženio sa Bernadet d’Oliveron (Bernadette d’Oliveron) iz grada Ren (Rennes) u Bretanji. Zabeleženo je takođe da je Andre, uz Bernadet, dobio i preko 750 hektara zemlje u miraz. Uglavnom voćnjaka i vinograda kod grada Šartra (Chartres). Iz braka sa Bernadet, Andre je imao samo jednu ćerku, koja se zvala Elen (Helene). Pol d Želenik je 1889.g nasledio titulu ali je umro dve godine kasnije, u 44-oj godini života, i to od ujeda zmije otrovnice. Tada titulu dobija njegov sin Andre, koji hrabro gine u prvoj bici na Marni, u činu pukovnika. To je bilo 9.septembra 1914.g i jedna od prvih velikih bitaka u Prvom svetskom ratu. Od cele slavne porodice d Želenik, preostala je samo Elen, koja je te 1914.g napunila 18 godina. Posle očeve smrti, zajedno sa majkom Bernadet, se prijavljuje u dobrovoljne bolničarke. Prolaze obuku u Parizu i sredinom 1915.g obe odlaze na tzv. Zapadni front, gde se tada vodio uglavnom pozicioni, rovovski rat. A 1916. obe su u pokretnoj bolnici, koja je uz krvavu bitku na reci Somi (Somme). Krajem te godine Bernadet dobija tifus i umire pred Božić 1916.g. a Elen ostaje potpuno sama. Sredinom sledeće godine se prijavljuje i odlazi u Istočnu armiju (L’armee de l’Orient), u Grčkoj, pod komandom generala Saraja. To je ono što se kod nas zove Solunski front. U junu 1918.g glavnokomandujući svih savezničkih armija postaje general Lui Franše Depere ( Louis Franchet d’Esperey), i pod čijom komandom dolazi do proboja Solunskog fronta. Elen d Želenik je u francuskoj vojnoj bolnici koja je sve vreme operacija bila uz prvu liniju fronta. Zatim je pratila srpsku vojsku, sve do Beograda, gde je uspostavljena francuska stalna vojna bolnica, za lečenje teških ranjenika. Elen je tada tamo bila glavna (prva) sestra u bolnici.
Interesantna je sudbina jednog drugog mladog bića, jer su im se životni putevi ubrzo posle toga ukrstili. Rada Jelenić je bio mladi lekar, rodom iz sela Manđelos, kod Sremske Mitrovice. Otac mu se zvao Andrija i bio je ugledni pekar u toj njihovoj Mitrovici. A majka se zvala Jelena, mada su je svi zvali Jela. Imali su troje dece: spomenutog Radu, rođenog 1884.g i ćerke Milicu i Ružicu, koje su obe kao deca umrle. Rada je bio vrlo vredan i pametan i škola mu je jako dobro išla, pa su ga prvo poslali u sremskokarlovačku gimnaziju a posle, uz posebnu preporuku profesora i stipendiju Matice srpske, i u Peštu, na studije medicine. Tada je ovde još uvek bilo moćno Austrougarsko carstvo, odnosno onaj njen deo koji se zvao Ugarsko-hrvatska kraljevina. Rada 1912.g uspešno završava studije, vraća se u Mitrovicu i odmah počinje da radi na prijemnom odelenju mitrovačke bolnice. U septembru 1914.g ga mobilišu u vojnu sanitetsku službu, jer je izbio Prvi svetski rat, koji se inače zove i Veliki rat. Dobija čin potporučnika i raspoređuju ga u 70. pešadijski puk, sa sedištem u Petrovaradinu. Taj njegov puk odlazi u Galiciju, na Istočni front, i učestvuje u nizu teških borbi sa Rusima. Nakon tzv. Brusilovljeve ofanzive u junu 1916.g dolazi do sloma austrougarske vojske i stotine hiljada vojnika pada u rusko zarobljeništvo. Ne zna se da li se Rada tamo predao Rusima, kao mnogi Srbi koji su se tamo zatekli u to vreme, ili je prosto zarobljen sa ostalima u svojoj pukovskoj bolnici. Tek, on je 1917.godinu dočekao u jednom selu koje se zvalo Pavlužskaja, podno Urala, kao ratni zarobljenik. Koji je lečio sve ljude u oko 30 sela okolo i svi su ga voleli. Onda je bila ona njihova Oktobarska revolucija, kad su “crveni” i “beli” Rusi počeli da se kolju među sobom. I separatni mir su “crveni” sa Nemcima sklopili, da ih ne ometa u osnovnoj delatnosti ubijanja ideoloških protivnika. E, onda su i svi ratni zarobljenici postali slobodni, a bilo ih je jako mnogo, širom velikog Ruskog carstva. Dosta njih se opredelilo za “crvene” i stupilo u Crvenu armiju, koja je tada formirana, a doktor Rada Andrejevič Jelenič nije hteo ni sa jednima ni sa drugima. On je hteo da ide kući, u njegovu Mitrovicu. U proleće 1918.g su ga pustili i on je, preko Persije, Iraka, Jordana i Egipta, u jesen stigao u Grčku, gde je već bila Prva srpska dobrovoljačka divizija, pored ostataka regularne srpske vojske, koja se tamo oporavljala posle povlačenja preko Albanije. U toj dobrovoljačkoj diviziji najviše je bilo bivših ratnih zarobljenika iz Rusije, koji su se još tamo organizovali u Srpski dobrovoljački korpus i koji su se preko Sibira povukli do luke Darjen, a odatle ih Britanci brodovima prebacili u Grčku. A bilo je i dosta naših iz Amerike, Kanade i Australije. Radu raspoređuju u bolničku četu te dobrovoljačke divizije. I sa njima on u novembru 1918.g stiže u Beograd. A tamo Radu šalju, kao ispomoć, u Francusku vojnu bolnicu, koja je bila na Vračaru. U nekoj nesreći, kad je eksplodirala ručna bomba, su poginula tri francuska doktora, pa su im falili lekari.
Prvog decembra 1918.g je proglašena nova država, koja se u početku zvala Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) a posle je još dvared menjala ime. Prvo u Kraljevinu SHS, a 1929.g u Kraljevinu Jugoslaviju. A drugog decembra stigne Rada u tu francusku bolnicu. On je, inače, pored srpskog, mađarskog i nemačkog jezika govorio i ruski i francuski jezik. Francuski je u školi učio, pa je to bilo dosta ograničeno i oskudno znanje, ali je mogao da se sporazumeva. Uđe on u tu bolnicu i u hodniku zaustavi jednu bolničarku i upita je, na francuskom, gde je upravnik, da se prijavi. I onda se zabulji u nju, kao da ga je grom na licu mesta strefio. A ona lepa kao anđeo, on nije mogao ni da zamisli da neka žena može toliko lepa da bude. Toliko se zbunio, da nije ni čuo šta mu je ona odgovorila, nego je nastavio da, širom otvorenih očiju, gleda u nju. Ona je videla kakva je situacija nastala, pa ga je prosto uhvatila pod ruku i odvela do lekarske sobe, gde je i doktor Kormalie (Cormalier) bio. On je bio potpukovnik po činu i upravnik te bolnice. A taj, što ga je sestra Elen uvela, je bio neki srpski doktor, poručnik po činu, samo nešto sav zbunjen i smotan. Onda su mu dali malo onog njihovog Armanjak (Armagnac) konjaka, da se povrati i da se lepo dogovore šta će ko da radi.
Taj doktor Rada je bio, za ono vreme, vrlo visok čovek, preko 180 cm je imao. Visok i mršav, sa dugim i tankim prstima. Imao je plavo-zlatnu kosu, malo frćkavu i svetlo plave oči, kao nebo plave i malo istaknute i razmaknute jagodice. I velike guste, smeđe brkove, koje je na krajevima zavijao na gore. U suštini, jedan lep muškarac, samo jako mršav i jako umoran, što ga je činilo bar 10 godina starijim i manje lepim. I imao je neke razvaljene vojničke čizme, koje su škripale, brbotale i šljapkale sa svakim njegovim korakom. Pa mu je sestra Elen odmah donela jedne francuske nove oficirske čizme, žute kao dukat. A te njegove stare bacila ravno na đubre. A kad je i beli doktorski mantil obukao, onda više nije ličio na nekog odrpanca i prosjaka, nego na pravog doktora. I počne tu doktor Rada da radi i svi ga lepo prihvatili. Imao je jako puno strpljenja za svakoga i jedan lep, mali poluosmeh na licu, kad god ga pogledate. Pa su ga sve sestre zagledale, ali on ni na jednu nije reagovao, jedino u sestru Elen d Želenik nije smeo ni da pogleda. Da se ne bi zbunio i zaboravio šta je do tada radio i rekao. Samo to niko nije primetio, sem nje.
A ona je bila srednje visine, plave dugačke kose, skupljene u dve duge pletenice, koje je onda obmotavala oko glave. I imala neki svetao ten, sva je nekako bela bila, prozirna i providna, kao da je od porcelana pravljena. I uvek je tiho govorila, skoro šaputala, a sve sestre su je se jako bojale. Imala je neki bes i prkos u očima i pokretima i ni jedna se nije usuđivala da ne posluša ono što ona kaže.
E, kako su se oni smuvali, to ni sam bog ne zna. Oboje onako izgubljeni u svojim svetovima. Činjenica je da je pred Božić te 1918.g bio sastanak svog zdravstvenog osobljs bolnice, da bi se utvrdile smene za predstojeće praznike. Pa je potpukovnik doktor Kormalie čitao prezimena i onda jako začuđeno primetio da gospođica Elen d Želenik i gospodin doktor Rada Yelenich imaju ista prezimena, samo se različito izgovaraju. I pitao da nisu oni neki rođaci a oni brzo rekli da nisu, ni slučajno. Jer je ona iz Oranža, iz francuske Provanse, a on je prečanin, Sremac, tu odmah preko Save. A na drugi dan katoličkog Božića, 26.decembra, negde oko podneva, pozove Rada nju na jedan čaj u jednu obližnju kafanu. Da razjasne to oko njihovih prezimena. I mislio da će ga ona odbiti po kratkom postupku, zato je to jedva i izustio. A ona je odjednom sva sinula. osmehnula se i rekla da hoće. I odu oni na taj čaj i ostanu 4 sata tamo. Ko zna koliko su čajeva popili. Ona je njemu ispričala sve o svojoj porodici, počevši od onog Andrea, koji je 1831.g grofovsku titulu od kralja Šarla Desetog dobio. I kako je ona i oca i majku u tom ratu izgubila i sama ostala od cele te njene porodice d Želenik. A on je njoj pričao o letnjim jutrima u njegovom rodnom selu Manđelosu, kod njegovog dede Paje. I kako se on mučio u Pešti, dok studije nije završio. Pa kako je na frontu u Galiciji bilo i kako su ga zarobili i kako mu je posle u onom ruskom selu bilo lepo. I kako je pola sveta prešao, da bi do Grčke i srpske vojske došao. I dok su tako pričali, ruke su im se same spojile i onda su se do kraja razgovora stalno za ruke držali. I u oči gledali. Kad su se u bolnicu vratili, ispalo je da doktor Rada debelo kasni na svoju smenu, ali to kao da niko nije primetio. Ili su se svi tamo pravili da ne primećuju. Jer je ta ljubav jedna jako zajebana stvar i kad se dogodi odmah to svi vide. Kao i kašalj, ne može se sakriti nikako. Šta je dalje bilo, ne zna se, jer oni nikad nikome nisu ni reč o tome rekli. Nego bi se, ako bi neko nešto oko toga pitao, samo pogledali i onako zaverenički nasmešili.
Tog proleća 1019.g je počela opšta demobilizacija u svim zaraćenim vojskama. Pa se počelo govoriti i o ukidanju Francuske, a i Britanske vojne bolnice u Beogradu. I da bi sve te nepovoljne situacije izbegao i predupredio, doktor Rada je 4.aprila zaprosio gospođicu Elen. I ona je odmah pristala, ništa se nije mislila. I oženili su se 8.8.1919.godine. Venčanje je bilo u onoj maloj crkvi Ružica, na Kalemegdanu. Pošto je crkva mala a svatova bilo puno, samo je nekolicina uspela, pored mladenaca, da uđe unutra. A ostali su se rasuli svuda okolo, čekajući da ovih dvoje glavnih izađu, pa je ceo Kalemegdan bio pun svečano obučenih dama i gospode. Svi doktori iz Beograda, i vojni i civilni, i sve bolničarke su došli i jako puno oficira, naročito ovi iz Dobrovoljačke divizije. Došao je da čestita i general Pavle Jurišić Šturm, komandant Treće armije, samo on nije mogao na svadbu da ide, jer je neku obavezu već imao. Radin kum je bio jedan Boško Nadbantin, isto prečanin i isto doktor, sa kojim je on u Galiciji bio. Njih dvojica su se tamo jedan drugome za kumove obećali, kad za to vreme dođe. A njena kuma je bila gospođica Mari Mišel Filankot d’Oblankur (Marie Michelle Filancote d’Oblancour) iz francuske vojne misije u Srbiji, koja joj je neka dalja rođaka bila. Mladoženja je naravno bio u svečanoj oficirskoj uniformi, sa sabljom, a mlada u dugačkoj beloj venčanici, čiji su šlep pozadi tri deveruše držale. Prethodno se Elen u pravoslavnu veru prekrstila, a kumovi na krštenju su dva brkata oficira iz Dobrovoljačke divizuje bila. Kad je venčanje bilo gotovo, a potrajalo je, onda su mladenci izašli napolje, pa je Elen bacala preko ramena onaj buket, što se bidermajer zove. I njena kuma jeste najviše skočila, ali je buket promašila, pa je on pao na jednog majora Zubanovića, koji je iza ovih devojaka stajao. A taj Zubanović je već bio zaprosio jednu Roksandu, iz bogate beogradske trgovačke porodice Đorđević, i mesec dana kasnije su se i oni ženili. I džabe je on svima pričao da je on sa tom Đorđevićkom zaručen već tri meseca tada bio, kad je ceo Beograd govorio da je to zato što je bidermajer uhvatio, pa je morao i on da se ženi, i to na brzinu. Svadba je bila u dvorištu Francuske vojne bolnice, a celu organizaciju, i stolove, i jelo, i piće, i muziku, i sve ostalo je obezbedio kafedžija iz one obližnje kafane, gde su Rada i Elen onaj prvi čaj pili. I jako je veselo bilo, sve do ujutru do 9 sati je trajalo. A tri ciganske bande su svirale, i to sve vreme, ni pušili nisu, i još dva gajdaša uz njih, to je mladoženja posebno tražio. A njegovu pesmu “Lili, lili, pače moje malo” su Cigani ravno 16 puta svirali.
Kad se sve oko te svadbe završilo, Rada se demobilisao iz vojske a Elen je dala otkaz u njenoj Francuskoj bolnici, koja je ionako bila pred ukidanjem. Pa su jedan dan, svečano, za Mitrovicu brodom otplovili. I opet je jako puno sveta bilo na ispraćaju, i vojna muzika je svirala, a general Topalović je postrojio počasnu četu vojnika na beogradskom pristaništu, koji su mladence puškama pozdravljali. A kad je lađa krenula, svi su sa onim dugim šarenim trakama mahali. O tome postoji i poseban pisani trag. U “Politici” od 9.septembra 1919.g izašao je članak o venčanju srpskog doktora i francuske grofice - dobrovoljne bolničatke. I slika na kojoj se vide Rada i Elen na ulaznom mostiću lađe, koja se zvala “Kraljica Zorka”, po pokojnoj ženi kralja Petra Prvog Karađorđevića. A u Mitrovici je Radin otac Andrija već plac u centru kupio i kuću za mladence završio, tako da kad su oni tamo doplovili, pravo su u tu novu kuću išli. I Rada je je odmah u bolnici počeo da radi, a Elen ništa nije radila, jer je već u drugom stanju bila i stalno joj muka bila. Pa su onda jednu Slovakinju, koja se Zuzana zvala, uzeli da stalno uz Elen bude i da kuva i sprema po kući. I 6.maja 1920.g rodio se sin, kome su ime dali Andrija. I to je bilo po njenom ocu, koji je Andre bio, a to je na srpskom Andrija. A i Radin otac se tako zvao, pa su se časom oko imena dogovorili. Tri godine kasnije se rodila Draginja, koju su Draga zvali, a 1926.g i Katarina, koja je Kata bila.
Andrija je bio jako lepo dete i u vrlo zgodnog mladića izrastao. Na oca je visinu i tu koščatost povukao, a svetao ten i lepotu na majku. Samo je zelene oči imao i jedino se to nije znalo na koga je. Završio je gimnaziju u Mitrovici i onda ga pošalju u Beograd, da medicinu studira i oca nasledi. To je baš pred onaj drugi rat bilo, one 1939.godine. I kad je Andrija na drugoj godini studija bio, Nemci napadnu na Jugoslaviju. Šestog aprila bombardovali Beograd i Andrija umalo da pogine taj dan. Jedna avionska bomba pala tri kuće dalje od njega, i tamo svi izginuli a on samo dva dana ništa nije čuo, inače nije bio povređen. A u Mitrovicu uskoro dođu ustaše, jer je Srem pripao novostvorenoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. I počnu oni ljude da mobilišu u domobrane, to im je kao redovna vojska bila. A komunisti onda organizuju da se svuda po selima pale opštinske arhive, da se ne bi znalo ko je sve vojni obveznik. Ustaše onda uhapse 30-tak najviđenijih Srba iz Mitrovice i okoline i držali ih kao taoce u mitrovačkoj kaznioni. I doktora Radu među njima. Negde početkom avgusta, dvojica pijanih ustaških oficira se noću fijakerom vraćalo iz kafane u kasarnu. I iskoče neki ljudi iz mraka i upucaju ih namrtvo. I pištolje i šmajsere im pokupe. A ustaše onda one taoce postreljaju, i doktora Radu sa njima. Na jednoj poljani, iza kaznionice, bio 8.avgust 1941.godine.
Andrija se u to vreme krio u Manđelosu, kod deda Paje. Danju je bio u selu a spavao je u jednoj pudarskoj kućici, iznad Manđelosa, tamo prema Grgurevcima. Tih dana je i prvi partizanski fruškogorski odred bio osnovan i jedan od prvih partizana je bio Andrija Jelenić. Samo on tamo nije hteo doktor da bude, iako je student medicine bio, nego borac kao i svi drugi. A posle je i rukovodilac i oficir postao, pa je na kraju rata čin kapetana prve klase imao. I sestre njegove Draga i Kata su 1942.g u partizane, u Bosnu, otišle. Kata je 1943.g, sa 17 godina poginula, kao bolničarka u partizanskoj Centralnoj bolnici, kad su ih Nemci opkolili i sve ranjenike i doktore i bolničarke postreljali. A Draginja je rat preživela, i ona je bolničarka u 36. vojvođanskoj brigadi bila. I sa činom majora sanitetske službe i položaja glavne sestre na Očnoj klinici Vojne bolnice u Splitu je sedamdesetih godina otišla u penziju.
Andrija je posle rata ostao u vojsci. Nije hteo da se demobiliše, jer nije imao gde ni da se vrati. Majka Elen je 1942.g umrla, od tuge za Radom najviše i brige za decom. A deda Andrija je 1944.g uhapšen i odmah u logor Jasenovac sproveden i tamo u septembru te godine ubijen. Obe Jelenića kuće u Mitrovici su bile spaljene a i kuća pradede Paje u Manđelosu. I on je u njoj živ izgoreo. I zato je Andrija još dve godine posle rata zaostale ustaše po Slavoniji jurio. One što su se “križari” zvali i na kraju kao komesar neke dalmatinske brigade produženu partizanštinu završio. Pa je posle u Sarajevu bio, gde je i fudbal za Četvrtu armiju igrao. A odatle ga, po kazni , zbog jednog promašenog penala, u Novi Bečej pošalju, da tamo komandant garnizona bude. A on se tamo sa jednom Jelenom upozna, što je od Garčevih bila, zavole se i ožene se. I jednog dana se sin rodi, kome su ime Rada dali, po dedi pokojnom.
I taj Rada, slučajno, dođe 2004.g u posed, nije važno kako, fotokopije venčanice iz 1919.g izdate povodom venčanja između Rade Jelenića iz Manđelosa, od oca Andrije i majke Jelene i Elen d Želenik, iz Oranža u Francuskoj, od oca Andrea i majke Bernadet. I fotokopije članka u “Politici” od 9.septembra 1919.godine. I on se onda jako zainteresuje i krene to da istražuje, ali onako iz sve snage, kao što sve u životu treba raditi. I angažuje svoju prijateljicu Mari Žoze Kobersiski (Marie Josee Kobersiski) iz Muzeja Luvr (Musee du Louvre) iz Pariza, da mu pomogne. A ona angažuje svoju prijateljicu Elfride Vendelšaum (Elfride Wendelshaume) iz Bečkog muzeja (Wien museum) u Beču. I punih pet godina je taj Rada skupljao podatke o tim svojim predacima. Samo one zvanične dokumente i od svakog imao overenu fotokopiju ili muzejski overen prepis. Pa je u januaru 2010 poslao e-mail pismo Francuskom ministarstvu kulture, u kome je tražio da mu se priznaju prava na korišćenje titule grofa od Oranža, koje je njegova porodica nekada imala. I priložio sva dokumenta, o kojima ste prethodno čitali. I čekao sve do juna 2011.g. A onda mu stigao paket iz Francuske, jedna dugačka okrugla kutija, a unutra jedan dopis, rukom pisan na pergamentu! Neko zeleno mastilo, kao trava zeleno. A piše da su oni njegov zahtev prvo prosledili najstarijoj masonskoj loži u Francuskoj Gran Orian d Frans (Grand Orient de France) i na osnovu njihovog mišljenja i sve priložene dokumentacije odobravaju tražiocu zahteva Radi Jeleniću pravo na korišćenje titule grofa (Le Comte), kao i svih prava i privilegija, koja iz toga proističu. Pošto je titula grofa od Oranža u međuvremenu dodeljena nekom drugom, moli se grof Rada d Jelenić (Le Comte Rada de Jelenic) da dostavi ime svog rodnog grada ili regije u kojoj je rođen, da bi mu se takva titula dodelila. Pa je on, odmah istog dana, javio da bi on da bude grof od Vranjeva (de Vranyevo), jer je to deo Novog Bečeja u kome je je on rođen. I tri nedelje kasnije je opet dobio paket iz Francuske. Samo je sad taj etui, ili tuba, ili cilindar, kako ga ko zove, bio u bojama francuske zastave (plavo-belo-crveno) sa utkanim zlatnim nitima i zvezdicama. Veličine 40 x 60 cm, najfiniji papir svetlo žute boje a mastilo je tamno plave boje bilo. I pisalo je da je grof Rada d Jelenic punopravni nosilac nasledne titule Grofa od Vranjeva (Le Comte de Vranyevo), i to na osnovu već dodeljene titule iz 1831.godine i svih zasluga porodice Jelenic za Francusku. I na kraju je bilo ono “Vive la France”. I to sve na nekom starofrancuskom jeziku, koji je Rada jedva protumačio i razumeo.
Onda je Rada izašao u grad i u centru sreo svog bivšeg komšiju Rajka, sa Limana jedan, bio stan ispod njegovog. I odveo ga u restoran “Dukat” na večeru, da nekako proslavi svoju plemičku titulu. I ujutru se probudio u Rajkovom stanu a da nije znao kako je tamo stigao. A nije ni Rajko znao, kad se konačno probudio, a već je podne prošlo. Ali je tu proslavu obavio, pa kako - tako bilo. I mislio se da li da traži da zvanično promeni prezime u de Jelenić, ali se onda setio šta bi sve još tada morao da menja, od ličnih dokumenata i odmah je od takve ideje odustao. Samo je svoj profil na Facebook-u prilagodio svom novom društvenom statusu.
A jedini konkretni rezultat sve te aktivnosti je nastanak ove priče. U koju vi možete da verujete, ako hoćete, a i ne morate, ko vas šiša.

 

Top